Како је пропао договор о заједничком наступу деснице пред изборе 2023.

Ретко је који састанак био предмет таквог неразумевања, некоректних и искривљених тумачења а каткад и лажи као састанак несуђене „десне колоне“ који се одржао у просторијама Нове демократске странке Србије 29. октобра 2023. године. Ова чињеница сама по себи чуди с обзиром на то да су, свакоме ко је иоле озбиљно пратио предизборну кампању за децембарске парламентарне изборе који су одржани исте године, ствари морале бити потпуно јасне. Ако којим случајем нису биле јасне током кампање, свакако су то морале постати након избора и уласка дела учесника поменутог састанка (у овом случају Милице Ђурђевић Стаменковски и Српске странке Заветници) у власт Александра Вучића.

И тада је, међутим, на невероватан и тешко схватљив начин, у делу политички десно оријентисане јавности остала жал што није дошло до укрупњавања деснице, а неретко је одговорност за то пребацивана на аутора ових редова и странку којом руководи – Нову демократску странку Србије.

А начин на који је Нови ДСС видео политичку ситуацију у Србији тада, као и сада, био је у потпуности разумљив и недвосмислен.

Наиме, након прихватања тзв. Фрацуско-немачког споразума (фебруар 2023) и  његовог „имплементационог анекса“ из Охрида (март 2023) којима је власт прихватила и имплицитно признала сецесију Косова и Метохије постало је дефинитивно јасно да режим мора бити смењен. Из тог разлога су три парламентарне групације – Српски покрет Двери, Српска странка Заветници, и Коалиција НАДА коју су чинили Нови ДСС и ПОКС – почеле заједнички да делују, како у скупштинској сали, тако и ван ње кроз организацију протеста и трибина.

Виђење које је тада владало у Новом ДСС-у било је следеће: режим који је прво прихватио а током 2023. године показао спремност и да спроводи противуставне споразуме гасећи постепено преостале институције и појавне облике српске државе на Косову и Метохији морао је хитно и без остатка бити смењен; до смене се искључиво могло доћи кроз постизборну сарадњу са целокупном опозицијом (укључујући дакле и проевропску) и коначно, избори у Београду имали су посебан значај јер је у главном граду смена режима била најизгледнија и јер су ту идеолошке разлике које постоје унутар опозиције најмање представљале проблем.

Након заједничких активности током прве половине 2023. године, крајем августа су започети и први разговори три поменуте парламентарне групе о прављењу предизборне коалиције односно стварању једне јаке десне колоне за предстојеће изборе. Испоставило се, међутим, већ на првом састанку да је у међувремену дошло до очигледног размимоилажења у погледима на ситуацију. На првом састанку којем су присуствовали Стефан Стаменковски, Милица Ђурђевић Стаменковски, Бошко Обрадовић, Војислав Михаиловић и потписник ових редова, на самом почетку је од стране домаћина – Стефана и Милице Стаменковски – изнет став да у кампањи не треба критиковати Александра Вучића и да не треба затварати врата за учествовање у власти са свима – укључујући и режим – јер тобоже, како је тада објашњено, ако би СНС прихватио нашу политику то онда не би био СНС. Добар део објашњења за овакав заокрет тицао се тврдње да се првенствено ради о комуникационој стратегији која би била примерена потенцијалним бирачима „десне колоне“. Бошко Обрадовић се у потпуности сложио са изнетим. Са наше стране је изнето чуђење и јасно је истакнуто да се ради о непријатном изненађењу о којем морамо прво да разговарамо у оквиру органа странке.

На првом састанку којем су присуствовали Стефан Стаменковски, Милица Ђурђевић Стаменковски, Бошко Обрадовић, Војислав Михаиловић и потписник ових редова, на самом почетку је од стране домаћина – Стефана и Милице Стаменковски – изнет став да у кампањи не треба критиковати Александра Вучића и да не треба затварати врата за учествовање у власти са свима

Након неколико разговора који су уследили на нашу иницијативу и на којима су тражени конкретни одговори („Милице, цела опозиција има већину у Београду након избора, да ли мењамо власт?“ – питао сам тако на самом почетку једног нашег заједничког ручка, одговор није био потврдан) постало је јасно да странке Заветника и Двери суштински другачије гледају на ситуацију и да формирање јединствене десне колоне једноставно неће бити могуће.

Ту чињеницу смо након месец и по дана констатовали и једни и други и разишли се уз договор о ненападању, договор који је коалиција НАДА поштовала.

Другим речима, у тренутку одржавања „чувеног“ састанка ствари су биле свима јасне. Штавише, Заветници и Двери су већ били отпочели своју предизборну кампању а њихови билборди увелико су осванули у Београду.

