Чему Срби могу да се надају када Монтенегрини чак и Дритана сматрају "великосрбином" и "четником"?

 Након изгласавања неповерења влади Црне Горе судбина Дритана Абазовића изгледа неизвесно. Ако за сада не можемо знати каква га политичка будућност очекује, извесно је да – са српске тачке гледишта – нема много разлога за слављењем човека који је пре само неколико месеци одлучио да најзначајнија министарска места у његовој влади заузму људи радикално антисрпских схватања какви су Ранко Кривокапић и Рашко Коњевић и све то уз мањинску подршку Миловог ДПС-а. Међутим, ако глорификацији Дритана нема места, држим да однос који Црногорци монтенегринске провинијенције већ неко време имају према њему може бити поучан за српску страну.

Дарко Шуковић, дугогодишњи водитељ емисије Жива истина и главни уредник Антене М изнео је своје виђење црногорских прилика у тексту са провокативним насловом „Дритан Абазовић – човјек на кога је чекао Београд“[1]. У њему говори како без Дритана „клерофашизам не би постао мејнстрим у Црној Гори“. На који „клерофашизам“ мисли? Свакако не на монтенегрински, пошто монтенегрински „антифашисти“ и „борци за секуларну државу“ воде борбу само и једино против српског национализма – а у њега онда подмуклу сврставају и борбу за сама људска права Срба. Да би био јасан, у истом тексту отворено говори о СПЦ – односно „Цркви Србије“ како је називају он и његови истомишљеници – за коју држи да претвара „грађане Црне Горе у светосавске фанатике, који слиједе пут Маце Вукојичића и Ратка Младића“. А све то, по Шуковићу, Дритан чини са намером да Црну Гору, послужи ли га „срећа издајничка и сљепоћа евро-америчка предати господару Отвореног Балкана, великом вођи региона и малом од палубе на топлом мору Владимира Путина“. Наиван човек би за тренутак помислио како је иницијатива Отворени Балкан нешто о чему похвално говори Александар Дугин, а не Александар Сорош[2].

Дакле, када СПЦ – иначе црква са највећим бројем верника у Црној Гори – потпише уговор какав су претходно са том државом потписале све друге традиционалне верске заједнике, то представља „велеиздају“ и „капитулацију“

Балша Кнежевић, главни уредник монтенегринског портала Актуелно – на чијим сајту у свега пар дана можемо пронаћи текстове под именима „Културни геноцид над Црногорцима“[3], „Тугују попови за искреним другом“[4], „Роћенов и Јевтов пулен на светосавском крканлуку“[5] – пише, очигледно дубоко понесен емоцијама, како је „влада сарадника БИА-е и највећег велеиздајника у црногорској историји Дритана Абазовића, након нешто мање од четири мјесеца мрцварења, деструкција, лажи и обмана пала је касно синоћ“[6]. Даље покушава елаборирати због чега је толико запенио па у истом тексту пише како је „једино у чему су били успјешни Абазовић и његови министри у ових 113 дана, је заустављање европског пута Црне Горе по налозима званичног Београда и незваничне Москве, који је кулминирао актом капитулације и потписивањем велеиздајничког уговорима са негаторима свега црногорског 3. августа“. Дакле, када СПЦ – иначе црква са највећим бројем верника у Црној Гори – потпише уговор какав су претходно са том државом потписале све друге традиционалне верске заједнике, то представља „велеиздају“ и „капитулацију“.

Андреј Николаидис, бивши саветник Ранка Кривокапића и овогодишњи добитник Тринаестојулске награде, који је српској јавности постао шире познат тиме што је 2012. године зажалио због што у дворани „Борик“ у Бањалуци приликом прославе двадесетогодишњице Републике Српске није постављена и експлодирала бомба[7] изјављује да верује како је „особа која доминантно контролише политичке процесе у Црној Гори, укључујући и политичке процесе који су довели до избора Абазовићеве владе, заправо Александар Вучић“[8]?! Николаидисова ирационалност ипак превазивали све границе, јер он у својој „геополитичкој анализи“ износи став како је Запад за Црногорце и Бошњаке наменио судбину балканских Палестинаца и Курда[9]?! Ето новости за српску јавност – на стварању „Велике Србије“ сада раде и Вашингтон и Брисел, а да ли ће „јуначки Монтенегро“, попут Астериксовог малог галског села, издржати ове империјалне ударе, сазнаћемо ваљда у неком од његових следећих текстова...

Једино питање по којем се Дритан разликује од Црногораца монтенегринске провинијенције, је то што он према Србима и СПЦ не испољава гласни, радикални и агресивни шовинизам као они. И то је разлика преко које они очигледно не могу прећи! 

