Балкан је једно од можда најзамршенијих светских чворишта када се ради о идентитету. И сама Србија се суочава са питањима - ко смо ми Срби, шта смо и шта су други у нашем суседству и, како би требало да се поставимо?

 Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем.

Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност.

Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву.

Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама.

Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама.

И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље.

Тада, 1945, било је много сведока и знало се шта се дешавало пре годину или две, знала се истина. А данас? Рачунају да смо немарни и да ћемо заборавити шта је било. Те српске мученике сада неко хоће да негира. Неће моћи.

 Стога, на новој политичкој већини у Покрајини (Српска напредна странка и други) је да учини оно што претходна није – да спроведе постојећи Статут и уведе у употребу традиционалне симболе.

"Њих може да надјача једино реч наше Цркве. Она треба да буде кратка и одлучна, јасна и упозоравајућа. Њен смисао мора бити у поруци да 'нико не сме ништа да потпише', а народ ће схватити њено право значење"

Зебња са којом се брат свештеник у једној парохијској цркви Кијева сваки дан суочава са пријетњама Десног сектора и УПЦ КП да ће послије „Томоса“ морати да напусти своју цркву или се прикључи расколницима довољан ми је знак на чијој је страни правда. Христос је тамо гдје је и до сада био. Њега је немогуће заузети заузимањем храма, немогуће присвојити саопштењима било које патријаршије.

 То што се Катнић одлучио да служи највећој црногорској кукавици, Милу Ђукановићу, који би у невољи сличној оној која је задесила Светозара Маровића почео да запомаже и плаче, тражећи милост као што је некад пузао пред Момиром Булатовићем, проблем је СДТ-а

Шта бисте више волели да имате у суседству, демократију или диктатуру? Демократију, зар не? Уколико се заиста ради о изворној либерал-демократији, онда је она боља и за људе који живе у њој и за суседе.

Након општих избора, 7. октобра, унутар два блока у Републици Српској доминирају различите емоције, с којима њихови кључни, али и просјечни актери дочекују финиш ове сезоне, обиљежене одмјеравањем снага на гласачким мјестима.

 Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?!