Невидљива Србија - лице и наличје председникове "бриге о сиромашнима и угроженима" (II)

Само карактером власти, суштинском неодговорношћу велике већине опозиционих актера и пропагандистичком уређивачком политиком ових и оних медија може да се објасни чињеница да се питање социјалне политике државе, која најдиректније утиче на квалитет живота велике већине грађана Србије, ни по истраживањима јавног мњења, а ни увидом у програме политичких странака, не налази чак ни у ширем списку унутрашње политичких приоритета.

После анализе питања новчане социјалне помоћи сагледајмо проблеме пружања две од више услуга социјалне заштите: смештаја у домове за старе и палијативног збрињавања.

Смештај у домове за старе – једна је од услуга социјалне заштите.

Према критеријумима УН Србија у целини спада у државе са „врло старим“ становништвом, а старосна структура се годинама погоршава.

У Србији је данас око 1,5 милиона грађана Србије, 22,6% становништва, старије од 65 година,.

Просечна старост становништва Србије износи око 44 година.

Око  350 хиљада особа старијих од 65 година живи само, а још око 420 хиљада живи у старачким двочланим домаћинствима. Изразито тешка је ситуација у сеоским срединама, у којима се поред тешкоћа самачког живота у позним годинама са  изузетно ниским приходима придодају и тешкоће које су последица тешке доступности здравственим и социјалним услугама.

Проблем смештаја старих лица у државне домове и геронтолошке центре не погађа само оне који живе сами, протоком година све мање способни за самостално функционисање, већ и њихове сроднике са којима из најразличитијих разлога не живе.

Данас је у функцији  57 државних установа за смештај старих лица, са капацитетом од око 13 хиљада кревета, од чега је око 3 хиљаде кревета за особе са тешким инвалидитетом. На листи чекања у већим градовима перманентно се налази преко 2000, па до око 2200 људи, док у унутрашњости постоји мањи број слободних места, неколико стотина. Највише се чека на стационарни смештај особа које су потпуно зависне од туђе неге и помоћи.

У приватном сектору у Србији ради око 270 лиценцираних приватних домова са укупним капацитетом од преко 10.000 места, који у просеку пружају квалитетнији  комфор, али мање поуздану здравствену заштиту од државних домова.

Наоко, проблем није велики и лако је решив: изградњом нових домова, високог средњег стандарда, потпуно опремљених, уз услов да се држава одрекне свих дажбина које оптерећују комерцијалну градњу. За израдњу 25 домова за смештај укупно 2500 особа ( од тога нпр. 500 у гарсоњерама, 1000 у једнокреветним, са купатилом, остало у вишекреветним собама) потребно је  око 200-220 милиона евра.

И ето, нема више листи чекања, све потребе би биле задовољене,проблем би био решен...

Тако јесте, ако се задовољимо формалистичим приступом проблему.  ( Па се онда не осврнемо ни на питање дефицита кадрова неопходних за функционисање нових домова )

Међутим, проблем је много сложенији.

Реалне потребе смештаја старих особа су неупоредиво веће од оних које се добијају збрајањем броја постојећих корисника и оних који су на листи чекања.

Зашто је то тако?

На цене смештаја у државним домовима ( да о квалитету смештаја у овом тренутку не говоримо)  утичу степен зависности корисника од туђе неге и број кревета у соби и крећу се од 45 до 70 хиљада динара, а смештај у једнокреветном апартману око 120 хиљада динара.

Цене у приватним лиценцираним домовима су више и крећу се од 70-90 хиљада у вишекреветним собама, у двокреветним собама од 90-130 хиљада и у једнокреветним собама и апартманима  од 130-200 хиљада динара.

Како стоје ствари на другој страни, на страни корисника? Шта говоре званични подаци?

У Србији има око 1,66 милиона пензионера. Просечна пензија у 2026. години износи57 хиљада динара. Преко 990 хиљада пензионера, њих 59 одсто, има примања испод тог просека.

Око 25-30% најстаријих, њих до око 500 хиљада, прима износ нижи од 30.000 динара. 

Око 150.000 особа старијих од 65 година нема остварено право на пензију.

Наравно, не живе сви пензионери сами, нити су им приходи недовољни да плате смештај у државном дому за старе, нити и ако живе сами немају помоћ сродника, нити не могу самостално да функционишу.

Као што ни сви они којима би смештај у дом омогућио достојанствен живот нису пензионери.