Међу најгласнијима је свакако била посланица СДП-а и чланица председништва ове странке Драгиња Вуксановић-Станковић. Oна је коментаришући потписивање темељног уговора са СПЦ изјавила „да видимо има ли Дритан храбрости да потпише овакав издајнички уговор?!”[10]. Поводом истог догађаја рекла је и да Абазовић угрожава „независност, достојанство и територијални интегритет државе Црне Горе“[11] и том приликом је чак позвала и надлежне органе да реагују?! А приликом обичних пожара изјавила је како би Дритан „запалио Црну Гору“[12]...

По великом броју најзначајнијих питања Дритан Абазовић је на монтенегринској линији. Спољнополитички гледано он је заговорник чланства Црне Горе у Европској унији и НАТО-у и увођења санкција Русији, а његова УРА је чврсто повезана са европским „Зеленима“[13] који су једна најатлантистичкије опредељених групација на континенту. Подржава црногорско признање независности Косова. Сматра да је у Сребреници почињен геноцид и био је један од главних заговорника резолуције о истом, који је Скупштина Црне Горе усвојила прошле године. Противник је измене Устава из 2007. године који је за службени језик прогласио „црногорски“, иако се на свим пописима већина грађана изјаснила да говоре српским. Противи се и промени химне са стиховима Секуле Дрљевића и новокомпоноване црвене заставе који су за државне симболе проглашени прегласавањем Срба и са намером да им се пошаље јасна порука. Не сматра ни да Срби у Црној Гори треба да имају она права и онај политички утицај какав по правилу следује једној националности која чини око трећину грађана неке државе.

Једино питање по којем се Дритан разликује од Црногораца монтенегринске провинијенције, је то што он према Србима и СПЦ не испољава гласни, радикални и агресивни шовинизам као они. И то је разлика преко које они очигледно не могу прећи! Због тога њега и његову странку, која у суштини личи на црногорску верзију коалиције „МОРАМО“, представљају не само као неистомишљенике, већ и као издајника Црне Горе који ради на њеном припајању Србији и на претварању исте у базу руске морнарице на Јадрану. Такорећи као на истомишљеника Александра Раковића.

Свим овим они Србима и Србији шаљу јасан сигнал. Поручују нам да су они групација са којом Срби не могу постићи никакав компромис и споразум. Поручују да они raison d'être Црне Горе виде искључиво у томе да иста буде антисрпска творевина и ништа друго

Свим овим они Србима и Србији шаљу јасан сигнал. Поручују нам да су они групација са којом Срби не могу постићи никакав компромис и споразум. Поручују да они raison d'être Црне Горе виде искључиво у томе да иста буде антисрпска творевина и ништа друго. А нашем народу у Црној Гори да им нису спремни понудити чак ни онај степен права који имају у Хрватској, БиХ и на Косову, у којима се ипак подразумева да ће у власти учествовати они српски представници за које су Срби гласали. Без обзира што за разлику од Хрвата, Бошњака и Албанаца, са Црногорцима монтенегринске провинијенције Срби нису имали оружани сукоб, већ су мирно прихватили њихов сепаратизам и цепање своје државе. Црногорске прилике су одличан показатељ и тога шта би било са нашим народом у БиХ да нема Републике Српске – Срби би били константно прегласавани и мајоризовани и то би било називаном „грађанском државом“, у власти би евентуално учествовали поједини украсни примерци попут Богића Богићевића, а свака борба за минимум српских права проглашавана за великосрпство.

А посебно је интересантно – мада није нимало изненађујуће – што Дритана „издајником“ и „марионетом“ називају чак и монтенегрински савезници из редова другосрбијанаца попут Чанка[14] и Соње Бисерко[15] који се иначе згражавају када неко у Србији употреби ове термине. Исто као и Тонино Пицула, известилац за Црну Гору у Европском парламенту и бивши министар спољних послова Хрватске у влади Ивице Рачана, који је поводом пада Дританове владе рекао да „црногорска политика мора одлучити наставља ли у смјеру еуропских интеграција или ће постати потрошна роба руских и српских интереса у регији“[16]. Изгледа да је и за највеће заговорнике евроинтеграција „европска Црна Гора“ заправо само синоним за антисрпску Црну Гору.

 Извори:

[1] https://bit.ly/3Cnj84H

[2] https://bit.ly/3QR4F5g

[3] https://bit.ly/3AkvpEK

[4] https://bit.ly/3QNt1NO

[5] https://bit.ly/3QIdQVN

[6] https://bit.ly/3QEVNjB

[7] https://bit.ly/3T9XFm3

[8] https://bit.ly/3Kd2yqj

[9] https://bit.ly/3wnqz8h

[10] https://bit.ly/3AdDLOn

[11] https://bit.ly/3PEqBiX

[12] https://bit.ly/3ABaQ8g

[13] https://bit.ly/3Tit9Xc

[14] https://bit.ly/3dMnB6Z

[15] https://bit.ly/3QYdp9J

[16] https://bit.ly/3Coc5sH