Мит о споразуму из Карађорђева – није било договора Милошевића и Туђмана о подели Босне и Херцеговине

 Један од конститутивних митова бошњачког народа, који је прихваћен како на њиховој десници, тако и на њиховој ништа мање хегемонистичкој левици, је онај о „споразуму из Карађорђева“. Наводно, Милошевић и Туђман су у марту 1991. године у Карађорђеву договорили поделу Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске. Има већ пар деценија како од бошњачких националиста – али и од њихових савезника из редова Срба и Хрвата – слушамо ове приче.

Циљ овог мита је превасходно да прикаже Београд и Загреб као одговорне за избијање рата у БиХ и скидање одговорности са Алије Изетбеговића. У том случају се лакше продаје и прича да у БиХ заправо и није било речи о грађанском рату, већ о „агресији од стране Србије и Хрватске“, што се даље користи за остварење планова о унитаризацији те државе. То иначе представља и отворени циљ кругова који ту причу форсирају, а једина је разлика што они на десници унитарну БиХ виде као бошњачку националну државу у којој Срби и Хрвати требају бити мањине, а они на левици као грађанску државу у којој треба важити принцип „један човек, један глас“, што у пракси значи хегемонију Бошњака и прегласавање друга два народа. Како постоји опасност да 100 пута поновљена лаж постане истина, од посебне важности је раскринкавање тог мита.

Поред бошњачке стране – чији су мотиви јасни – са хрватске стране та прича је углавном долазила од оних политичара који су се у једном периоду своје каријере разишли са Туђманом из ових или оних разлога

Да би смо увидели његов бесмисао довољно је анализирати догађаје који су уследили након преговора у Карађорђеву. Али пре тога ваља се осврнути и на саму аргументацију оних који говоре о наводном споразуму Милошевића и Туђмана. Упадљиво је да о том „договору о подели БиХ“ никада ништа нису рекли ни Милошевић ни Туђман. Поред бошњачке стране – чији су мотиви јасни – са хрватске стране та прича је углавном долазила од оних политичара који су се у једном периоду своје каријере разишли са Туђманом из ових или оних разлога. Стјепан Месић, Стјепан Кљујић и Хрвоје Шаринић спадају у хрватске политичаре који су највише форсирали ту причу. Међутим, нико од њих о томе није говорио 1991. када је споразум између тадашњег српског и хрватског руководства наводно склопљен, већ тек након што су се са Туђманом разишли или након што их је он маргинализовао из ових или оних разлога. Месић и Куљић заиста јесу имали другачије погледе од Туђмана на политику према БиХ, али њихово разилажење са Туђманом је уследило пуно касније од Карађорђева. Њихови мотиви су јасни.

То што не постоји нека Милошевићева или Туђманова изјава којом би били потврђени наводи ове тројице и њима сличних не значи пуно. Сасвим је могуће да политичари не говоре јавно и отворено о својим акцијама, већ да их једноставно спроводе у пракси и на терену. Али у овом случају не фале само изјаве, већ понајвише баш то спровођење, односно било каква конкретна и координисана акција поменуте двојице у том смеру.

Српској јавности су познати преговори које су Адил Зулфикарпашић и Мухамед Туњо Филиповић у лето 1991. водили са српском политичком елитом о останку БиХ у (крњој) Југославији – из чега се може видети да подела БиХ није била Милошевићев циљ

Пажљив осврт на дешавања из 1991. нам показује да су Милошевић и Туђман имали дијаметрално супротне циљеве када је реч о Босни и Херцеговини. Први је желио да – уколико већ дође до одвајања Хрватске и Словеније – БиХ остане у крњој Југославији заједно са Србијом и Црном Гором (и евентуално Македонијом). Други је свој интерес видио у томе да БиХ следи пут Хрватске и да се и она одвоји од Југославије. Његови мотиви за тако нешто били су јасни, јер би у случају да се исто није догодило, граница Југославије у потпуности зашла у „хрватски меки трбух“ и била би територијално наслоњена на већински српске крајеве у Хрватској – чиме би извођење операције попут „Олује“ било знатно отежано.

Српској јавности су познати преговори које су Адил Зулфикарпашић и Мухамед Туњо Филиповић у лето 1991. водили са српском политичком елитом о останку БиХ у (крњој) Југославији – из чега се може видети да подела БиХ није била Милошевићев циљ. Међутим, углавном им није познат садржај Туњине аутобиографске књиге по имену Био сам Алијин дипломата. То је штета, јер у књизи има вредних информација. У њој је рецимо описао своју посету Туђману која се одиграла 8. априла 1991. у Банским дворима, недуго након наводног споразума Милошевића и Туђмана. Филиповић пише:

„Туђман је приликом тог разговора био веома љубазан и прилично доброхотан, те је показао велики интерес за то да и Босна слиједи примјер Хрватске и Словеније, за које нам је тада отворено рекао да су већ донијеле неопозиву одлуку о иступању из Југославије, назначивши чак и точан датум када ће та одлука бити јавно саопћена... Нагласио је да ће у ситуацији, ако би и Босна и Херцеговина заједно са Словенијом и Хрватској напустила Југославију, свима бити много лакше остварити тај корак и парирати било какву акцију која би дошла од стране Милошевића“ (Филиповић, 2000: 69)

Исто тако, конкретне ствари које су се дешавале у самој Хрватској, почев од Балван револуције, смене компромису склонијег Јована Рашковића, па до формирања САО Крајине, јасно показују да договора Милошевића и Туђмана није било. То се још више види на основу акција које су уследиле након проглашења независности Хрватске – пре свега у жестоким борбама око Вуковара од 25. августа па до 18. новембра када га је заузела ЈНА. Заиста необично за односе две државе чији су председници наводно склопили споразум против треће стране...

