”Основи црногорског национализма" Савића Марковића Штедимлије или монтенегринство на климавим ногама

У временима када смо сви изненађени најновијим понашањем режима Мила Ђукановића било би од користи да се позабавимо са идејним претечама црногорског национализма монтенегринске провинијенције. О Секули Дрљевићу је, са разлогом, доста било речи, али је његов саборац, Савић Марковић Штедимлија, некако је више остајао по страни када су у питању анализе. Али сматрам да осврт на њега и његово дело Основи црногорског национализма може бити веома занимљиво. Између осталог јер оно побија и многе митове у које савремени Монтенегрини верују. Наравно, претходно би требало да прочитају макар и њега, када српским и многим другим ауторима већ не верују.

Савић Марковић Штедимлија, из племена Пипери, рођен је 1906. године у селу Стијена крај Подгорице. Име Савић добио је услед тога што је био био рођен уочи Савиндана, 13. јануара по старом, односно 26. јануара по новом календару, док је надимак Штедимлија узео према брду Штедим у близини његовог села. Његов светоназор претрпео је бројне промене, од присталица бјелашке, односно српско-интегралистичке идеје, преко прилажења комунистима са којима се касније разишао, па до повезивања са хрватским националистима, међу којима и Павелићем.

Књига Основи црногорског национализма изашла је у Загребу 1937. године, најпре под именом Црвена Хрватска, а затим поново у другом издању исте године под прво поменутим именом.

Прва интересантна ствар која се може приметити у његовој књизи је да он, за разлику од данашњих присталица монтенегринства уопште не негира да су се Црногорци у XIX веку, а и у периоду пре и после тога, осећали као Срби. „Ма да се данас Црногорце службено сматра дијелом српског народа и поред свих разлика, које их од њега одвајају, они ипак у далекој својој прошлости нијесу били дио српског народа, већ су то постали, али само по имену током вјекова. У своју данашњу земљу они су дошли као Хрвати и под тим именом су у њој живјели неколико вјекова, а тек касније, кад је била створена средњовековна српска држава, у чији је састав ушла претходница данашње Црне Горе, Зета, почела је под утицајем и притиском ауторитета нове државе да се губи хрватска у корист српске националне свијести код предака данашњих Црногораца. Ова промјена, међутим, вјештачки је изазвана...“ (Штедимлија, 1937: 9).

У свом „доказивању“ хрватског порекла Црногораца Штедимлија се позива на Летопис попа Дукљанина и причу о „Црвеној Хрватској“ која се наводно простирала од Дувна до Драча, а чији је Дукља била део. У помоћ призива и лигвистику, па тако било шта што на том подручју има везе са речи „црвено“, између осталог и племе Кучи, доводи у везу са „Црвеном Хрватском“. Позива се чак и на византијског цара Константина Порфирогенита за кога тврди да приморске земље Травунију и Захумље препознаје као земље које имају „примарно хрватско обиљежје, али да у њима имаде и нехрвата“ (Штедимлија, 1937: 22).

Ово је евидентно нетачно, јер је Порфирогенит у свом делу De administrando imperio прилично јасан те у главама 33. и 34. говори о Захумљанима и Травуњанима као о Србима. За име Дукља, Штедимлија је такође јасан, па истиче како је оно имало „карактер само географског назива једног краја, те није ничим ишло за тим да и национално фиксира њене становнике“ (Штедимлија, 1937: 39).

Још занимљивије је објашњење имена Црна Гора, за које пише да је „посматрајући перипетије, кроз које је прошло настојање за промјену имена од Црвена Хрватска у Црна Гора, дакле од имена, која је народу давало карактер хрватског, до имена, које му даје карактер дијела српског народа, видимо да су пресудну улогу играли политички догађаји и односи Црне Горе према Србији. У том настојању видимо већ три карактеристичне фазе. Прва фаза је она, када је изграђивана држава Немањића. Црна Гора је била већ у знатној мјери натруњена Србима из Рашке и прећутно се подавала србизирању“ (Штедимлија, 1937: 36). Дакле, не само да је и само име Црна Гора српско, већ је на то подручје досељено и много становништва које и сам Штедимлија признаје за Србе. Он такође тврди да су сеобе Срба на то подручје почеле још раније, у раном средњем веку за време српско-бугарских ратова, а да су настављене и касније у време најезде Османлија.

Али ето, српска средњовековна држава је под налетима Османлија уништена и то је у складу са Штедимлијином дотадашњом логиком требало да буде прави моменат за нестанак те српске свести које наводно пре тога није ни било. Међутим, пошто се ни то није десило, изгледа као да сопствене контрадикторности буне и њега самог те се он пита „Питање, зашто су Црногорци прихватали српско име у вријеме од одласка Црнојевића, па до владике Рада, који је томе имену дао највећу популарност, није ни тако јасно ни тако једноставно“ (Штедимлија, 1937: 46). Покушавајући да одговори на ово питање он сматра да су црногорски главари причајући Црногорцима да су они Срби то чинили да би подизали њихов борбени дух у борби против Турака?! А разлог за престанак за поистовећивање са Србима он види у оном тренутку када су Османлије 1912. биле отеране и када је формирана граница Србије и Црне Горе.

