"Напредни у назадовању" - Прилог разумевању српско-црногорског спора

„Истраживања показују да сваким даном пада број вјерника СПЦ. Људи су сада амбивалентни у Црној Гори, изманипулисани (...) Ми морамо помоћи ЦПЦ да израсте у озбиљну институцију и да сјутра изиђе пред своје сестринске цркве и затражи повраћај (истакао П.Г.) аутокефалности (...) Не смијемо дозволити да нас приказују као националисте, као екстреме“ (Љубомир Филиповић, радио емисија Знам да знаш од 06/09/2021) [1]

„Crnogorska nacija je najbrojnija nacija u Crnoj Gori. I to kakva nacija. Nacija koja se razvija (istakao P.G.) A srpska nacija u Crnoj Gori, koju ne možemo prebrisati i koja je imala jake korijene i jak kontinuitet i značenje u Crnoj Gori, osuđena je na jedno dostojanstveno povlačenje. (istakao P.G.) Da budem konkretan: svi mi u Crnoj Gori koji se izjašnjavamo kao Srbi nijesmo mogli uticati na svoju djecu da se pišu Srbi nego Crnogorci. Mlada javnost Crne Gore u stvari učvršćuje crnogorsku naciju (...)“ (Новак Килибарда, интервју за недељник Монитор 2000. године) [2]

Nemojte mislit da na višinu tijeh srbaljskih izvanjaca iz 90-ih, koji ka’ takvi još ni 1 mm svojijeh korijena u niđe ništa crnogorsko puštali nijesu (previše im je stransko ovdašnje podneblje – ne znam za podzemlje) – malina pomeđu vas, postojbnika a starośeđelaca Crne Gore: gleda, doživljava i tamo-njih ”ljubi” nešto baš mlogo drugojače od ovoga što ovđen pišem, tojest – od autora ovijeh redova. (…) Naša su čeljad napuštala Crnu Goru, a izbjeglice-uteklice (falsifikovani Srbi, posrbice, dodao P.G.) su ovđen ostajale i kotile se. (istakao P.G.) O ”zapošljavanju” po našim manastirima, crkvama, parohijskim domovima i ne znam đe još sve – okolo tisuću crnomantijaša uteklica, tijeh bahatih, opasnih, agresivnih i primitivnih ”božjih službenika” srednjevjekovnoga mentalnoga sklopa, punanih mržnje spram svih drugih naroda i vjera, duhovnim bogobitinama i u istom smislu glibovima – da ne zborim.

Tu je već zaslužan oni lanik lipsali jarac. (мисли на митрополита Амфилохија)

(првак crnogorskog шовинизма Миодраг Бајковић, колумнe на порталу Актуелно.ме) [3]

Цитати су наведени да би јавност у Србији видела какав притисак српска заједница трпи у Црној Гори у време када је државна власт "наклоњена" српском народу. Оно што је пре двадесет година било спорадично, данас се свакодневно чује са многих адреса. То су отворене увреде и претње српском народу и СПЦ. Од 45% изјашњених Crnogoraca са претходног пописа - сличан светоназор има 2/3 њих, односно 30% грађана Црне Горе. Тај број је растао и рашће уколико се не десе неке темељне промене у елитама.

Оно што је пре двадесет година било спорадично, данас се свакодневно чује са многих адреса. То су отворене увреде и претње српском народу и СПЦ. Од 45% изјашњених Crnogoraca са претходног пописа - сличан светоназор има 2/3 њих, односно 30% грађана Црне Горе. Тај број је растао и рашће уколико се не десе неке темељне промене у елитама

Повод за овај текст је ујдурма која се у ЦГ подигла у вези са две изјаве Војислава Шешеља дате Хепи телевизији. [4] У тексту се, међутим, не бавим говором мржње као таквим, него феноменом шовинизма, који је једна форма говора мржње. Друкчије речено, говор мржње је саставни део шовинистичке реторике јер је шовинизам у својој суштини мржња или презир. Свима нама који се бавимо друштвом и идеологијама некад се десило да претерамо, да нешто „тешко и неприхватљиво“ изјавимо или напишемо о другим народима. Али две ствари нас разликују од јавних личности. Прво, наш утицај на људе је много мањи; друго, поменути ставови нису део нашег светоназора, идеологије или политичког програма, него су испровоцирани неком ситуацијом. После се обично „гриземо за језик“, што значи да нас мучи савест.

Друштво које санкционише Шешеља и Марића, које оптужује Весну Братић за шовинизам, политички покрет Двери из Србије назива фашистичким, а прећуткује отворени шовинизам Драгиње Вуксановић Станковић и горепоменутог Миодрага Бајковића је дволично и срља у пропаст.

Последњих година crnogorski шовинизам доживљава узлет и „напредак“. Било је шовинизма и раније, у првим генерацијама тзв. индипендиста; деведесетих година се писало и говорило свашта, али ово што читамо у протекле две године је и креативније и многобројније, у смислу количине актера и пропагандних текстова. Од портала на којима се оглашавају предњаче АнтенаМ, Актуелно.ме и CDM, мада их има још.

