Наша ситуација се доста разликује. Немачка канцеларка Ангела Меркел је чак изјавила да је сама чињеница да евро постоји гаранција да у Европи више никада неће доћи до крвопролића. Једино тако можемо бити сигурни да ћемо уживати у ,,још педесет година мира у Европи“.

Да ли је потребно да на сваких седам минута имамо други државни систем унутар једне државе? Да ли је потребно да на сваких 15 минута транспортне раздаљине имамо другачији поредак, да ли је то функционално, корисно друштво, да ли то економија једне земље може да издржи?

Њихова сјајна идеја је била да не крешу депозите испод 100.000 евра, него да их једноставно опорезују. Нису уопште схватали да, ако уклоне оно обећање неопходно за осигуравање депозита, тиме чине грешку, и долазе у опасност да зачну јуриш улагача на банке и бекство депозита.

Можда је Тадић знао да ће га домаћи либерали разапињати због учешћа у Гадафијевој паради. Рекао бих да је био у некој врсти изнудице. Србија је у позицији дужника, притиснутог идејом о свакој врсти банкротства, који облачи најбоље одело и одлази код комшије о коме мисли све најгоре да тражи паре на зајам.

Сведоци смо сталних шиканирања и убијања невиног неалбанског становништва на Космету. Iмају ли ефекта молбе и кукњаве Еулексу и председникова стална “оштра упозорења” уз обавезну напомену “да Србија неће реаговати”?!

Овај текст нема за циљ да буде одбрана НСПМ-а, а ни његовог главног уредника, већ се ради о указивању на погубну праксу политичких дисквалификација која се сада може пласирати и под окриљем европске Конвенције о људским правима.

Својевремено је амерички филмаџија Мајкл Мур, у своме легендарном филму Куглање за Коломбајн поставио питање директору ријалити-серије Пандури – зашто корумпиране директоре компанија не бацају крваве на под.

Данас је стање у Србији много горе него што је било под санкцијама и под Милошевићем. Млади, високо образовани људи у Србији желе што пре да напусте земљу у којој не виде никакву перспективу а и како би када је социјална политика коју води актуелна власт можда и најгора у историји Србије.

Посткосовски циклус који живимо није за певати о њему. Нема мудрог деспота Стефана Лазаревића, имамо само нејаке Уроше. Не знам зашто, али када од њих слушам како је једна од опција и подела Косова – мислим да је то све само не опција за разматрање.

Просто је невероватно, да неко учествујући у законодавној па повремено и извршној власти земље, после неког поодмаклог врменског  периода каже да је правио страшне грешке, а да никога не занима да се позабави тим грешкама и установи колико су оне имале последице по државу и њене грађане!