Случај Раде Милановић – једна мало другачија сребреничка прича

1. У Сребреници 20.априла 1992.године

Почетком 2017.године немачка медијска кућа Дојче веле (DW) је објавила текст са оваквом амбицијом, већ у првој реченици помињући јавном сећању познато чојство и херојство Срђана Алексића из Требиња (1):

...Сребреница, 20.април 1992.године, рат се још није разбуктао али већ почиње, људи су уплашени и слуђени од зла које се приближава… југословенска војска („Вуковарци“) и српске паравојне формације („Аркановци“) хватају једног Муслимана (Рамо Кадрић „Хљебара“), постоји опасност да ће га можда и убити… али у критичном тренутку наилази Србин (Миле Јањић) који поступа људски и комшијски, заузима се код „својих“ за његово избављење и спашава га од невоље… они се срећу после рата и тада се у Сребреници развија дирљиво пријатељство које траје до данашњег дана.

Херој у описаном догађају била је такође и медицинска сестра Рада Милановић о чему непосредно сведоче и „главни јунаци“ ове приче.

Миле Јањић сведочи овако:

„Приметио сам Раминог зеленог голфа десно уз улицу којом је силазила болничарка Рада, како смо је сви у Сребреници звали, јер је била медицинска сестра у градској болници. Рекао сам јој 'ево његовог голфа и вози га одавде само да главу спаси'. Тако је и било. Вуковарци нису реаговали. Окупило се и неколико радозналаца. Углавном Рамо је остао жив."(1)

Рамо Кадрић „Хљебара“ сведочи овако:

„Та жена, која ми је са њим помогла, одвела ме у свој стан. Ту сам преноћио и она ме ујутро одвезла до пекаре где сам нашао свој камион. Испратила ме је из града мојим аутом који сам јој дао. Тако сам се вратио у село. Чуо сам касније да је погинула. Тешко ми је и жао због тога и данас што нисам имао прилику да и ја њој помогнем и спасим је јер сам чуо да су је убили 'наши'". (1)

2. Рада Милановић – живот и страдање

Рада Милановић је била медицинска сестра у Сребреници у коју је дошла 1962. године због посла. Њено родно место је Муртеница у општини Нова Варош у Србији. У Сребреници је упознала свог будућег супруга Драгомира Милановића из Босанске Црвице (Скелане), удала се и у браку родила троје деце - два сина и једну кћерку. Они данас живе на различитим местима а супруг Драгомир се упокојио 2014.године.

У време када је рат већ био известан болничарка Рада је одабрала да остане на свом радном месту у Дому здравља. И било је узалуд када је рођак Милош Николић 6.априла 1992.године Милановиће у њиховој кући молио да се склоне из Сребренице, јер је „лудост остати“, како је то Рада хтела. „Била је свесна опасности али је била исувише племенита: остала је због својих пацијената“, каже Милош. Супруг Драгомир је одвео децу у Србију а Рада је остала у Сребреници.

Њена доказана племенитост није јој помогла да преживи несрећно време. Заклана је на Залазју у јулу 1992.године. О том злочину постоје само посредна сведочења.

У књизи „Планирани хаос“ Ибран Мустафић наводи речи свог рођака који је гледао злочин:

„Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видео њихово дивљање и кад је почело клање, пребледео сам као крпа. Када је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, при том је питајући где јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они после довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава”. (2)

Новинарка Кристина Ћирковић је забележила речи Радиног супруга Драгомира:

„Не знам колико су поуздане информације, али говорили су ми да је моју супругу, послије страшних мучења, убио Зулфо Турсуновић из Сућеске, зато што је, наводно, давала погрешне ињекције болесницима...“ (3)

Зулфо Турсуновић, убица ножем чије се име помиње, је био мајор Армије БиХ. Каква Армија такви и мајори! Пре рата је мајор Зулфо био неписмени и неотесани сеоски насилник који је осуђен на вишегодишњу робију зато што је у кафани убио ножем двојицу људи. У току рата, као заменик команданта, учествовао је у већини злочина почињених над српским цивилима.

Статус „преживеле жртве геноцида“, како то Бошњаци воле да кажу, мајор Зулфо је стекао након што је преживео војнички пробој од Сребренице до Тузле након 11.јула 1995.године. Умро је као слободан грађанин у осамдесетој години и сахрањен са великим почастима.

Посмртни остаци медицинске сестре Раде Милановић до данас нису пронађени нити је ико одговарао за њено убиство.

3. Post scriptum

7.маја 1992.године, дакле само седамнаест дана након 20.априла, у близини села Осмаче нападнут је камион и у њему српски цивили. Сви су побијени. Пет мушкараца и две жене. Као организатор злочина и непосредни извршилац помиње се Рамо Кадрић „Хљебара“. (4)

(1) Текст „Дошао је Миле...“ аутора Маринка Секулића (Сребреница) објављен 25.02.2017.

       трајни линк https://p.dw.com/p/2YFYk

      https://www.dw.com/sr/do%C5%A1ao-je-mile/a-37715638

(2) Ибран Мустафић: „Планирани хаос“; Сарајево 2008.; страна 289.

(3) Глас Српске,

      20.03.2008., К.Ћирковић: „Зулфо Турсуновић убио болничарку Раду Милановић“

https://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Zulfo-Tursunovic-ubio-bolnicarku-Radu-Milanovic/lat/6620.html

(4) Миливоје Иванишевић: „Хроника нашег гробља“, Београд-Братунац 1994., страна 59

      Миливоје Иванишевић: „Злочини над Србима“, Београд 2005., страна 43