Распад страначког система у Србији

Политичке странке и страначки систем нису потребни тоталитарној држави. Тај тип владавине подразумева присуство вође који спроводи непосредан однос са „народом“. Пошто је такав наум практично немогућ ни у најмањој држави, реални поредак нужно поседује посредничке механизме који учествују у преношењу садржаја једносмерне комуникације од вође ка народу. Реч је о масовним организацијама, корпоративним удружењима, средствима пропаганде, квази-институцијама – парламенту, влади и правосуђу, мрежи локалних управа и слично. Све оне у животној свакодневици омогућују да реч, мисао и одлука вође допре до сваког поједница.

Политички контекст – диктатура са елементима тоталитаризма

Без обзира што се вођа свакодневно обраћа „народу“ преко бројних информационих сервиса, редовна политика не би функционисала по његовој вољи да не постоје многе транзиционе службе. Ти посредници нису политичке странке и интересна удружења, нису ни законодавне, извршене и правосудне институције, нити локалне самоуправе и информативне куће, чије би делатности текле по правилима уставног и законског поретка. Ма како се формално звале, то су увек службе директно подређене вођи, спремне да спроведу сваку његову намеру и жељу.

Србија се у последњој деценији и по креће у том правцу; штавише, њен владалачки режим већ садржи многе карактеристичне елементе тоталитарног поретка. Ако се нешто од тога  могло назирати следом бројних година Вучићеве владавине, од настанка и почетка деловања студентског покрета и шире друштвене побуне, дакле већ годину и по дана, на делу је отворена употреба силе и насиља као редовног средства гушења општег бунта. У поступцима сузбијања отпора, поред редовне полиције рапидно се користе фаланге у црно маскираних батинаша и све више разне режимске присталице. Овим последњим, намењена је улога симулирања квазидруштвене спонтаности у одбрани режима, чиме се подстиче општи друштвени сукоб. То је јасан сигнал режима да није неспреман да изазове грађански рат, чиме додатно потврђује своју склоност тоталитарној владавини.

Србија се у последњој деценији и по креће у том правцу; штавише, њен владалачки режим већ садржи многе карактеристичне елементе тоталитарног поретка. Ако се нешто од тога  могло назирати следом бројних година Вучићеве владавине, од настанка и почетка деловања студентског покрета и шире друштвене побуне, дакле већ годину и по дана, на делу је отворена употреба силе и насиља као редовног средства гушења општег бунта

Улога политичких странака у модерним и савременим системима јесте, укратко, сажимање, политичко осмишљавање и представљање великих друштвених интереса у политичком процесу. У тзв. масовним друштвима странке су и данас главни медијатори размене између друштва и државе. Њихово функционално деловање немогуће је без три предуслова: постојање политичког плурализма, слободних избора и правне државе (владавине права). Мерило којим се оцењује релација између демократске и аутократске државе, јесте практично испуњавање ова три предуслова за слободно деловање политичких странака. За оцену свакога од предуслова на располагању су бројни показатељи. Њихова егзактност није арбитрарна, већ је високо објективна. Крајњи реалан случај био би: неко може да брани конкретан аутократски поредак, али се не може поводити показатељима који важе за демократски поредак. И обрнуто, немогуће је бранити демократски поредак, а негирати његове показатеље.

Време и процес стабилизације страначког система

Од увођења комунистичког режима до данас, Србија је кубурила са демократијом. Десет годинас после пада тог режима, постојао је политички плурализам, али не и слободни избори и правна држава. Страначки систем Србије карактерисало је деловање једне хегемоне и монополистичке странке са вођом на челу, која је широко и дубоко прожимала читав политички систем, а посебно његов државни апарат. После још једног у низу случајева кривотворења избора, хегемона странка је пала, а с њом њен вођа и бројни малостраначки сателити. Опозиционим странкама, које су целу деценију биле ускраћене учешћа у политичком одлучивању, указала се прилика да квалитативно унапреде политички живот земље, њен поредак и државну управу. У то име, од мноштва странака и странчица које су учествовале у обарању режима, почео се стварати страначки систем упоредо са настајањем предуслова – политичког плурализма, слободних избора и правне државе - за његово нормално функционисање у кључу модерне демократије.