Административне базе не омогућавају да се сасвим прецизно утврди колики број особа које живе саме имају приходе ниже од минималне цене смештаја у државном дому. Подаци РЗС показују 36,9%. самаца старијих од 65 година остварује приходе ниже од 35.600 динара, њих око 130 хиљада. Будући да је најнижа цена у државним домовима 45 хиљада динара, у вишекреветним собама за особе које у потпуности самостално функционишу, може да се израчуна да је  проценат самаца старијих од 65 година који имају приходе ниже од 45 хиљада динара око 45%. А то је скоро 160.000 људи. Немогуће је утврдити, па онда овоме додати, коликом броју од оних 420.000 који живе у двочланим домаћинствима укупни приходи не омогућавају смештај у домове без туђе помоћи.

Све до сада изнето указује да стотине хиљада људи, и када би то било за њих прихватљиво најбоље решење, не могу да му самостално прибегну због ниских прихода који не омогућавају покриће најскромнијег смештаја у дом за старе.

У тим случајевима предвиђено је да разлику прихода потенцијалног корисника и цене смештаја покривају деца или други законски обвезници издржавања.

Уколико они то не могу или не желе онда   држава финансира разлику преко Центра за социјални рад. Међутим, услов је да се стави хипотека на имовину особе која ће на овај начин да користи услугу смештаја у дом, а после његове смрти држава своје трошкове наплаћује продајом те имовине.

То је тачка на којој настају најчешће нерешиви проблеми, јер сродници-наследници на старе особе врше притисак да не дају сагласност за стављање хипотека у корист државе, а будући да се претежно ради о старим особама које живе у руралним подручјима, и оне саме предност дају свом тегобном, често животно угрожавајућем и недостојанственом животу пред разбаштињавањем својих потомака.

Уколико старија особа нема имовину, а центри за социјални рад утврде да његова деца имају приходе који омогућавају финансирање смештаја у дом одређује им се обавезно учешће у трошковима смештаја и ако то одбију против њих се покреће судска тужба.

Најзад, предвиђено је да уколико старија особа нема сроднике, нити располаже имовином или је та имовина безвредна, држава преузме финансирање разлике прихода те особе и цене смештаја у дом или покрије све трошкове уколико особа нема било какве приходе и имовину. Мало је примера да се то у пракси применило. Наравно, тада следује вишекреветна соба, али да не додајем и тај аспект проблема.

Тако, шире, хуманитарно, а не само административно посматрајући проблем смештаја у старачке домове, није тешко да закључимо да постоји огроман раскорак између раније наведеног броја од око 2000 особа које су на листи чекања за смештај у државне домове и броја оних којима је смештај објективно потребан да би преживели.

Да закључимо: изградњом нових капацитета којом би се елиминисале листе чекања не би био решен овај, само један од проблема остваривања права појединца и породица на „социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства“, како стоји у Уставу Србије.

Његово решавање је тешко, јер је вишеслојан. Ирационалне одлуке старих особа да се не определе, не прихвате смештај у домове за старе последица су културолошких спутавања, психолошких ограничења, смањених когнитивних способнисти, манипулације сродника, перцепције одласка у дом као губитка идентитета и смрт пре физичке смрти...

И веома важно: држава, центри за социјални рад су пасивни, суштински незаинтересовани да утврђују стварно стање на терену и решавају проблеме, посебно у најугроженијим, руралним крајевима. Тако, особе које живе саме у беди, немоћне и неинформисане о могућностима, не подносе захтеве за смештај у дом и држава констатује да нема интереса. Проблема нема.

Због свега наведеног, хумано друштво дугорочном решавању овог проблема мора да приступи интердисциплинарно. То је само још једна обавеза чије испуњење није могуће без промене власти.

Палијативно збрињавање – услуге у надлежности Министарства здравља и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Још један проблем који погађа десетине хиљада оболелих и њихових породица јесте проблем палијативног збрињавања особа које се налазе у терминалној фази болести. Реалност је таква да је далеко највећи број таквих болесника препуштен бризи искључиво породице, уколико је имају, јер само изузетно мали број има приступ палијативној нези. Сваке године са тим проблемом суочавају се десетина хиљада других, нових оболелих и породица.

Годишње у Србији око 40 хиљада људи оболи од малигних болести, а премине око 20 хиљада. Сви они у неком тренутку имају потребу да буду палијативно збринути.

Нема прецизних података о томе колико особа оболелих од кардиолошких и неуролошких болести има потребу за палијативном негом, али се тај број 3-5 хиљада.