Како је и зашто до састанка онда уопште дошло? Колико нам је познато – али ово су само посредна сазнања чију тачност не можемо да гарантујемо – на Београдском сајму књига су се срели професори Ковић и Ломпар и договорили се да позову странке деснице на још један, последњи, састанак како би се можда ипак пронашло решење о заједничком наступу на предстојећим изборима чије се расписивање очекивало сваког дана (расписани су 1. новембра). Наравно, нико један такав позив није могао да одбије.

Тако је 29. октобра дошло до састанка којем су присуствовали академик Матија Бећковић (који је дао уводну реч и отишао као што је и најавио) и професори Мило Ломпар и Милош Ковић. Испред Српске странке Заветници присутни су били Никола Драгићевић и Душан Пророковић, испред Српског покрета Двери Бошко Обрадовић, а испред Народне странке Вук Јеремић. Били су присутни и председник тадашњег ПОКС-а Војислав Михаиловић као и потписник ових редова. Састанку је присуствовало још и неколико сарадника. О утисцима са састанка и различитим запажањима бисмо могли да сведочимо нашироко али ћемо их оставити по страни и држати се искључиво чињеница.

Током састанка су изнета два конкретна писана предлога (сва документа су дата на увид редакцији „Недељника“). Један је био предлог Нове демократске странке Србије – „Основе деловања након избора“ – који је предвиђао смену власти на свим нивоима у сарадњи са остатком опозиције наглашавајући да је, за разлику од Београда, на републичком нивоу, услед „непремостивих политичких и идеолошких разлика са тзв. прозападном опозицијом“ могуће само формирање техничке владе која би била временски орочена (од три до шест месеци). Овај предлог био је глатко одбијен без икаквог посебног објашњења.

Тада је наступио Вук Јеремић изневши и поделивши учесницима састанка сопствени предлог „Коалиционог споразума“ пет странака. Иницијална верзија предлога Народне странке за нас није била нимало задовољавајућа, али га, за разлику од колега и њиховог односа према нашем предлогу, нисмо одбили, већ смо покушали, у доброј вери, да радимо на њему и дођемо до какве-такве тачке сагласности.

Иако је у преамбули предложеног споразума било речи о „смени недемократског режима који је прихватио тзв. француско-немачки план за независност Косова и Метохије“ као „главном циљу опозиције“, нигде није била поменута потреба сарадње са остатком опозиције као нужног предуслова да до смене заиста и дође. И уопште узев, прећуткивање потребе за постизборном сарадњом са целокупном опозицијом је од почетка представљало главни камен спотицања. Нови ДСС је и тада, као и сада, сматрао да није довољно рећи да нећемо учествовати у формирању власти на било ком нивоу са владајућим режимом као што је предвиђао члан 6 предлога споразума. То се наравно подразумевало али само по себи није било довољно да до смене власти и дође. Наше мишљење је било да се мора назначити спремност на сарадњу са остатком опозиције. Поред тога, сматрали смо да је потребно нагласити и значај самих избора у Београду и нашу обавезу, као десне опозиције, да сменимо градску власт на, још једном, једини могући начин – у сарадњи са целокупном опозицијом.

Од прве верзије се тако стигло до пете, коначне верзије. Као коалиција НАДА, предвођена Новим ДСС-ом, успели смо у та четири сата, колико је до тада већ био трајао састанак који је почео у 17 часова, да унесемо неколико важних измена у иницијални предлог Вука Јеремића и Народне странке. Прво смо у преамбули текста додали да смена власти мора бити циљ на сваком нивоу „републичком, покрајинском, београдском и свим локалним нивоима“ чиме смо заправо желели првенствено да додатно нагласимо значај београдских избора. У тачки 6 предложеног споразума, која је у почетној верзији само предвиђала да нећемо учествовати у формирању власти са СНС, унели смо читав нови став који је увео могућност сарадње са „другим опозиционим странкама“, на „техничком нивоу у циљу демократизације друштва, ослобађања медија и институција и организовања нових слободних и демократских избора“. Коначно, успели смо уз велике муке да уз ту исту 6. тачку унесемо фусноту која је гласила: „У Београду, у интересу грађана и бољег функционисања престонице, сарадња на смени режима са свим странкама опозиције је могућа. Ово ће бити део и Коалиционог споразума о заједничком учешћу на изборима за одборнике у Скупштини града Београда који ће бити одржани 17. 12. 2023.“

Све постигнуто било је удаљено од јасноће ставова из предлога Нове демократске странке Србије и представљало је саму њихову, до крајњих граница, разблажену верзију. Аутор ових редова био је свестан да су многе од наведених формулација биле подложне различитим тумачењима попут оне о сарадњи на „техничком нивоу“ са остатком опозиције или оне да је сарадња на смени власти у Београду са свим странкама опозиције „могућа“. Али то је био максимум који се могао извући у датим околностима а измене су опет биле довољно прецизне да се у јавности може јасно комуницирати све оно за шта смо се као странка и коалиција од почетка и залагали: смена режима на једини могући начин – у постизборној сарадњи целокупне опозиције.