Време: „Томислав Николић и Александар Вучић су пред новинарима истресли изборне листиће из џака 10. маја 2012.  Најава Томислава Николића у среду, 9. маја, да ће доказати изборну крађу на свим нивоима у Србији мутирала је после четири дана у класичну предизборну уцену да ако он не победи 20. маја, никада сазнати нећемо како је ДС покрао изборе (недеља, 13. мај)“

Ако је политички плурализам формално наставио живот из претходног режима, нови поредак настојао је да уведе и преостала два предуслова страначког система у име градње  демократске државе. Између истраживача и аналитичара тог периода постоји бар елементарна сагласност да су парламентарни избори од 2000. до 2012. године (конкретно – 2000, 2003, 2007, 2008 и 2012) били регуларни. То да се страначки и политички систем нису до краја консолидовали говори чињеница да су од пет обављених избора само два били редовни. Али, регуларност свих тих избора била је видљиви знак стабилизовања политичког система

Ако је политички плурализам формално наставио живот из претходног режима, нови поредак настојао је да уведе и преостала два предуслова страначког система у име градње  демократске државе. Између истраживача и аналитичара тог периода постоји бар елементарна сагласност да су парламентарни избори од 2000. до 2012. године (конкретно – 2000, 2003, 2007, 2008 и 2012) били регуларни. То да се страначки и политички систем нису до краја консолидовали говори чињеница да су од пет обављених избора само два били редовни. Али, регуларност свих тих избора била је видљиви знак стабилизовања политичког система. О томе говоре следећи показатељи: све владе произашле из тих избора биле су коалиционе, али је њихова коалициона формула из избора у изборе била све једноставнија; странке су, што на власти што у опозицији, све јасније формулисале и практично браниле своје програмско-идеолошке ставове; организационо јаче и структурно стабилније странке улазиле су европске страначке асоцијалције у сагласности са својим програмима; домаћи парламентаризам задобијао је изглед коректног заканодавца, са све већим поштовањем пословника у раду и видљиво опадајућим инцидентним случајевима; најзад, после избора из 2007. године настала је „велика коалиција“ две странке с леве и десне стране центра, које су више година уназад градиле политички консензус у вези доношења новог устава Србије (2006) и данас на снази.

Управо је распад ове коалиције раног пролећа 2008. године узроковао стагнацију и пад тренда стабилизације страначког система. Идеолошка подела на лево и десно најмање је била разлог овог распада, имајући у види сасвим солидан начин вођења државне политике. Провалију на пристојном политичком путу те коалиције изазвао је окидач, један члан већ парафираног Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. То је члан 135, који је гарантовао неутралност ЕУ спрам питања о статусу Косова и Метохије, с тим што се изричито потврђује његов статус у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Тај члан брутално је поништио велики број држава чланица ЕУ потписница Споразума (22 од 27), признањем независности „Косова“. То је била темпирана бомба у „великој коалицији“, која је узроковала њен унутрашњи раздор поводом питања која ће детерминисати наредну државну путању Србије. Она ће, када је реч о нашој главној теми, најпре разлабавити процес стабилизације страначког система, а потом га и сасвим разорити превагом ауторитарних обележја у политичком поретку земље.

