Треба бити врло опрезан с причом о повлачењу државе из медија. Јер смо је већ у великој мери повукли и скоро укинули, а добили смо само то да се „држава“, односно центри политичке власти и моћи, неформално и незванично, путем фиктивних и скривених власника, мешају, контролишу и производе овај медијски хаос и прљавштину коју гледамо свуда око себе.

Прошлонедељно бомбардовање Сирије од стране здружених снага САД, Велике Британије и Француске најављивано је као Армагедон, „коначни обрачун“ и  „судњи дан“, а у сваком случају – као дефинитивни почетак Трећег светског рата. А на крају је испало тек нешто између петарде и прскалице.

Овим текстом доказујем да је на платформи на којој Александар Вучић решава питање Косова и Метохије, много корисније ангажовати Беџета Пацолија. Знатно боље бисмо прошли, него када Вучић преговара.

Како год, на потезу је сам предсједник Вучић који је обећао ријешити ситуацију у идућих пар дана. Како год да је ријеши, пресудно му мора бити добробит Аеродрома Ниш, његових путника и цијеле нишке регије. Јел то је неоспорно и добробит Србије у цјелини. Ако Аеродром и оде у државне руке, а што није смак свијета, може бити чак и позитивно, предсједник мора оставити гаранције слободе даљег развоја нишког аеродрома.

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

That this international and local alliance for action in Northern Kosovo comes while KFOR remains at a robust presence of roughly 10,000 troops is fortunate. The Northern Strategy has been designed to incentivize participation in GOK structures, not to impose them by force.

Тако ће, по свему судећи, у завршници екс-југословенског случаја САД потврдити оно што је за пажљивије аналитичаре њихових постхладноратовских спољнополитичких ангажмана широм планете било евидентно и у његовим ранијим фазама – да су се, слепо следећи своје вулгарно схваћене националне и државне интересе, самопроизвеле у највећег и најдоследнијег српског политичког непријатеља од окончања Другог светског рата наовамо.

„Готово 1.800 дана шест главних тачака Бриселског споразума нису ни дирнуте, а то не може да буде само кривица Албанаца, то је потписала и Европска унија“, истакао је председник Србије 23. марта 2018. године на РТС-у.

Овај серијал убедљиво и са много талента захвата суштину унутрашњих сукоба у људском друштву, а све да би нам причао једну у великој мери вечну причу о хуманости и отуђењу, емпатији и ксенофобији, баналности зла и узвишености добра, а све то стављено у реалполитички контекст који је сасвим примењив на савремено друштво. И који му је, можда, преко потребан. 

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну.