Вучић веома добро зна и осећа: без обзира на конкретан повод – ово је, у суштини, на почетку и на крају, пре свега протест против њега лично, његове диктатуре, његове медијске свеприсутности и политичке свевласти

Сви морамо да схватимо да ово нису демонстрације у Данској против повећања загађења ваздуха. Ово су демонстрације против власти која има озбиљне обрисе фашизма и која је спремна на све.

Сви их једемо често, на овај или онај начин. Било да их конзумирамо за доручак или их користимо за прављење колача, морамо увек одабрати она најбоља и најсвежија. Свако може направити разлику између препеличјег и нојевог јајета, али шта је са кокошијим јајима? Како направити разлику и одабрати?

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

That this international and local alliance for action in Northern Kosovo comes while KFOR remains at a robust presence of roughly 10,000 troops is fortunate. The Northern Strategy has been designed to incentivize participation in GOK structures, not to impose them by force.

Припадници нишког 63. падобранског батаљона, извели су кондициони марш у дужини од 20 километара у урбаним условима у рејону града Ниша, а да се нико није запитао чему све то и по којим војним прописима и правилима

Одсуство вође је истовремено најјаче оружје и највећа слабост „Жутих прслука“. Оружје, јер су преговори немогући, и сваки постигнути договор би важио само за особу која би га потписала. „Жуте прслуке“ пре свега мотивише индивидуални гнев. Видели смо чак и појединце који на неким местима демонстрирају сами.

Озбиљно се запитајмо докле смо стигли када се у лицемерним бриселским преговорима косовски Албанци показују као далеко ревноснији „уставобранитељи“, јер бране своја млада уставна решења, док српски представници багателишу садржину свог основног закона који имају вековима. Крајњи је час да се вратимо своме уставу, док још имамо коме.

Друштво и време које тражи „не децу, него суперхероје“ јесте друштво без морала, не само зато што су њиме овладале стихије зла које се могу савладати само надљудским способностима, већ пре свега зато што је у њему суперерогација изједначена са моралном обавезом.

Мени је највећа драж била да погледам слику фудбалера, а онда број позади. И после склоне сличице и питају ме: Који је фудбалер на сличици број 32 и ја кажем... Све испогађам! И онда ми купе чоколаду.