Улога Европске уније у политичкој кризи Србије

Разбијању страначког система Србије знатно је допринела Европска унија, која је у својој непринципијелној политици условљавања пажљиво бирала поуздане страначке партнере. Чим је била формирана демократско-социјалистичка коалиција (пролеће 2008) у потпуности усмерена ка европским интеграцијама, Унија је осетила прилику да преко европске формуле (благостање, напредак, безбедност) реши тада најтеже, косовско питање. Био би то мелем на рану њене иначе безуспешне спољне и безбедносне политике. Ипак, ни тада јој се није дало да питање независности „Косова“ доведе до жељеног краја. Крајем августа 2011. године, после опасног попуштања српске стране у преговорима око режима преласка административне границе са Покрајином, као и поводом неколико додатних концесија косметским Албанцима, државни врх Србије овде је и застао. Одбио је немачки предлог о пружању гаранција за формално признање тзв. Косова. Ту се први пут помиње захтев да Србија и „Косово“ потпишу правни документ о тзв. свеобухватној нормализацији односа између „две стране“. 

Од 2012. године надаље, догађа се убрзани суноврат политичких странака у Србији. На чело поретка ступа гарнитура властољубаца који су спремни да за подршку Уније испоруче њен главни плен – признање независности „Косова“

Тај чин одбијања алармирао је Унију да покрене потрагу за политичком формацијом и још радије особом, која је у стању да спроведе све њене захтеве у вези признања „Косова“, а да за узврат тражи гаранције само за своју власт. Није их дуго тражила. Да би ствар била изведена мирно, сачекала је редовне изборе 2012. године и као што је пре четири година развргла коалицију умерене левице и умерене деснице, исто је учинила и са потоњом проевропском коалицијом. Парадокс те радње, да Унија преферира једну новоформирану странку популистичко-демагошког типа, наследницу странке екстремног типа, и за њу мења проевропску коалицију, говори о крајњем политичком прагматизму у преокрету њених циљева и вредности. Истини за вољу, почетак овог обрта може се пратити најкасније током њеног секундирања у преговорима о статусу Косова и Метохије од 2005. до 2007. године. Ипак, подршка новој влади Србије после избора 2012. године постала је симболом њеног политичког конвертитства.

Од 2012. године надаље, догађа се убрзани суноврат политичких странака у Србији. На чело поретка ступа гарнитура властољубаца који су спремни да за подршку Уније испоруче њен главни плен – признање независности „Косова“. Будући да се овај захтев ЕУ од тада третира као „кључни приоритет“ за напредовање Србије у процесу интеграције, нова влада брзим кораком испуњава обавезе дате европском сениору. За годину дана од настанка, власт квалитативно мења догогодишњи став државе према косметском питању и преводи га у фазне акције предаје Покрајине.

Већ септембра 2012. сазнајемо да ће се стаутус Косова у владиним структурама свести са министарског на канцеларијски. У јануару наредне године Скупштина доноси резолуцију о аутономном положају српских већинских општина у Покрајини (уводи се израз Заједница српских општина, СПО), без назнака о томе у којој држави се та заједница налази. Резолуцију прихвата и посланички клуб Демократске странке. Средином марта председник владе потписује Први споразум о нормализацији односа Београда и Приштине. У том акту Србија се ни не помиње, о од концепта аутономије из резолуције усвојене два месеца раније није остао ни камен на камену. Најзад, да закључимо прву годину дугог меденог месеца званичне ЕУ и званичне Србије, почетком новембра обављају се први избори у четири северне општине по законима „Косова“. Они неславно пропадају због масовног бојкота тамошњих Срба (око 3-5% изашлих у све четири општине). Тога дана предвече најавио се Први подпредседник Владе Србије речима: да ми дају (ко?) 24 сата обавио бих тај посао. Свеједно, на поправном испиту федбуара наредне године, репресијом коју ће касније примењивати и на изборима у остатку Србије, постиже бедних 20% гласова просечно, што и ЕУ и ОЕБС (ОДИР) сматрају довољним за своје бедно признавање тих избора. Како је за све ово време управо Први подпредседник Владе са ЕУ водио политику размене покорности за заштиту, овим низом издајничких активности објавио се као вођа који зарад своје власти неће марити за цену распродаје Србије.

Косовске власти заузеле српске железничке станице, уклоњена ћирилична табла, истакнута косовска застава (28.05.2026.)