Однос Штедимлије је најопречнији према Његошу, њега са једне стране сматра једним од утемељитеља „црногорског национализма под погрешним именом“(?!). А са друге стране истиче како је „пјесник Његош у својим литерарним дјелима остао чисти западњак са најмање православног у себи. Одољевајући гласу своје унутрашњости, он није успео да се поведе за концепцијама, које је у политици имао и пропагирао. Глас његовог срца одзвањао је западњачки на вибрацију мисли, којима је упућивао своју земљу ка истоку и ка Русији. У борби ових опречности, којима је ношен кроз свој живот, он остаје типични представник западњаштва на једном вјештачки застртом терену духом византинског православља“ (Штедимлија, 1937: 48).

Наравно, постоје и друге личности којима се Штедимлија дивио, рецимо Анти Старчевићу, за кога тврди да је створио хрватски национализам под правим именом (за разлику од Његоша). Нарочито брани његове ставове према „Славосрбима“. Покушава чак да пронађе и заједничке тачке између њих двојице, па тако пише „зар Његош није вршио такођер, као и Старчевић, обрачун са својим Славосрбима? Велики дио „Горског вијенца“ грми страшним проклетством на издајнике, на оне којима изградња властите државе, као најсигурније гаранције за очување народног индивидуалитета у слободи, није била светиња и који су тој заједничкој светињи претпоставили своје посебне интересе“ (Штедимлија, 1937: 108-109). Иде и корак даље па отворено тврди како се неки „црногорски Анте Старчевић“ требао појавити у Црној Гори још 1912. Таквог он препознаје у Секули Дрљевићу. „Ријечи Дрљевићеве о улози и значају вјекова у формирању једног народа дјеловале су онако осјетно као своједобно и Старчевићеве, али док су Старчевићеве дошле у прави час, Дрљевићеве су нешто закасниле. Стога данас у Црној Гори, као и у Хрватској куца једно срце и живи један јединствени дух“ (Штедимлија, 1937: 127).

Једна од предности анализе Штедимлијине књиге, али и ставова генерално, је и у томе што показује колико је идеја монтенегринства заснована на климавим ногама. Да за ову прилику узмемо да је Штедимлија био у праву по питању порекла Црногораца – без обзира што релевантни извори показују да није. Дакле, да узмемо да су на територији Дукље, која се никако не поклапа са територијом данашње Црне Горе, која се великим делом простире и на територији Рашке, али и Травуније, заиста у почетку живели припадници неког други народ до српског тј. Хрвати.

Уколико су ти „Хрвати“ асимиловани путем досељавања становништва из другог подручја, деловањем државне власти и цркве, може ли се онда о том становништву говорити икако другачије него као о делу оног народа који су постали? Историја је препуна примера где су одређени народи асимиловали целокупне или делове других етноса.

Међутим, историја још није забележила пример да су се потомци становништва које је неколико векова живело асимиловано почело враћати „старом пореклу“?! А још поготово да то „враћање старом пореклу“ заправо и не буде то – јер Штедимлија није сматрао да Црногорци „поново“ требају постати Хрвати. Већ да у процесу одбацивања српског идентитета, који је према Штедимлијином мишљењу у Црној Гори био вештачки и касније увезен, Црногорци треба да постану нешто што никада нису били, дакле да један идентитет који је „нови“ и који ту постоји већ вековима, замене за други нови који никада још није постојао?! Дубоко је проблематична и друга Штедимлијина теза о црногорским владикама који су ширили и јачали српски идентитет код властитог становништва како би појачали његов борбени дух. Уколико је Црна Гора била слободна и непокорена, док су Срби били турска раја, како се онда ти слободни могу охрабривати тако што ће се о њима говорити као делу оних који су робови?!

За крај, морам рећи да Штедимлијин светоназор поред извесног разочарање пружа и одређене наде. Јер уколико је једна национална идеја већински заснована на толико ирационалном погледу на свет и присутна и пропагирана од људи изразито лабилног карактера велико је питање колико на дуже стазе она уопште може бити успешна у свом националном пројекту који подразумева асимилацију оних који желе да остану верни свом идентитету. Јер, што би рекао српски и црногорски правник Валтазар Богишић: „Што се грбо роди, вријеме не исправи“.

***

Марковић, Савић Штедимлија. 1937. Основи црногорског национализма, Политичка библиотека „Путови“, Загреб