Мој мали допринос покушају да препуцавање и вика пређу у дијалог, гласи: иницијатива за обнову капеле није нова. Она буквално траје од њеног рушења 1972.

Намера Мила Ђукановића да искористи устоличење митрополита Јоаникија за политички театар у коме ће се приказати као бранитељ Црне Горе од "великосрпске агресије" је пропала

То је оно што морамо да учимо нашу децу, како нам не би продавали рог за свећу, те како не би од дискриминаторске и асимилаторске KuK монархије правили узорну мултикулти-ЕУ-заједницу.

НАТО нигде није решио, нити је желео, нити је могао да реши, било који један проблем. После сваке агресије НАТО је за собом је остављао девастирана друштва, разорене културе привреде, верске и етничке сукобе, сепаратизам, скономску и социјалну беду, стотине хиљада људских жртава, милионе избеглица и расељених лица.

Отимањем тзв. Рајске бање у Бањској коју је запосела РОСУ полиција више од педесетак Срба остало је без свог радног места. Затварањем Поштанске штедионице и укидањем динара као и Трезора Народне банке Србије више од двеста Срба је изгубило запослење

Са деловањем Мила Ђукановића он је у многоме раширен и по разним другим деловима Црне Горе, тако да се о Милу са разлогом може говорити као о „оцу црногорске нације“. Он ту „титулу“ заслужује пуно више од било кога из комунистичког руководства

 Зулфо Турсуновић, убица ножем чије се име помиње, је био мајор Армије БиХ. Каква Армија такви и мајори! Пре рата је мајор Зулфо био неписмени и неотесани сеоски насилник који је осуђен на вишегодишњу робију зато што је у кафани убио ножем двојицу људи. У току рата, као заменик команданта, учествовао је у већини злочина почињених над српским цивилима

Дошли смо у позицију да смо везани за земље НАТО а да тамо наводно нећемо; да притом себе јавно убеђујемо да тамо нећемо, а чињенице говоре да се тамо сами гурамо (између осталог, и зато што смо се довели у позицију да немамо где и да морамо тамо) а да притом нисмо рашчистили око онога што је било 1999.

Све остале непокретности су имовина ентитета на чијој територији се налазе, сагласно Резолуцији Савјета безбједности УН и Плану Контакт групе с почетка овог текста, те сагласно Женевском споразуму из септембра 1995. године, као и Дејтонском споразуму

Амфилохије је добро разумео да је идентитет Црногораца увек био двојан: они су били и Срби и Црногорци, за њих су ти аспекти властитог виђења неодвојиви. Довољно је погледати како су та два идентитета испреплетена у Његошевом Горском вијенцу