Страначки еквивалент нове везе Србије и ЕУ

Природа овог процеса захтевала је изјашњавање опозиционих парламентарних странака о оваквом стању ствари. Здрав разум схватио би да је овде реч о задатку спасавања државе од хазардне политике једног властодржачког погона који гориво добија из иностранства. Гледано са страначког становишта, не би било ништа нормалније до обједињавање свих (парламентарних) опозиционих странака ради заједничке стратегије борбе против новонасталог режима. Стварност страначког живота ишла је сасвим обратном стазом.

Најинтересантније је било понашање највеће страначке групације у парламенту – оне која у свом деловању предност даје проевропској стратегији. У том феномену налазимо двоструку преференцију. Прва је чисто идеолошка, која, дакле, исповеда један политички програм. И поред свега што се одиграва пред свачијим, па и њиховим, очима, ова групација чврсто је везана за свог идола, европску интеграцију Србије. Дакле, без обзира што Европска унија сада има другог фаворита у својим плановима са Србијом. Друга преференција је прагматска и држи се процене: ако ми нисмо могли ни хтели да испунимо главни услов ЕУ, предају Косова, нека тај прљави посао историјских размера обаве они који се не гаде; после тога ће доћи час када ће се ЕУ вратити својој правој српској демократској опцији, а то смо управо ми, проевропејци. Време је показало да је прва опција проевропске страначке групације била сувише догматска, а друга сувише наивна.

Занимљиво је да се осовина проевропске групације у тадашњем парламенту, Демократска странка, растакала на мање делове упоредо са све чврћом вером у проевропску политику. С друге стране, странке десне оријенатције, с приоритетом националног у односу на европско, биле су једине које су критиковале званичну политику предаје Косова. Али, њихов  утицај у парламенту није био велики, а после испадања Демократске странке Србије на изборима 2014, постао је готово занемарљив. Да је опозиција у парламенту деловала јединствено у третирању главног државног питања, не само да би режиму било теже да спроводи своју политику предаје, него би се и страначка структура одржала као реална политичка снага.

Реалистички гледано, проевропску политику водио је новонастали режим, који се брзо адаптирао на нову политичку реалност у ЕУ. Већ на основу режимских поступака у првој години власти види се да је штедро излазио у сусрет основном услову ЕУ. Тај ће ускоро у њеним годишњим извештајима о Србији словити као кључни приоритет придруживања. Класични услови – економски, правни, политички и административни – били су све време у другом плану, а ако би и они били испуњени, утолико боље. Али, не да се нису испуњавали него је Србија клизила све више и даље у диктатуру.

Била је то занимљива изборна диктатура. Од пет парламентарских избора током готово деценију и по власти, само су избори из 2016. године били редовни,. Сви остали – 2014, 2020, 2022 и 2023 године – били су ванредни иако је из избора у изборе услед њихових  нерегуларности јачала власт хегемоне странке

Била је то занимљива изборна диктатура. Од пет парламентарских избора током готово деценију и по власти, само су избори из 2016. године били редовни,. Сви остали – 2014, 2020, 2022 и 2023 године – били су ванредни иако је из избора у изборе услед њихових  нерегуларности јачала власт хегемоне странке. Биле су то параде политичке моћи које су служиле новим и понављаним порцијама народне легитимности којима је била обасипана неограничена власт вође. Европска унија бивала је по правилу индиферетна према овим појавама; она је само инсистирала на испоруци главног плена, оног што јој је било обећано и папиролошки – правном признању „Косова“. Бриселски споразум о путу нормализације Србије и Косова с његовим охридским анексом (2023) био је још један залог заштите и сигурности режима. Од тада Србија стоји пред отвореним вратима дефинитивног, међународноправног признања „Косова“, али не и пред вратима Европске уније.