Поред тога, подаци показују да око 60 одсто особа које се смештене у домове за старе, а то је око 6000 људи, имају потребу за палијативном негом, али им није обезбеђена, јер домови имају лекаре опште праксе и медицинске сестре који нису обучени за пружање палијативне неге, па чак немају овлашћења да у случају потребе прописују најснажније аналгетике, неопходне за терапију бола. Тргикомично је да у таквим случајевима лекари домова за старе морају да позивају службе кућног лечења домова здравља, ако их у тој општини има, да се укључе у пружање помоћи. Није тешко замислити како то у пракси функционише.  Домови су у надлежности Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, док је организација пружања палијативне неге у належности Министарства здравља.

Такође, још око две хиљаде деце има потребу за палијативном негом.

По папирима све је лепо уређено и утврђене су обавезе установа система здравствене и система социјалне заштите.

Здравствена заштита се „лакшим пацијентима“ [ sic! ] пружа кроз Службе кућног лечења и неге домова здравља, тежим кроз установе за геријатрију и палијативно збрињавање и најзад, кроз јединице за палијативно збрињавање у болницама.

И све то јако лепо звучи, међутим:

- 40 одсто, 63 од 159 матичних домова здравља у Србији нема Службу кућног лечења и неге

- само Београд има специјализовану установу, Градски завод за геријатрију и палијативно збрињавање чији тимови омогућавају кућно збрињавање пацијената, после ригорозне селекције. Ни један други град и општина такве установе немају.

- у 15 болница у Србији формирана су стационарна одељења, одвојен је један мањи број кревета за пријем пацијената у терминалној фази болести.

У њима могу да се задрже две до најдуже три недеље, после чега им се, ако нису имали среће да умру, захваљују на посети и враћају кући!

- најзад, у целој Србији ради само шест до десет лекара специјалиста палијативне медицине. Зависно од извора подаци се разликују.

Пре око три године државни секретар у Министарству здравља Мирсад Ђерлек је изјавио да ће некадашње ковид болнице постати палијативни центри. Наравно, оне то нису постале из два једнако озбиљна разлога: нити у Србији постоје кадрови који би у њима радили ( лекари специјалисти палијативне медицине, медицинске сестре и техничари квалификовани за пружање палијативне неге), нити би тиме проблем био решен, макар у највећој мери.

Не би био решен због тога што је пацијентима у терминалној фази болести потребна тзв. хоспис нега, током које се, за разлику од палијативне неге, болест не лечи, већ има за циљ да оболелом омогући достојанствен крај живота, без болова, што је могуће комфорније и уз стално или повремено присуство породице, блиских особа. Та нега се пружа у кући оболелог, а уколико услови у којима пацијент живи то не омогућавају, у хоспис центрима уређеним да наликују кућном амбијенту и уз могућност сталног присуства родбине.

За то је потребно располагати великим бројем специјализованих тимова које чине обучени лекари, сестре, психолози, социјални радници, духовници ), а то Србија данас нема.

То не значи да не треба оформити и центре за палијативну негу, који морају да имају сличне стручне тимове.

Решење проблема није могуће без темељних промена система образовања и система награђивања дефицитарних кадрова, без радикалне промене расподеле буџетских средстава, као и промена закона и прописа који уређују везе здравстване и социјалне заштите. А и онда резултати могу да се очекују на дуги рок. Без промена – неће их бити.

Још да напоменем: наравно да постоје приватне опште болнице са одељењима за палијативну негу, а боравак пацијента кошта и до 350 евра дневно. Цена збрињавања особа у терминалној фази болести, у случајевима најтежих стања пацијента, може прећи и 1000 евра дневно. Па изволите.

***

У овом тексту није било ни једног слова о другим видовима новчане помоћи, као што су додатак за помоћ и негу другог лица и помоћ за оспособљавање за рад, нити о другим услугама: помоћи геронтодомаћица, дневним боравцима за децу и одрасле, свратиштима за децу, прихватилиштима, хранитељству, становању инвалида уз подршку...и другим услугама.

Сумњам да је у пракси мање проблема са аспекта финансирања и обухвата оних појединаца и породица којима је та врста помоћи неопходна.

Ово је мали прилог оцени искрености бриге одлазећег председника о најсиромашнијима и најугроженијима.

(Аутор је члан Председништва Новог ДСС)

Видети још: Драган Маршићанин: Невидљива Србија - лице и наличје председникове "бриге о сиромашнима и угроженима" (I)