Након референдума о независности уследио је рат кога бошњачки националисти и њихови савезници тумаче као „великосрпску и великохрватску агресију на БиХ“. Али опет, и у самом рату, као и у периоду који му је претходио, не видимо никакво савезничко деловање српских и хрватских снага против муслиманских/бошњачких, већ удруживање других и трећих против ових првих

А сада долазимо до ситуације у самој Босни и Херцеговини, коју су наводно планирали поделити. Крупна ствар као што је подела једне такве републике захтевала би координацију српске и хрватске политичке елите. Међутим, у самој БиХ тога не само да није било, већ су и СДС и ХДЗ покушавале привући СДА на своју страну. Након што су преговори о останку БиХ у крњој Југославији пропали, имамо готово непрекинуту политичку сарадњу СДА и ХДЗ против СДС почев од јесени 1991. То је био читав низ догађаја од којих је најпре уследио „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“ који су 15. октобра поменуте године усвојили хрватски и муслимански/бошњачки представници прегласавајући српске представнике. Тиме су прекршили сам устав БиХ који је предвиђао да се битне одлуке не могу доносити прегласавањем представника једног од три конститутивна народа. Затим су исте политичке снаге 25. јануара 1992. године у скупштини донеле одлуку о расписивању референдума о независности БиХ, приликом чега су српски посланици протестно напустили скупштину. А затим су на референдуму 29. фебруара и 1. марта Хрвати и Муслимани гласали за одвајање БиХ од Југославије, док су Срби исти бојкотовали.

Након референдума о независности уследио је рат кога бошњачки националисти и њихови савезници тумаче као „великосрпску и великохрватску агресију на БиХ“. Али опет, и у самом рату, као и у периоду који му је претходио, не видимо никакво савезничко деловање српских и хрватских снага против муслиманских/бошњачких, већ удруживање других и трећих против ових првих. Српске снаге успостављају контролу над највећим делом Подриња након победа над муслиманским снагама, а у Босанској Крајини заузимају Купрес након победе над хрватским. Након тога у Босанској Посавини и Херцеговини ратују против удружених хрватских и муслиманских снага, између осталог и са регуларном војском Хрватске. Борбе у Посавини и Херцеговини су од посебно великог значаја зато што су се оне водиле током лета и јесени 1992, дакле у периоду после састанка Радована Караџића и Мате Бобана који се одиграо 6. маја исте године у Грацу – а на којем је наводно поново договарана подела БиХ.

Истина, почев од 1993. избиле су и озбиљне хрватско-муслиманске борбе, поглавито у централној Босни, мада је и након тога у неким градовима попут Бихаћа настављена сарадња ХВО и „Армије БиХ“. Али они већ у марту 1994. потписују Вашингтонски споразум, којим су обустављена њихова непријатељства и поново се удружују против српских снага. Већ у јесен исте године они заједнички заузимају Купрес. А следеће 1995. удруженим снагама руше Републику Српску Крајину и заузимају неке западне делове Републике Српске.

Историја распада Југославије нам показује да је било и превише муслиманско-хрватске сарадње, укључујући ту и ратну, за један период који је наводно красила „српско-хрватске завера против добрих Бошњана“. Крајње је време да се мит о споразуму из Карађорђева пошаље на сметлиште историје, заједно са другим теоријама завере

Нема никакве сумње да је муслиманска/бошњачка страна доста настрадала у рату. То је пре свега последица њиховог стратешки лошег положаја, слабог унутрашњег легитимитета БиХ и сложеног односа снага у тој држави. Тешко да су извукли икакву корист од одвајања БиХ оружаним путем. Вероватно би боље прошли да су попут Мила Ђукановића сачекали неко мирније време и одвојили се тада. И то све наравно под условом да независност БиХ у садашњим границама посматрају као безлатернативан циљ. У таквој ситуацији Република Српска вероватно не би ни била створена, а СДА би са својим партнерима и понеким „украсним Србима“ попут Богића Богићевића или Драгана Бурсаћа непрестано прегласавала подељене српске странке као што је то ДПС чинио у Црној Гори – и све то би било представљано не као национализам и хегемонија, већ као „грађанска држава“, „антифашизам“, „мултикултурализам“ и сл. Ово је уједно и разлога због којег српска страна не може пристати на централизацију БиХ.

Исто тако није искључено ни то да у будућности Бошњаци више неће имати Хрвате уз себе. Агресивно наметање Жељка Комшића и одбијање да пристану на минималне захтеве хрватске стране, може окренути и Хрватску и босанско-херцеговачке Хрвате против њих. Можда некада у будоћности и буде неког вида српско-хрватске сарадње. Али је јасно да га у последњој деценији 20. века није било. Историја распада Југославије нам показује да је било и превише муслиманско-хрватске сарадње, укључујући ту и ратну, за један период који је наводно красила „српско-хрватске завера против добрих Бошњана“. Крајње је време да се мит о споразуму из Карађорђева пошаље на сметлиште историје, заједно са другим теоријама завере.

Извори:

Filipović, Muhamed (2000). Bio sam Alijin diplomata. Bihać: Delta