Планина српскога поноса претворена је у вашариште, а племенита настојања да се достојанствено укаже част слободарском духу једног народа изобличена у најобичнију пијацу украшену роштиљем и шатрама.

Погубили су током тог путовања времепловом све оне старе идеале, погубили су све оно што просечан човек, и то сваки на овом свету, а не само Србин, чува као оно највредније што га чини препознатљивим и другачијим, чува оно што му је корен.

Удружење Срба из Хрватске стално указује домаћој и светској јавности на то да Хрватска свесно избегава да изврши своје преузете обавезе чиме некажњено крши одредбе међународног права и обавезе преузете из мултирателалних споразума.

Зашто овај некада медијски свеприсутни сегмент елите не подржава гласније премијера и његову политику можда има и прозаичније објашњење. Некада неопходни да атлантизују београдске власти када оне пружају сувише јак отпор сада су потпуно беспотребни.

Хвала вам, Срби, што водите рачуна о гробовима хероја из Другог светског рата - Руса, Украјинаца, Белоруса, Татара... После рата многе улице југословенских градова носиле су имена војних команданата Црвене армије. Затим су улице преименоване. Али, људи памте.

Проширење које би обухватило Холандију, па и шире, чини се да је технички изведиво простим продужењем балтичких кракова Северног тока, уз нешто модернизовања садашње северноевропске инфраструктуре и уз преусмерење једног од гасовода. Међутим, политичке импликације би ипак могле да буду препрека.

Било би занимљиво да сазнамо коју мизику слуша Александар Вучић док пише своје говоре и ауторске текстове, али једно је сигурно морао би да поради на метафорама јер су се од превелике употребе добрано излизале или да промени саветнички тим који му осмишљава његово „ауторско“ дело јер је упао у опасну замку понављања и самоцитирања.

Много тога је нелогично, апсурдно, тужно, понижавајуће, безобразно, бескрупулозно... И докле тако? Све док се овај наш српски Дан мрмота већ једном не оконча – за почетак оставком ресорног министра Томице Милосављевића и доктора Кона.

Последњи тајанствени боравак Тонија Блера у Београду изазвао је чуђење и узнемиреност грађана, а затим и реаговања. Власт је у почетку оценила да је најбоље ако се на њих не осврће и чека да се ствари слегну, али је онда, ипак, почела да даје објашњења.

Што пре схватимо да оно што се данас назива „међународним правом“, у духу софистичке дефиниције коју је у Држави забележио још Платон, представља „добро за јачега“, то ћемо пре научити да га изостављамо из једначина у којима се конституишу витални национални интереси.