Црногорци, како год да схватимо тај појам, а он има барем четири значења, су горд народ. Разлика између народа и нације је овде кључна. Народ је традиционална категорија, нација савремена. Нације за разлику од народа имају развијену свест о себи, својој историји и традицији. У Црној Гори су се током XX века из једног народа развиле две нације, подељене у погледу на заједничку прошлост.

Црногорско друштво делим на Црногорце, Crnogorce и мањинске народе. Црногорци су Срби из Црне Горе, то „црногорац“ им је завичајни и државни идентитет (држављанство). Crnogorci су нација настала у XX веку и себе не сматрају делом српске нације. Има ту још нијанси, али ово је базично фиксирање појмова.

У овом тексту ћу се бавити нарастајућим шовинизмом у оквирима етничког (националног) crnogorskog корпуса. Мишљења сам да је то кључни разлог нестабилности црногорског друштва. Дакле, не Српски свет, него екстремизација crnogorskog корпуса.

Поред „паметара“ друге генерације crnogorskih шовиниста [5], типа Новака Аџића, Драгиње Вуксановић Станковић, Миодрага Влаховића или Миодрага Бајковића, појавио се подмладак.

Нису сви национални Црногорци и црногорски државни суверенисти/индипендисти истовремено и шовинисти. Далеко од тога! 

Национална и државна сепарација не мора да иде у крајност шовинизма. Нису сви национални Црногорци и црногорски државни суверенисти/индипендисти истовремено и шовинисти. Далеко од тога! Има ту људи са којима се идејно не морамо слагати, али који су упркос томе ментално и идеолошки нормални, попут Небојше Медојевића или Милана Поповића. Једно је идеја о независној Црној Гори, она се могла бранити и на цивилизован начин, са здравим економским и историјским аргументима, та идеја је равноправна са идејом за заједничку државу са Србијом. Сасвим друго је када се идеја црногорског суверенизма/индипендизма упари са идентитетским наративом дукљанства, комитским покретом и идеологијом „Никад више 1918“, идејом о некаквој аутокефалној ЦПЦ и морално супериорној crnogorskoj нацији која (што би рекао Миодраг Влаховић) „нема празне историјске интервале“, а коју су Срби окупирали и краду јој историју ево већ двеста лета. Они, дакле, себе не доживљавају само као такмаце на тренутном тржишту политичких идеја, него као борце против једне аждаје (великосрпске идеологије) у метаисторијском (метафизичком) ПросторВремену (термин позајмљен од Милана Поповића).

И међу српским, било црногорским или србијанским, познатим и анонимним, унионистима има шовиниста, оних који ниподаштавају супротну страну и одузимају јој право на постојање и људскост. Увреде типа „Монтенегрини, Дукљани, Милогорци, Монтепркно“ и сличне, само распирују међунационалну мржњу. Претње типа „Нас је десет милиона, њих триста хиљада – лако ћемо се са њима разрачунати“ имају, по мом суду, разоран ефекат. У животу и политици заговорник сам договора умерених људи са обе стране. Ако екстреми воде главну реч – никоме не буде добро. Да ли је ово добра формула за излазак из црногорско-crnogorskog сукоба - не знам, али не видим ниједну другу алтернативу.

Национално питање касније формираних нација (Crnogorci, Bošnjaci, Македонци) је контраверзно и готово нужно доводи до шовинистичких квалификација. Нове нације настају из заокруживања једне групе идеја у национални програм (национализам је идеологија која ствара нове нације). Сукоб национализама око језика, вере, традиције, културе и историје се води на више равни; на научној, политичкој и свакодневној, и на свим тим равнима долази до ниских удараца (увреда, фалсификовања, предрасуда и слично). Процес сепарације и разграничења је тежак и на нивоу појединаца (раскиди, разводи, породичне свађе, деоба имања и слично) и привредних субјеката; на нивоу друштава и држава то је знатно комликованије и дуготрајније. Ти процеси су неретко праћени оружаним сукобима и вишегодишњим вербалним споровима.

Процес сепарације и разграничења је тежак и на нивоу појединаца (раскиди, разводи, породичне свађе, деоба имања и слично) и привредних субјеката; на нивоу друштава и држава то је знатно комликованије и дуготрајније. Ти процеси су неретко праћени оружаним сукобима и вишегодишњим вербалним споровима

Све шовинисте (екстремне националисте) карактеришу (1) веровање у националну супериорност и (2) негативно заснивање своје идеологије. Они се примарно не баве собом, својом заједницом и вредностима, него то раде посредно - истичу себе поништавајући/оптужујући другог/непријатеља. Тако је саставни део њиховог бића непријатељ који их конституише. И то не неки историјски непријатељ (рецимо, Османлијско царство), него данас постојећи, према коме су усмерене предрасуде, нетрпељивост и константно приказивање непријатеља у негативном светлу.