Овде се мора признати и умешност Вука Јеремића, који је, истина у помало насртљивом стилу, био главна локомотива рада и напретка на тексту који је и био поднео. Кроз расправу и размену аргумената председника Народне странке и Новог ДСС-а (аутора ових редова) на крају се и дошло до завршне верзије коју је овај други и парафирао. Испоставило се и једини.

Представници Заветника и Двери као да су били помало затечени начином на који се ситуација одвијала. Иако је временски све потрајало, јер се понекада мењала и само једна реч; јер су се штампале нове верзије; јер се излазило на консултације, ипак су измене усвајане и ствар је текла у добром ритму. И тако се дошло до завршне верзије и једног јединог парафа на њој. Када је схваћено да су ствари измакле контроли и да могу да оду ка позитивном исходу, представници Заветника и Двери који нису дошли да постигну споразум, позвали су Стефана Стаменковског, вођу Заветника.

Овде је потребно направити малу дигресију. Са Стефаном Стаменковским, од када сам га упознао на једном састанку десно оријентисане опозиције, чини ми се 2021. године, имао сам увек добар однос. Говорио је оно што мисли, без длаке на језику и увек је био доброг расположења. Када се појавио насмејан на састанку који је већ трајао више од четири сата, безмало читавих пет, и сâм сам се обрадовао јер је коначно у просторије ушао неко ко може да пресече ствар у име, тада већ направљене, коалиције Заветници/Двери и знао сам да више неће бити завлачења.

Како је сео, тако је и добио реч. Колико ме памћење служи, рекао је да му је жао што до овог састанка није дошло раније, да су они већ започели кампању, штампали материјале, уложили одређена средства, као и да му се предлог који је на столу чини тешко прихватљивим. Све је звучало дипломатски иако је било у потпуности јасно у погледу крајњег исхода – нема нити је могло да буде договора о рушењу Вучића. На изречено од стране Стефана Стаменковског први је реаговао професор Милош Ковић након чега је уследила кратка полемика између њих двојице. После одређеног времена сам дао сигнал Стефану Стаменковском да се одвојимо накратко, што је иначе била пракса те вечери током које су се различити људи консултовали што међусобно, што телефонским разговорима са председницима странака који су били одсутни (тј. само са вођама Заветника).

Наш разговор је укратко текао овако: „Стефане, да ли ви ово можете да прихватите?“ – „Нема шансе“; „Добро, је л’ сви знамо све?“ – „Знамо“; „Ништа, остају нам две варијанте, или да останемо до зоре јер овде има људи којима било какав договор представља једини спас или да завршавамо одмах знајући да договора свакако не може бити.“ – „Па шта ћемо?“ – „Ништа, изађи и реци онако како мислиш, ја ћу се надовезати и да завршавамо. Ви сте своју кампању већ започели, ми још нисмо ништа урадили.“

Биле су у овом разговору употребљене и неке друге речи, дотакли смо се и неких других тема али је суштина управо била као што је горе описано.

По повратку у велику салу, у наставку разговора је Стефан Стаменковски убрзо изговорио реченицу која је до краја оголила чињеницу која је нама већ недељама, да не кажем месецима уназад била добро позната: „Да рушим Вучића на републици или у Београду са Павлом Грбовићем – не пада ми на памет!“ (овде је Павле Грбовић узет као илустрација – претпостављам најгора могућа из перспективе господина Стаменковског – прозападне опозиције).

У наставку разговора је Стефан Стаменковски убрзо изговорио реченицу која је до краја оголила чињеницу која је нама већ недељама, да не кажем месецима уназад била добро позната: „Да рушим Вучића на републици или у Београду са Павлом Грбовићем – не пада ми на памет!“

Није било потребе ни да се нешто посебно надовезујем након тога. Ствари су биле јасне и састанак је полако приведен крају.

Стварање једне десне опозиционе колоне за изборе 2023. године није било могуће јер као таква она није ни постојала. Десна опозиција која је истински сматрала да се режим мора хитно сменити била је оличена у коалицији НАДА, коалицији предвођеној Новим ДСС-ом, и као таква је изашла на изборе.

И данас је, чини се, исти случај, с тим што је потреба за развлашћивањем овог накарадног, криминалног и издајничког режима, много већа.

Власт која се физички обрачунава са сопственим народом неповратно је изгубила легитимитет и мора да оде. У тој борби која је пред свима нама, аутонтична десница ће морати да одиграти одлучујућу улогу.

(Аутор је председник НДСС)

(Недељник)

Сва документа прочитајте овде

Предлог Новог ДСС-а

Иницијални предлог Вука Јеремића

Коначан предлог који је парафирао Јовановић