Вучића неће заменити никакав другосрбијански „Вили Брант“, већ влада компромиса

Наратив о потреби за „српским Вили Брантом“ већ одавно постоји код оних који Србе изједначавају са нацистима из Другог светског рата, са циљем да нас прогласе за главног и јединог кривца за ратове из 90-их – а својим (или у случају другосрбијанаца суседним) национализмима, доцртали ореол антифашизма који увек мора бити у праву и који се заправо жртва која се „само брани“. Још је Ђинђић причао да су га приликом ступања Месића на дужност председника Хрватске у Загребу питали „Да ли сте ви Вили Брант“, на шта им је он одговорио да јесте само „... ако и ви имате неког Вили Бранта.“ (Ивановић, 2007: 262). Такве жеље су изразили и Драган Бурсаћ [1], Жарко Кораћ [2], Мунира Субашић [3], Денис Звиздић [4] и још многи други.

Другим речима „српски Вили Брант“ би подразумевао неког представника Србије који би падао ничице у Вуковару, признао Косово, „геноцид у Сребреници“, извињавао се за литије у Црној Гори, увео санкције Русији... Но, ставимо за сада на страну списак жеља заговорника антисрпског санитарног кордона у региону и позабавимо се страховима који постоје код дела Срба – пре свега у контексту студентских блокада и протеста који су започели крајем 2024. године. Овом приликом обраћам се делу српске националне интелигенције склоне застрашивању и себе и нас некавом „обојеном револуцијом у Србији“. Не мислим наравно на режимске талибане и џубокс-аналитичаре који Вучића виде као непогрешивог месију, већ на све оне који су (веома) незадовољни са Вучићевом политиком, али опет имају неке страхове када се тичу његове евентуалне смене.

Морамо се чувати опасности да се некада у будућности не пробудимо са накнадном памећу да смо логиком у духу „не мењај, може само горе“ дали свој допринос потпуном урушавању државе и нације

То су сви они који Вучићу замерају непрекидно (пузајуће) пуштање низ воду српских позиција на Косову, недовољну подршку Републици Српској уз повремено забијање ножа у леђа истој и сл. Али који су ето насели на ону патку „шта уколико после њега дође Ђилас/Мариника/Зелено-леви фронт/Проглас, па уведу санкције Русији, признају 'геноцид у Сребреници'...?“. Руку на срце овој патки доприноси и то што се део ових актера и сами изјашњавају неке од таквих потезе.

Одраз таквог мишљења можемо видети у тексту Слободана Антонића у коме он поручује како „никоме не треба бити корисни идиот“ [5]. У самом тексту има много тога вредног. Антонић у њему најпре признаје неке од својих заблуда – најпре ону из 1989. која се тиче вере у капитализам, а затим ону из 2000. када тврди да је испао наиван зато што је веровао да ће рушење Милошевића бити довољно да нас Запад „прими у 'породицу европских народа', а Космет и друга питања решиће се 'демократски'“. Наводи и како је након тога извукао лекцију, одбацио логику „само да ови оду“, те се уместо тога кренуо бавити анализом ко треба да дође. Резултат тога били су његови текстови у којима је пратио и раскринкавао СНС још пре него што су дошли на власт, те га – за разлику од неких других – Бриселски споразум није ни најмање изненадио.

Међутим, закључци и анализе који даље следе у тексту имају много тога спорног. Антонић се позива на своја претходна искуства, прва два када је тек накнадно схватио да је чинио грешке и оно важније треће када је од почетка био у праву. Но проблем је што се критеријуми које користи разликују па из тога произилазе погрешне претпоставке. Наиме, по његовом сопственом признању у време док је тада новокомпонована СНС била у опозицији он се бавио тиме ко треба да дође, док се у случају актуелних протеста бави тиме ко их подржава.

Било би логичније да и у актуелном случају примени своје корисно искуство и да постави прво питање – ко треба да дође. То је кључно због тога зато што разни колумнисти Данаса и њима слични, од чијих другосрбијанских ставова Антонић са разлогом зазире, не могу и неће доћи на власт. Личности попут Динка Грухоњића или Снежане Чонградин нису кандидати за власт. Највише чему они могу да се надају ће некој новој власти постати нешто налик ономе што је Вучићу постала њихова истомишљеница Јелена Милић. То наравно не желимо, али таква потенцијална непријатност више би остављала горак укус него што реално може нашкодити држави. При томе реч је само о потенцијалној, а не сигурној могућности. И друго, уколико се већ бавимо мање значајним питањем ко подржава блокаде и протесте зашто би смо фокусирали само и понајвише на оне које сматрамо проблематичним? По којим је то критеријумима некакав Томислав Марковић релевантнији од једног Мила Ломпара или једне Данице Црногорчевић?