Овде ћу се осврнути на дело Балше Кнежевића, колумнисте и главног уредника портала Актуелно.ме. [6] Он је „идеалан тип“ да осликамо како „мали crnogorski Перица“ (или Ђокица, како је коме драже) види савремене балканске геополитичке прилике и однос српства (црногорства) и crnogorstva. Али не онај наивни Перица из вицева, него један пажљиво одгајани и озлобљени Перица, који сипа мржњу у јавни простор. Довољно је погледати наслове његових текстова и категорије које користи да би се наслутило о каквом се идеолошком терористи ради (порнографија Косовског боја, светосавска секта, патока од чоека, крваве мантије, масне браде, крвави Јован (Јоаникије), кудрави изрод (Дритан), окупаторско оргијање). Очигледно да је човек овако „дивног вокабулара“ космополита и борац за грађанску Црну Гору!

Ево једног нацрта идеологије коју афирмише Балша Кнежевић:

• Борба лажима против лажи

• Поступају као они које критикују

• Поништавање историјских аката/“вакат је да нам врну отето“

Борба лажима против лажи

У неформалној логици постоји логичка грешка која се зове Напад на страшило (The Straw Man Fallacy). Своди се на то да један саговорник изврће смисао тезе другог саговорника да би је лакше оповргнуо, побио или обесмислио. Прибегава му се јер је много лакше побити прилагођену/измењену тезу (страшило) него изворну. Грубо речено, то раде crnogorski ултранационалисти и шовинисти. Своде српску историју на одређени број теза, које третирају као чињенице и побијају их или самим тим чином свођења на страшило их обезвређују, стварају од њих неистине које им иду у прилог.

Има небројено примера за ово што тврдим, а пошто ово није прилика да се свима њима бавим, само ћу навести неколико упечатљивих и показати да су у питању ноторне лажи и манипулације.

На пример, на почетку текста „Порнографија Косовског боја. Пропагандни зачетак модерне српске митоманије“ [7] Балша Кнежевић пише: „Добрица Ћосић, књижевник, један од идејних твораца такозваног Меморандума САНУ који важи за „оца српске нације“, у нападу искрености и очигледног сагледавања чињеница написао је у свом дјелу „Деобе“ – „лаж је српски национални интерес“.

Осим констатације да је Ћосић књижевник ништа од наведеног није истина.

Прво, Ћосић није ни аутор ни потписник Меморандума САНУ, а да ли је идејни творац тог текста, то се не зна. А не зна се ни како се утврђује да ли је неко ко није потписник неког текста његов идејни творац, инспиратор, сива еминенција и слично. Меморандум јесу писали његови пријатељи, колеге академици и истомишљеници, али сигурно да постоји разлог због кога он није међу потписницима. Нисам довољно упућен, али мислим да је то зато што је Ћосић половином 80-их имао своју иницијативу „Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања“ и да није могао "истовремено" да учествује у више пројеката.

Друго, Ћосић је „отац српске нације“ исто онолико колико је српској нацији певачица Светлана Цеца Ражнатовић мајка. Ове фреквентне фразе „отац нације“ и „мајка нације“ нису производ научне анализе или полемике (као што је оно чувено аналошко питање „Да ли нације имају пупак?“ из дебате Гелнера и Смита), него су производ медијско-пропагандног рата у вези са распадом Југославије. Не знам ко је први пут употребио термине отац и мајка српске нације, али сам сигуран да је то урађено из зле намере (и према Ћосићу, и према Цеци, и према српском народу у целини).

Треће, када је у питању реченица „лаж је српски национални интерес“ – она је интерпретативни конструкт и тенденциозна неистина Кнежевића, базирана на познатом Ћосићевом пасажу о лагању из романа Деобе (1961). То није обична лаж, него дубока и слојевита.

Ћосићев цитат није научна истина, него део књижевног наратива и уметничке истине. Књижевне истине су важне подједнако као и научне, али те две класе истина немају исту форму, до њих се не долази на исти начин и тешко да имају статус очигледности, како за писца тако и за читаоца

Прво, Ћосић нигде не користи ову формулацију, него неке њој сличне („лаж је вид нашег патриотизма“). Друго, Ћосић ту реченицу није написао у нападу искрености и очигледног сагледавања чињеница – како пише Кнежевић – него је то део књижевне нарације и имагинације који изговара његов књижевни јунак. Кнежевићева формулација „у нападу искрености“ инсинуира да Ћосић иначе пише неискрено, да зна истину, али намерно пише лажи и неистине, а да га понекад ипак спопадне напад искрености! Друга формулација „очигледно сагледавање чињеница“ је, такође, потенцијално заводљива. Ћосићев цитат није научна истина, него део књижевног наратива и уметничке истине. Књижевне истине су важне подједнако као и научне, али те две класе истина немају исту форму, до њих се не долази на исти начин и тешко да имају статус очигледности, како за писца тако и за читаоца. Интуиција као непосредно (очигледно) сагледавање чињеница присутна је и у уметности и у науци, али то не значи да су те истине другима очигледне. Научник настоји да их што јасније формулише и докаже, а писац их стилски уобличава тако да је потребна додатна херменаутичка анализа да бисмо се до њих пробили. У том смислу, ми као читаоци лакше допиремо до тих „очигледно сагледаних научних чињеница“ него до њиховог књижевног пандана. Много нам је лакше да констатујемо да је нешто „очигледна и очигледно сагледана чињеница“ у науци него у књижевном тексту, премда ни то није немогуће. Пошто поменути одломак није део Ћосићевог есеја, колумне, анализе или научног рада, него романа (књижевног текста) до тих чињеница није се тако лако пробити. Није лако схватити значење речи ни у целини књижевног текста, а немогуће их је схватити када се из тог текста истргну. Тако постају погодне за извртање смисла и манипулацију, што је овде случај. Писац може, али и не мора да се слаже са идејама, тезама и разлозима које изговарају његови јунаци. А те тезе и идеје немају фиксиран истиносни статус, него „служе“ као делови у целини књижевне истине коју „подупиру“. Дакле, не могу се тумачити буквално и дословно, него холистички и пренесено.