У кратко описаном процесу, који суверено воде Вучићев режим и Европска унија, опозиционе политичке странке стоје на маргини. Неке од њих грчевито се држе и маргине стрепећи да ће на неком од ритуалних ванредних избора пасти у баздан неиспуњеног цензуса. Крајем друге деценије века проевропске сгранке схватају да су лоше прогнозирале темпо успешног довршетка удруженог подухвата ЕУ и режима у признању „Косова“. Штавише, схватају да ЕУ не сноси кривицу због тога, а што је најгоре ни Вучић. У процес се умешао комедијант историјске контингенције – долазак непослушног А. Куртија на власт. Његов политиички максимализам и антисрпски екстремизам имао је следећи ефекат: прво, ЕУ није могла да га уклони са власти, јер је на изборима добијао велику већину, па би Унија имала посла са незадовољном масом албанских бирача; друго, Вучић није био крив што је Курти инсистарао да добије све што одговара његовој политици етничког чишћења Срба. Док је Албанац сурово спроводио свој србождерачки план неприхватајући ни најмању концесију, Србин је само следио преговарачку превару Уније. Настала је пат позиција, која је само Вучићу одговарала будући да је био свестан да ни његова препредена пропаганда није Србе убедила у исправност његове косовске политике. Да је другачијим случајем Х. Тачи остао на власти, Вучић би био приморан да испуни своју раније прихваћену обавезу и потпише споразум о међусобном признању Србије и „Косова“. 

Европска унија бивала је по правилу индиферетна према овим појавама; она је само инсистирала на испоруци главног плена, оног што јој је било обећано и папиролошки – правном признању „Косова“. Бриселски споразум о путу нормализације Србије и Косова с његовим охридским анексом (2023) био је још један залог заштите и сигурности режима

За нашу основну тему значајно је што ни српска страначка опозиција није тај вакум косовске трагедије искористила за своју консолидацију. Од када је А. Курти дошао на власт, у Србији су била одржана три парламентарна избора (2020, 2022. 2023). Све их је Вучић лако добио, разуме се, захваљајући свом изборном инструментарију невероватних смицалица, превара, прекрађа и насилних акција. То је време када се у самом друштву јављају акције и покрети против режима – радника, пољопривредника, еколошких група, наставника и грађана, и када главна тема протеста није више свеколика корупција него спрега власти и високог криминала. Осим израза начелних подршки, опозиционе странке нису ни најмање доприносиле потребној политичкој артикулацији ових протеста. Као да су биле свесне своје високе фрагментарности и одговарајуће неспособности за превођење друштвене акције у политичку.

Ти догађаји нису произвели ни дамар на лицима функционера и посленика Уније који су били задужени за Србију. Иако је метафорички реч о броду просечних димензија и застареле машине, понашали су се као да управљају највећим нафтним танкером кога је немогуће брзо окренути. О томе најбоље говори покушај опозиције да доведе представнике Уније на разговоре у вези изборних услова. Две рунде разговора обављене су јуна и септембра 2021. године, на којима су учествовали представници скоро свих посланичких група у домаћем парламенту и четири члана Европског парламента са уредним мандатима те куће.

Од већег броја предлога о изменама изборних правила, који су предложили предстаници опозиционих странака, европски парламентарци нису подржали ни један. Напротив, њихови предлози кретали су се у оквирима предлога са паралелног заседања групе у Народној скупштини која се састојала од представника владајућих странака и малог бројa опозицијe

Од већег броја предлога о изменама изборних правила, који су предложили предстаници опозиционих странака, европски парламентарци нису подржали ни један. Напротив, њихови предлози кретали су се у оквирима предлога са паралелног заседања групе у Народној скупштини која се састојала од представника владајућих странака и малог бројa опозиције. Узгред, нешто обогаћен скупшински поредлог изборних промена сачинили су представници ОЕБС-а (ОДИР-а) и изложили га као заједнички став те организације и ЕУ на основу којег ће контролисати наредне изборе. Они су били одржани наредне, 2022. године са пуним капацитетом режимских нерегуларности, па опет крајем 2023. године са новим пакетом изборних подвала, да би обе европске организације иступиле са сразмерно прескромним вербалним примедбама.