Да никоме (па ни Вучићу) не би били корисни идиоти треба озбиљно да поставимо почетно Антонићево питање – ко треба да дође. Или још боље, ко би евентуално могао да дође. Јасно је да то није никаква група новинара и колумниста чији је максималан политички домет маргинална странка Грађански демократски форум. Након Вучића би могла да дође само нека коалициона влада састављена од про-ЕУ странака (какве смо већ имали на власти пре СНС) и неких националистичких странака које су опозиција садашњем режиму. Ове друге су нешто налик на оно што претпостављам да Антонић жели. А оне прве су нешто што он – уколико и даље верује да је био у праву пишући текстове који су завршили у књигама Вишијевска Србија, Транзициони скакавци и На бриселским шинама – сматра мањим злом од Вучићевих напредњака који су уследили. Чему онда страх?

Након Вучића може бити формирана влада састављена од широке и идеолошки хетерогене коалиције. То значи да би то била влада компромиса, као таква не би могла на свом челу имати „српског Вилија Бранта“

Дакле, након Вучића може бити формирана само нека влада састављена од широке и идеолошки хетерогене коалиције. То значи да би то била влада компромиса. И она као таква не би могла на свом челу имати неког „српског Вилија Бранта“ који би се извињавао за литије у Црној Гори, увео санкције Русије, 11. јул прогласио за Дан сећања на Сребреницу и сл. А понајмање некога ко би признао Косову у замену за тапкање по рамену и обећање да ћемо у ЕУ ући када и Северна Македонија и Албанија. Не само зато што би то била влада компромиса, већ још више због тога што све то представљају изразито непопуларне потезе којима се са разлогом противи између 80% и 90% грађана.

„Српски Вили Брант“ је немогућ не зато што се у нашем народу не би могао пронаћи појединац са таквим наопаким ставовима. Оно што његову појаву онемогучава је то што наше друштво има бројне законитости, механизме и унутрашње структуре које чине немогућим да неко такав буде српски председник или премијер. „Српски Вили Брант“ био би могућ само у условима директне војне окупације читаве Србије попут оне које је снашла Ирак 2003. Без тога тога неко са таквим светоназорем не може догурати даље од универзитетског професора.

Чак се ни сам Вучић (још увек) није усудио да отворено постане „српски Вили Брант“, у томе га је највише спречило наше јавно мнење

Било шта од тих непопуларних потеза, од увођења санкција Русији па до (отвореног) признања Косова, много пре би могао спровести Вучић. Зато што он има дисциплиновану и моћну партију састављену од бивших националиста које многи његови гласачи не разликују од старих радикала, велики таленат за манипулацију и до сада невиђену контролу над медијима у којима су редовни разни „Бокани“ спремни да сваку предају уз гусле опевају као победу. Али чак се ни сам Вучић (још увек) није усудио да отворено постане „српски Вили Брант“, иако су неки страни медији, попут бечког Стандарда, баш о њему говорили на тај начин [6]. И у томе га је највише спречило наше јавно мнење. А шанса да то постане ће му само расти што могућност његове смене буде изгледала мања. Зато се морамо чувати опасности да се некада у будућности не пробудимо са накнадном памећу да смо логиком у духу „не мењај, може само горе“ дали свој допринос потпуном урушавању државе и нације.

___________________________

Ивановић, Живота (2007). Зоран Ђинђић: Пут Србије у Европу, Драслар Партнер, Београд

[1] хттпс://www.фокус.ба/вијести/бих/драган-бурсац-засто-се-до-сада-није-појавио-српски-wиллy-брандт/1940800/

[2] хттпс://аутономија.инфо/зарко-корац-зртва-оцекује-и-заслузује-само-искрено-извињење/

[3] хттпс://www.данас.рс/свет/регион/мајке-сребренице-имају-поруку-за-вуцица-зао-нам-је-сто-није-био-спонзор-резолуције-и-постао-нови-вили-брант/

[4] хттпс://аваз.ба/вијести/бих/860830/звиздиц-региону-треба-нови-вили-брант-који-це-клекнути-како-би-све-устало

[5] хттпс://рт.рс/опинион/слободан-антониц-политиколог/123536-никоме-не-бити-корисни-идиот/

[6] хттпс://www.ртс.рс/лат/вести/политика/2841384/стандард-вуциц-у-улози-српског-вилија-бранта.хтмл