 И то је оно што је карактеристично за већину crnogorskih шовиниста - на таласу тезе о великосрпском разбијању Југославије иде се на ревизију целокупне историје простора који данас припадају Црној Гори

Из контекста поменуте Кнежевићеве колумне види се да је реченица „лаж је српски национални интерес“ приписана Ћосићу као његов научни увид и политичко-идеолошки став о српском народу, а она то уопште није. Историчар Борис Радаковић анализирао је тај случај и утврдио да је реч о пропаганди. [8] Овде је управо о томе реч – о борби да пропаганда и лаж постану део званичне историјске истине. И то је оно што је карактеристично за већину crnogorskih шовиниста - на таласу тезе о великосрпском разбијању Југославије иде се на ревизију целокупне историје простора који данас припадају Црној Гори.

Поступају као они које критикују

У претходном случају поменуо сам Ћосића. На њега crnogorski шовинисти бацају „дрвље и камење“ као на „оца српске нације“, великосрпског националисту и инспиратора „Меморандума САНУ“. Ћосић је, дакле, час шовиниста и великосрпски експанзиониста, час је у праву када каже да је „лаж српски национални интерес.“ Када им треба, он је у праву, када им не треба – он је најгори. На сличан начин третирају и друге ентитете пореклом из Србије. Када Хепи ТВ или Информер пише нешто њима у корист, онда их третирају као релевантан извор информација; када их критикују, онда су то србијанске "штенаре и кухиње великосрпског национализма".

Они не негирају српску нацију, али њене припаднике у ЦГ зову посрбицама или фалсификованим Србима, њихову цркву зову Црквом Србије, светосавском сектом и окупаторском црквом, њиховог патријарха зову Патријархом Србије

Њима су идеални Срби Латинка Перовић, Ненад Чанак, Миливој Бешлин, Томислав Марковић, Драган Бурсаћ и Алексеј Кишјухас. Они прижељкују да сви Срби буду као ови побројани – који, узгред буди речено, годинама исповедају то да нису Срби.

Балша Кнежевић користи технику коју је разрадио његов старији колега Дарко Шуковић. Све оне замерке које упућују својим непријатељима – они сами чине.

Ја не негирам српску нацију као неки црногорску – уме својим саговорницима често да каже Дарко Шуковић. Шуковић и Кнежевић, додуше, не негирају српску нацију, али говоре о њој и њеним институцијама све најгоре. Они не негирају српску нацију, али њене припаднике у ЦГ зову посрбицама или фалсификованим Србима, њихову цркву зову Црквом Србије, светосавском сектом и окупаторском црквом, њиховог патријарха зову Патријархом Србије, а један од њих, Владимир Јовановић, патријарха назива Порфирије Прле Перић! Првак crnogorskog шовинизма Миодраг Бајковић је прошле године преминулог митрополита Амфилохија назвао „ланик липсали јарац“, сводећи га на умрлу животињу. Они као да се такмиче ко ће сочније и креативније да обезчовечи и увреди Србе, српску културу и српску нацију.

У тексту „Или Црна Гора или светосавска секта“ [9], објављеном на Божић 2022, Балша Кнежевић пише:

„Светосавски култ крви и тла који се води под акронимом СПЦ, у јавности познат као „светосавска секта“ (СС) је организација заснована на ратнохушкачкој, неочетничкој, великосрпској фашистичкој идеологији и представља друштвено-политички канцер који разједа витално ткиво државе Црне Горе и црногорског народа. Такво стање заступљено је још од 1918. године када је ова мелеволентна организација склепана у великосрпској фабрици лажи и пропаганде након насилне окупације Црне Горе и отимања њених светиња. Осим што је светосавска секта директно одговорна за подстрекивање злочина који су резултирали стотинама хиљада страдалих и расељених приликом сукоба на простору бивше СФРЈ, подстицањем најнижих анималних, руралних и националистичких порива код грађана, ова деструктивна организација упорно гура друштво у културолошку пропаст.“ (болдовао П.Г.)

СПЦ се пореди са банком, митрополија са филијалом, а митрополит са шефом и при том назива световним именом. Приписује му се изобличено демонско лице. СПЦ се пореди са канцером здравог ткива ЦГ и тражи се „хемотерапија за светосавски секташки канцер

Ово може да напише само идеолошки озлобљен и поремећен ум. Онај који гају фрустрације због неких историјских неправди које би требало да исправи. Они, дакле, признају српски народ, али његову кровну духовну институцију називају „светосавском сектом, култом крви и тла, друштвено-политичким канцером, мелеволентном/злонамерном и деструктивном организацијом, одговорном за отимање светиња и подстрекивање на рат и злочине“. СПЦ није ништа од наведеног. Кнежевић и та дружина су СПЦ редуковали на страшило које је само по себи талог и безвредност, није га ни потребно побијати.