Један историјски случај мења све

Овај маћехински однос Европске уније према својим присталицама, а нешто строжи мајчински према режиму А. Вучића, дефинитивно се осветио опозиционој страначкој сцени Србије. Говорећи о тој сцени као целини, пре свега мислимо на њен јачи део, онај проевропски, док је онај национални као слабији био повучен у заједнички страначки вртолог. Истини за вољу, из националног страначког корпуса редовно је излазила жестока критика режимске косовске политике, али она је била преслаба да иоле уздрма режим и да привуче више људи на њихову страну.

Оно што изгледа парадоксално а није, обе стране, и проевропска и национална, подједнако су јавно разоткривале коруптивну и криминалну природу режима, указујући на непостојање оних обележја поретка која одликују формалне услове ЕУ у процесу придруживања – људска права, демократију и владавину права. На овај изазов Унија се  није много освртала имајући у виду своје преокретање условљавајућих приоритета. Њен одговор свима, а не само режиму, био је: признајте прво „Косово“ па ћемо видети. Штавише, манир да се са Србијом оперише политиком „услов над условима“ није се тицао само Косова и Метохије, већ и других императивних захтева као – ухапсите прво Караџића и Младића, или, у потпуностима се прилагодите спољној, безбедносној и одбрамбеној политици ЕУ, или, уведите санкције Русији, и тако могу колико хоће, све то уз неподношљиву фразу о „европским вредностима“.

Oбе стране, и проевропска и национална, подједнако су јавно разоткривале коруптивну и криминалну природу режима, указујући на непостојање оних обележја поретка која одликују формалне услове ЕУ у процесу придруживања – људска права, демократију и владавину права. На овај изазов Унија се  није много освртала. Њен одговор свима, а не само режиму, био је: признајте прво „Косово“ па ћемо видети

До сада описани политички миље опадања значаја опозиционих странака у вишегодишњој владавини тзв. напредњака, знатно је промењен једним историјским случајем (опет контигентним дешавањем) – трагичним епилогом погибије шеснаесторо људи због пада надстршнице на железничкој станици у Новом Саду. За безмоћно, побуњено друштво Србије и његове честе али политички маргинализоване протесте, овај догађај имао је снагу политичке катализације. Догодио се масован и самоорганизован студентски покрет, који је донео нови поглед на општу ситуацију у земљи и другачији политички сензибилитет од свега досадашњег. Својом способношћу масовног окупљања и егземпларног деловања, окупио је око себе велики број друштвених група, професионалних удружења, струка, интересних група, грађана у локалним заједницама, и све то на широком простору земље, готово у сваком њеном кутку. Када се режим искуствено уверио у постојање покрета чија је јединица сто хиљада људи на јавним митинзима (а тих јединица је било и преко три), нашао се у неочекиваној ситуацији присуства реалног и опасног политичког такмаца.

Разуме се да су покрет таквог опозиционог набоја а изузетне друштвене снаге, прихватиле готово све опозиционе странке. Неочекивано се отворило питање о синхронизацији деловања свих политичких актера опозиционог усмерења, сада са јаким ветром студентског покрета у леђа. После првих чинова узајамног препознавања и поштовања, могло се видети постепено студентско дистанцирање од странака. Као да је тај млади колективни ум јавно изрекао: имали сте више од деценије да нешто урадите за овај народ и ништа; стање све горе и горе; шта хоћете сада, када смо ми, који са политиком немамо везе а жртвујемо оно до чега нам је највише стало – учење, ушли у хладну воду дневне политике; пустите нас на миру да завршимо оно што смо започели, а  после тога, широко вам поље.

Врхунац овог дистанцирања од странака био је почетком маја прошле године, када су студенти затражили ванредне изборе, најавили своју изборну листу и у једном пратећем документу љубазно препоручили странкама да се уздрже од учешћа на тим изборима

Врхунац овог дистанцирања од странака био је почетком маја прошле године, када су студенти затражили ванредне изборе, најавили своју изборну листу и у једном пратећем документу љубазно препоручили странкама да се уздрже од учешћа на тим изборима.