И истом тексту Кнежевић пише: „У строгом центру Тивта (...) десио се инцидент када је на зиду једне стамбене зграде освануо мурал са гротескним, од зла изобличеним, демонским лицем покојног шефа црногорске филијале Светосавског култа крви и тла Риста Радовића, алијас Амфилохија.“ (болдовао П.Г.)

СПЦ се пореди са банком, митрополија са филијалом, а митрополит са шефом и при том назива световним именом. Приписује му се изобличено демонско лице. СПЦ се пореди са канцером здравог ткива ЦГ и тражи се „хемотерапија за светосавски секташки канцер“. Већ сам помињао и неке друге припаднике млађих генерација Crnogoraca који су СПЦ називали „црним срцем великосрпског пројекта“ и „осмим путником на црногорском државном броду“. [10]

Шовинизмом проглашавају оно што други раде, некад погоде, а чешће изврћу речи својих супарника и тумаче их као шовинизам. Свој шовинизам не виде, иако га испољавају, премда се труде да га маскирају у грађанско-мултикултурну реторику толеранције и помирења

Језик, стил, категорије, нагласак и тон, поређења – све овде врви од шовинизма и увреда најприземније врсте. Како недавно написа Стефан Ђукић, колумниста и професор филозофије из Бара „некима је straw man fallacy начин живота“ [11] Балша Кнежевић је, иако Ђукић не циља на њега у свом твиту, припадник те групе људи. Они оптужују друге да раде управо оно што је њихова главна одлика. Шовинизмом проглашавају оно што други раде, некад погоде, а чешће изврћу речи својих супарника и тумаче их као шовинизам. Свој шовинизам не виде, иако га испољавају, премда се труде да га маскирају у грађанско-мултикултурну реторику толеранције и помирења. Није довољно рећи да се залажеш за мултуетничко грађанско друштво, треба то и показати. Сем тога, национализам (ниједан па ни српски) није опозитан грађанском друштву, осим уколико није екстремни.

Поништавање историјских аката/“вакат је да нам врну отето“

На сајту епископије острошко-никшићке ЦПЦ налази се биографија самозваног митрополита Михаила Дедеића. У последњој реченици његове биографије стоји „Привремена резиденција је у Владичанском дому на Цетињу, до преласка у Цетињски манастир.“ [12] Дакле, очигледна и обнародована претензија заузимања седишта МЦП СПЦ. Шовинизам, дакле, нису само предрасуде, нетрпељивост и отровне мисли према другој заједници, него отворено кидисање на нечију имовину и историјска права. Насиље! Ми мислимо да је промена Ђукановићевог Закона о слободи вероисповести нешто променила у Црној Гори. Када се врате на власт, у којој год форми, они ће донети много гори закон од оног из 2019. године.

Познат је захтев ЦПЦ да им држава ЦГ омогући да служе у храмовима које сада користи СПЦ, да им се додели време када би могли да служе Литургије у њима, иако они добро знају да је то у сукобу са канонским поретком Православне цркве. Црна Гора има проблем не само са етно-националним (идентитетским) питањем, него и са црквеним. Оба та питања су повезана са државношћу и историјом. Блаженопочивши митрополит Амфилохије веровао је да ће са осамостаљењем Црне Горе захтеви групе индипендиста постати умеренији и да ће српски народ и СПЦ имати нормалан статус у тој земљи. Нажалост, преварио се! Али се и друга страна преварила.

Када је крајем 2019. председник ЦГ и уједно председник најјаче партије ДПС-а обзнанио да ће ићи на оснивање цркве сви су га напали због тога. Он је добро увидео текући проблем (један део грађана ЦГ има проблем са верским слободама), али је хтео да га реши на лош начин (угрожавајући други део ЦГ и на неканонски начин). Црквени проблем у ЦГ тиња деценијама. Питање црногорског језика отворено је 1972, а формално затворено 2011. Црквено питање је актуелизовано почетком 90-их. Crnogorcima (једном великом броју) је за заокруживање националног питања, поред државе и језика, потребна њихова црква, јер СПЦ не сматрају својом. Статус СПЦ у ЦГ био је многима од њих важнији од самосталности државе. То су почетком 90-их у својим анализама изнели Драгоје Живковић и Радован Радоњић – када сведемо СПЦ на праву меру, када заживи идеја ЦПЦ, онда ће са српством у ЦГ бити готово (парафразирам Драгоја Живковића). [13] Три деценије након тих анализа црквено питање дошло је на политички дневни ред у ЦГ. Некад је то мислило 10% ЦГ, данас то мисли преко 30%. Некад су о томе писали појединци у недељнику Монитор и неким другим листовима, данас то читамо свакога дана од многих људи на многим порталима и твитер налозима.

Задирање у српски национализам од стране црногорског национализма поприма обрисе шовинизма и нацизма. То је ескалирало након независности 2006. Crnogorska нација могла се заокружити на један нормалнији начин, без толике нетрпељивости према Србима и српству, без мржње, отимања, увреда, уз договор и разговор. Одабрали су другачији пут. И тај пут је довео до бројних реакција са српске стране, мање или више оправданих.

Они и њихови претходници дефинисали су своју (crnogorsku) нацију, језик и цркву као темеље државе Црне Горе, а све то је, по њима, компатибилно искључиво са неким туђмановским процентом Срба у ЦГ и маргинализованим институцијама српског народа, а поготово наслеђем Црне Горе Петровића. За њих је СПЦ политичка институција Србије у Црној Гори и неће се смирити док јој не "смање капацитет"

Пре неколико дана Стево Вучинић је изјавио „Аргумент вањских и унутрашњих сила, којима се подупире Српска црква у Црној Гори, као стожер антицрногорске лиге, ломи се само и једино Црногорском црквом као контрааргументом. Она ће, и код вјерујућих и код њених поштоваоца, оснажит црногорски идентитет и мултиплицирати силе које подупиру државни суверенитет. А Српска црква биће принуђена да коегзистира у битно смањеном капацитету, немоћна да угрози државне темеље. И то питање се може ријешити само на овај начин и само на овај начин. Сваки други је с руке „српском свету“ и периодично ће доводити у питање егзистенцију Црне Горе као суверене државе.“ (болдовао П.Г.) [14] Са овим се слаже већина "теоретичара"/идеолога црногорске нације, на пример Љубомир Филиповић, Немања Батрићевић и Живко Андријашевић.

"Замислите ситуацију да неко муслиманима или католицима у ЦГ брани да уђу у своје храмове или џамије, то би био скандал свјетских размера (...) Ми и даље своју ђецу морамо крштавати у отетим црквама од стране људи који негирају нашу националну засебност и преци нам леже у црквеном земљишту које је преписано Цркви Србије...ако неко мисли да ће то питање тек тако нестати са дневног реда, бојим се да се вара и да ће се изненадити грдно када дође време да се то питање реши - изјавио је др Немања Батрићевић, политиколог са подгоричког ФПН у радио емисији Другачија радио веза [15]

Они и њихови претходници дефинисали су своју (crnogorsku) нацију, језик и цркву као темеље државе Црне Горе, а све то је, по њима, компатибилно искључиво са неким туђмановским процентом Срба у ЦГ и маргинализованим институцијама српског народа, а поготово наслеђем Црне Горе Петровића. За њих је СПЦ политичка институција Србије у Црној Гори и неће се смирити док јој не "смање капацитет".

„Питање је да ли је овом великосрпском измећару који службује у геноцидно-окупаторској псеудоцркви, имало непријатно што је са све полицијском и војном пратњом (...) узурпирао трон црногорског свеца?“ Овако Балша Кнежевић пише о новоизабраном митрополиту црногорско-приморском Јоаникију. Мираша Дедеића би да сместе у Цетињски манастир, а митрополита Јоаникија (Мићовића) да истерају. Ко ишта зна о црквеном поретку, зна да су те две личности неупоредиве. Јоаникија је за миторполита црногорско-приморског изабрао Сабор СПЦ, а Михаила је из свештеничког чина рашчинио патријарх Васељенске патријаршије. Ту свака дискусија престаје!

На крају једно лично запажање, а у вези са једним од извора crnogorskog шовинизма. Црногорски човек је, грубо речено, горд и конзервативан. Обе те особине могу водити у шовинизам.

Сви Црногорци, и они који себе не сматрају делом српства и они одани српском роду имају црту надмености/гордости – жеље да буду први, најбољи, најјачи, највећи. Ови други би да буду „со српства“, „Прото Срби“ или Српска Спарта. Ово први су оптерећени поређењем са Србима, својом супериорношћу у односу на њих (Ми нијесмо имали празне историјске интервале, ми смо имали државу прије Срба, ми смо имали прву штампарију...) и оптужбама да су Срби окупатори, лопови, лажови, да су чак извршили два геноцида над Crnogorcima. По речима историчара Милоша Ковића вероватно је та менталитетска црта гордости један од фактора који је током прошлог века довео до цепања јединственог народа на две нације.

Језик и место рођења као важна лична идентификација која одређује друштвену пожељност и пропусност у каријери – то је потпуна супротност грађанским вредностима, а да не говорим о позивању на племенску припадност. Језик и место рођења (а богами и укопа) неодољиво подсећају на „крв и тло“. То заговарају неки којима су „уста пуна“ грађанских и европских вредности