Било је нечега недораслог и претераног, чак арогантног и агресивног, у овом студентском ставу. Избори су ипак терен професионалне политике. Она је, не рачунајући режим који је од професионалне политике направио изборну стварност професионалног лоповлука и насиља, ствар странака и актера који се стручно баве тим послом. Студенти су одбацили могућност да се прави једна опозициона изборна листа, дакле са странкама, а задржали прилику да им у изборном послу помажу други познаваоци изборног процеса. Од тада, главна политичка тема у земљи је, колико треба, или колико ће бити опозиционих листа на општим изборима кад год они буду расписани.

Шта су у таквој ситуацији опозиционе странке могле тада да учине, за себе, а и за опште добро? Без обзира на могуће ванредне изборе, премда не и без бриге за своју позицију тим поводом, странке су морале да се удруже. Овако фрагментисане најбоље манифестују континуитет свог политичког неуспеха током деценије и по, без обзира на то што је основни чинилац уништавања страначког система у земљи био режим. Својим обједињавањем у истом циљу у којем је настао и студентски покрет, оне би јавности обзнаниле да постоји још један политички чинилац за поштовање. Још и најбоље у исту сврху, требало је да се странке удруже по некадашњем ДОС-овом моделу, иако он у присуству студентског покрета не би имао исти маневарски простор. Свеједно, без обзира на питање о изборним листама, снага уједињене опозиције била би чинилац за поштовање и за грађане и за студентски покрет. У најмању руку њихово предизборно деловање било би у сваком случају синхронизовано.

Шта су у таквој ситуацији опозиционе странке могле тада да учине, за себе, а и за опште добро? Без обзира на могуће ванредне изборе, премда не и без бриге за своју позицију тим поводом, странке су морале да се удруже

Без обзира на стање ствари у земљи, опозиционе политичке странке остале су оно што су и биле. Као да се у међувремену ништа није догодило. Њихова недораслост политичким приликама огледа се у њиховом догматском опстајању при својим идеолошким опцијама. Проевропска групација је последњих месеци чак живнула у свом утопијском пројекту о европским интеграцијама. Она показује неке индиције међусобног приближавања својих бројних страначких јединица, али то делује више као испитивање својих изборних преференција у нормалним околностима. С друге стране овог имагинарног политичког простора стоје странке националне оријентације. У реалним околностима оне делују као чувари плаже у зимском периоду с тим што је реч о сибирској зими која никако да прође. Иако их је мање него проевропских странакчих јединица, код њих не постоје било какве акције удруживања. Ако је о изборима реч, њихов циљ је прелазак цензуса макар се све около срушило.

С друге стране овог имагинарног политичког простора стоје странке националне оријентације. У реалним околностима оне делују као чувари плаже у зимском периоду с тим што је реч о сибирској зими која никако да прође

Овакво стање међу опозиционим странкама делује као амбијент за њихово потпуно самообрушавање. Из данашње позиције гледано, наредни избори кад год се одрже биће лабудова песма странака какве познајемо од почетка политичког плурализма у Србији. Остаје нада да ће после победе народа на тим изборима, изнова почети да се гради нови страначки састем.

***

Од пре годину и по дана, једино је студентски покрет - и засебно и у улози обједињавања побуњеничких акција у друштву - у стању да се огледа са режимом који, као што је на почетку речено, садржи све више тоталитарних обележја. Због тога је овде реч о догађању од историјског значаја. Стицајем околности против којих се нису избориле, опозиционе политичке странке остале су на маргинима овог процеса, без шанси да се врате у игру. Овакав исход начелно није добар. Али, чињеница да су све наде грађанства окренуте студентском покрету, испуњава онај простор који је системски био намењен странкама. Тај систем давно је разбијен деловањем аутократског режима. Стога је потребан шири преображај Србије као услов њене темељне политичке обнове.

(Аутор је председник Државотворног покрета Србије)