Црногорско друштво је конзервативно, поринуто у историју и традицију за нијансу више него околна друштва. Везаност за старине у језику и обичајима се у процесу транзиције друштва донекле изопачила. У политичком животу Црне Горе често се могу чути изрази типа – (градимо) грађанско друштво, (усвајамо) европске вредности, (приближавамо се) евроатланским стандардима. Са друге стране, неретко се у јавним расправама чује нешто попут „ја сам Катуњанин, ја сам са Цетиња или неког околног села, ја сам из одређеног племена или нахије, ја сам из Старе Црне Горе, моји су се копали ође и слично“ у смислу да тај неко има више права да одлучује о Црној Гори, да је у неком смислу вреднији у односу на становнике других крајева државе, да Црну Гору воли, доживљава и вреднује него други грађани. Поједини јавни делатници се идентификују тако што свом личном опису (месту где живе, професији којом се баве, титули коју имају, хобију) додају нешто типа „рођен на Цетињу“ – то се схвата као нешто посебно, битно, важно и вредно. Нешто што те на особен начин легитимише и препоручује. Садашњу начелницу Клиничког центра у Подгорици, докторку Радуловић, појединци су критиковали као избор за то место јер говори екавицу!!! (при чему је жена рођена у Македонији, где је провела детињство, а касније медицину студирала у Београду). Било кога ко није рођен на територији Црне Горе подругљиво зову „извањцем“. Према „Србијанцима“ се односе као према нижој раси (отприлике „ми смо културни и имамо море, а сељаци из Лесковца и Ћићевца чувају овце?!“ или оно чувено "парадајз туристи"). Језик и место рођења као важна лична идентификација која одређује друштвену пожељност и пропусност у каријери – то је потпуна супротност грађанским вредностима, а да не говорим о позивању на племенску припадност. Језик и место рођења (а богами и укопа) неодољиво подсећају на „крв и тло“. То заговарају неки којима су „уста пуна“ грађанских и европских вредности. Укорењеност у завичају је битна и неизбежна чак и за оне који од завичаја желе да побегну. Традиција је важна, ако се не злоупотребљава на овај начин. А један део грађана Црне Горе традицију је ставио у службу шовинизма. Напредак у евроинтеграцијама праћен је назадовањем у културолошком погледу.

Закључак

Политика екстремних црногорских националиста своди се на следеће, шовинизмом зачињене, процесе према српској нацији – српска нација је осуђена на достојанствено повлачење (Килибарда), а СПЦ (коју зову Српска црква или Црква Србије) на егзистенцију у смањеном капацитету (Вучинић). Према њима, то је аксиом - само на тај начин независна црногорска држава неће бити доведена у питање. Ово је рецидив оне крилатице „Слаба Србија, јака Југославија“. А све то треба да спроведе подмладак типа Балше Кнежевића о чијим евидентно шовинистичким ставовима сам писао. Идеологија са тако ригидним и екстремним захтевима не оставља простор за договор. Иако се заклиње у договор, помирење, толеранцију и остале лепе речи.

Сви наведени примери су мали део црногорског шовинистичког наратива. Списак тих квалификација и увреда је бесконачан. У овом тексту сам покушао да прикажем део тог наратива и друштвену климу која влада у друштву у коме део грађана верује у такве ствари. То друштво је расцепљено не на политичко-идеолошкој површини, него дубински, по свим историјским, религиозним, културним и цивилизацијским аспектима.

Срби су, и то је последње две (неки мисле седам) деценија текући процес –проказана и жигосана нација у Црној Гори. Оно што Килибарда еуфемистички именује „достојанственим повлачењем“ је суштински гледано тиха и прећутна асимилација и проказаност. То је евидентно у последње две године. Милан Кнежевић не може да буде министар јер је Србин!

Било шта Срби да кажу и заговарају – приписује им се екстремизам и жеља за рушењем државе, етничком хомогеношћу, говори се како су они „опозиција држави“, како иду по мишљење у Београд...шта год ти људи ураде или кажу, наведе се аргумент звани „Велика Србија“

Црна Гора, ако је грађанска и мултинационална, морала би бити делом и српска држава. Српска не као искључиво српска, не као српски феуд, српска изборна јединица или део Српског света, него српска због тога што у њој живи српски народ као суверен и вековима утемељен. Свој на своме! По свему што неки јавни делатници у ЦГ раде, придев „српски“ је поприлично проказан и оцрњен, као нешто лоше и мање вредно, као извор проблема.

Било шта Срби да кажу и заговарају – приписује им се екстремизам и жеља за рушењем државе, етничком хомогеношћу, говори се како су они „опозиција држави“, како иду по мишљење у Београд...шта год ти људи ураде или кажу, наведе се аргумент звани „Велика Србија“. Иако постоји много доказа асимилације и угрожености српског народа у ЦГ, иако постоје бројне увреде и шовинистичке изјаве према српском народу од crnogorskih интелектуалаца, нико не види то као проблем, али је проблем Велика Србија, која нити је када постојала нити постоји данас. Српски свет није великодржавни пројекат, него културна интеграција Срба у балканским земљама.

У неким круговима то "иживљавање" над свим српским је саморазумљиво. Они Србе виде као поремећено друштво, склоно митовима и детерминисано ка територијалној експанзији. Није важно шта неко конкретно ради, мисли и говори - стрпају вас у тај кош и онда обасипају сочним конструкцијама.

Не само да је дозвољено и нормално, него је изгледа пожељно и модерно (што би рекли млади - кул, ин) опљувати по Србима и свему српском. Третиран си као јунак. Онај протест на Белведеру код Цетиња је већ екранизован, књига о том догађају је написана, он ће временом попримити митски, епски статус. Мит који се прави пред нашим очима, а нама приговарају историјску митоманију саткану од лажи.

Никоме из тог корпуса ниједна од наведених квалификација из овог текста упућена на рачун српског народа није спорна. Текстови попут ових које сам цитирао, а које је писао Балша Кнежевић, деведесетих су били маргина, данас постају мејнстрим у том делу црногорског друштва.

Crnogorski корпус требало би да воде умеренији људи, попут Миодрага Лекића или Небојше Медојевића. Они који би са Србима направили договор и живели у миру, без асимилације и међусобне нетрпељивости. Бојим се да то данас није могуће због елите која води crnogorsku нацију. Пораст екстремизма на тој страни главни је кривац за све горе односе између Срба и Crnogoraca

Crnogorski корпус требало би да воде умеренији људи, попут Миодрага Лекића или Небојше Медојевића. Они који би са Србима направили договор и живели у миру, без асимилације и међусобне нетрпељивости. Бојим се да то данас није могуће због елите која води crnogorsku нацију. Пораст екстремизма на тој страни главни је кривац за све горе односе између Срба и Crnogoraca.

Не треба вређати другу страну, али не треба ни ћутати на шовинизам. И овај, као и претходна два моја текста о Црној Гори [16] и [17], прилог су апеловању на дијалог Срба (Црногораца) и Crnogoraca, на покушај да се направи друштвени оквир за нормалну коегзистенцију та два народа. Алтернатива томе је "мрцварење" у наредних неколико деценија, покушај да се, отворено или прећутно, спроведе доминација, да се проценат једних увећава на рачун других. Чак је и умерени Живко Андријашевић, који није заговорник вербалних прогона, пребијања и тракторијада (који, дакле, није шовиниста и србофоб), признао да је доминација његовог блока циљ, само се са својим истомишљеницима не слаже око његовог достизања:

"Црна Гора се састоји из два дијела. И то је константа коју морамо прихватити као стање ствари, а не инцидент. Једино што ће се стално мијењати, јесте однос између ова два дијела Црне Горе, односно, мијењаће се њихова величина и превласт. С тим у вези, многи мисле да је рјешење "црногорског питања" у томе да придобијете оне из сусједног табора, преведете их у свој и тако остварите доминацију. Сматрам да је то погрешно. Доминација се, у овом случају, остварује квалитетом и супериорношћу вашег блока, а не довлачењем у њега преобраћеника из супротног. Зато је важније радити на квалитету сопственог блока, него на дискредитацији супротног." [18]

Ако ово укрстимо са оном мишљу Новака Килибарде с почетка овог текста, то би значило да чак и на овај мирнији и цивилизованији начин, наизглед помирљивији и прихватљивији, у неком текућем друштвеном процесу Црне Горе у наредне две три деценије - crnogorska страна јача, a српска достојанствено пропада, повлачи се и слаби. Нестаје!

То није прихватљиво решење и на њега се мора одговорити.

Аутор је професор филозофије и аналитичар друштва

Извори:

[1] https://www.youtube.com/watch?v=0PUqaa_Gjy4

[2] https://vkoprivica.blogspot.com/2012/ електронско издање књиге Амфилохијева сабрана недјела, дeо IV, стр. 13

[3] https://www.aktuelno.me/crna-gora/moj-pogled-s-visinske-visine-na-visinu-izbjeglica-srbalja-iz-90-ih-na-one-sramne-i-sramotne-glasace-protivu-nezavisnosti-crne-gore-na-referendumu-2006/

[4] Погледати на 2:20 https://www.youtube.com/watch?v=6E7ucCuGl2U

[5] Ову поделу правим по слободној процени. Првој генерацији crnogorskih шовиниста припадају људи попут Јеврема Брковића, Драгоја Живковића, Радослава Ротковића, Стева Вучинића и њима слични.

[6] https://www.aktuelno.me/author/balsak/

[7] https://www.aktuelno.me/kolumne/pornografija-kosovskog-boja-propagandni-zacetak-moderne-velikosrpske-mitomanije/

[8] https://borisradakovic.com/2020/04/04/stop-antisrpskoj-propagandi-cosic-nije-pisao-pogrdno-o-srbima/

[9] https://www.aktuelno.me/kolumne/bozicna-opomena-ili-crna-gora-ili-svetosavska-sekta-ss/

[10] https://stanjestvari.com/2020/05/03/petar-gordic-da-li-postoje-stvari-koje-ne-postoje/

[11] https://twitter.com/DjukicStefan/status/1485360265172594692?cxt=HHwWiMC9kdPSh50pAAAA

[12] https://www.cpcniksic.me/index.php/i-r-p-li

[13] https://www.in4s.net/pogledajte-ko-je-ideoloski-otac-mila-djukanovica-video/

[14] https://www.aktuelno.me/crna-gora/srpska-crkva-je-instrument-beograda-i-moskve-lomi-se-jedino-crnogorskom-crkvom-kao-kontraargumentom/

[15] https://www.antenam.net/drugacija-radio-veza/231369-zamislite-crnu-goru-nakon-cetiri-godine-vlade-zdravka-krivokapica

[16] http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/kuvanje-crnogorske-zabe.html

[17] http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/mitropolit-amfilohije-kao-svedok-bozije-ljubavi-u-besudnoj-zemlji.html

[18] https://www.antenam.net/politika/202333-srpski-svet-je-vjecna-prijetnja-crnoj-gori