Терет пољопривредних кредита - од развојне прилике до финансијског уског грла

Оно што је пре две деценије замишљено као револуционарни модел подршке српској пољопривреди, 2025. године постало је нерешива енигма и терет који држи хиљаде пољопривредних газдинстава у стању перманентне финансијске блокаде. Кредити пласирани у периоду од 2004. до 2007. године, по тада изузетно повољном моделу учешћа државе од 90% и комерцијалних банака од 10%, претворили су се у деценијску кризу која данас прожима не само економски статус пољопривредника, већ и њихово право на основну здравствену заштиту.

Док су почетна средства била намењена модернизацији и повећању конкурентности, комбинација економске кризе, тржишних флуктуација и специфичног банкарског механизма за наплату камата створила је „дужничко ропство“ у коме каматне стопе вишеструко премашују главницу дуга. У свету дигитализоване пољопривреде и система eAgrar, ови „историјски дугови“ нису само бројеви у банкарским изводима; они су непремостива препрека субвенцијама, разлог за неоверене здравствене картице и централна тема социјалног дијалога у 2025. години.

У наставку се објашњава како су се ова потраживања акумулирала, каква је улога комерцијалних банака у обрачуну спорне камате и зашто су „једноставно решење“ и потпуни отпис дуга у сенци сложених правних и економских баријера.

Кредити Министарства пољопривреде из периода 2004–2007, који су пласирани у сарадњи са комерцијалним банкама (90% учешће државе, 10% банке), и даље представљају значајан финансијски терет за одређени број пољопривредника у 2025. години.

Кредити Министарства пољопривреде из периода 2004–2007, који су пласирани у сарадњи са комерцијалним банкама (90% учешће државе, 10% банке), и даље представљају значајан финансијски терет за одређени број пољопривредника у 2025. години

Статус потраживања и затезна камата на акумулацију дуга

Иако је држава у више наврата (посебно 2011. године) нудила ослобађање од затезне камате под условом плаћања главнице, многа потраживања су остала неисплаћена. Током деценија, затезна камата је вишеструко премашила износ главнице. У дуговима из овог периода, камата често чини преко 60 % укупног дуга, док главница представља мањи део. Потраживања су и даље активна, а њихова наплата се врши редовним банкарским процедурама или принудном наплатом ако се предају јавним извршитељима.

Статус пољопривредника и здравствено осигурање

Проблеми са здравственим осигурањем нису директно повезани са самим кредитима, већ са пратећим дуговима за доприносе за обавезно социјално осигурање који су се нагомилали у истом периоду. Пољопривредници који нису сервисирали своје кредите често имају и вишегодишње дугове према Пореској управи за доприносе (ПИО и здравствено). Да би пољопривредник могао да овери своју здравствену картицу и добије бесплатне медицинске услуге, потребно је да је платио доприносе за здравствено осигурање. Дугови спречавају верификацију, што приморава кориснике да плаћају здравствене услуге из свог џепа, упркос томе што су формално у систему.

Иако су 2024. и 2025. године вођени преговори о отпису дела камате на доприносе, пољопривредници често нису прихватали понуде које су укључивале отпис само половине камате, тражећи трајније решење за милионске дугове који их држе „у блокади“. С друге стране, неизмирени дугови по основу кредита и доприноса постали су препрека за добијање нових субвенција путем еАграр система, јер је један од услова за подстицаје често потврда о измиреним пореским и другим јавним обавезама. У сваком појединачном случају, да би проверили тачан статус свог дуга, пољопривредници су могли да контактирају банку од које је кредит узет или Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.

У периоду од 2004. до 2007. године, систем пољопривредног кредитирања у Србији функционисао је кроз сарадњу између државе и комерцијалних банака, где је држава играла доминантну улогу у обезбеђивању средстава. Ко је давао кредите? Кредите су формално исплаћивале комерцијалне банке, али су спровођени као заједнички програм са државом. Главни актери били су Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, које је обезбедило највећи део буџетских средстава кроз наменске фондове (као што је Фонд за подстицање развоја пољопривреде). С друге стране, пословне банке су служиле као посредници који су администрирали кредите, процењивали кредитну способност и пласирали средства крајњим корисницима. Фонд за развој и Гаранциони фонд су понекад учествовали у обезбеђивању гаранција или додатних средстава за дугорочне инвестиције. Најчешће помињани модел (90 % држава, 10 % банке) био је специфичан за одређене линије дугорочних кредита у том периоду. Министарство пољопривреде је из пољопривредног буџета обезбедило 90 % средстава за главницу кредита. Ова средства су била бескаматна или са минималном каматом за банку, што је крајњем кориснику омогућавало да ужива у веома ниским каматним стопама (често око 1 % годишње). Комерцијалне банке су учествовале са преосталих 10 % средстава из сопствених извора. Банке су преузимале ризик наплате, али су због великог учешћа државног новца могле да понуде услове који су били неупоредиво повољнији од тржишних услова. Ови кредити су често били намењени за куповину нове механизације, трактора, опремање сточарских фарми и садњу вишегодишњих засада. Иако је држава била већински поверилац, дуг је пренет на банку која је одобрила кредит, док држава (данас преко Управе за пољопривредна плаћања) задржава право да у случају принудне наплате поврати 90% својих средстава.

Проблем са кредитима из периода 2004–2007. настао је због комбинације нереалних очекивања, системских пропуста и економске кризе која је уследила. Неки од кључних разлога зашто је овај модел „90 % држава - 10% банка“ постао дугорочни терет су погрешно схватање „државног поклона“ где су многи корисници погрешно схватили државни удео од 90 % као грант (субвенцију), а не као кредит који се мора вратити. То је довело до опуштенијег става према отплати. У међувремену, пољопривредни производи су доживели велике флуктуације цена у годинама након узимања кредита. Пад прихода је онемогућио пољопривредницима да сервисирају чак и минималне рате, што је покренуло механизам затезне камате. Банке су, упркос свом малом учешћу (10%), биле одговорне за наплату целокупног дуга. Када рате нису плаћане на време, затезна камата је почела да се обрачунава на целокупни главни износ (и државни и банкарски део). Током деценија, ова камата је толико расла да је вишеструко премашила првобитни дуг. Честа обећања о отпису дуга или репрограмирању пре избора створила су „морални хазард“ – пољопривредници су престајали да плаћају, надајући се потпуном отпису који се никада није догодио у целости. А онда је дошло до блокаде због неплаћања доприноса (ПИО и здравственог). Како су пољопривредници западали у финансијске проблеме, престајали су и са плаћањем обавезних доприноса. То је довело до ситуације у којој 2025. године хиљаде газдинстава нису могле да овере своје здравствене картице нити да приступе новим субвенцијама путем еАграра јер су имале пореске дугове. Значајан део средстава није трошен на производњу која би генерисала профит за отплату, већ је често коришћен за текућу потрошњу или крпљење старих рупа, што је било неодрживо на дужи рок. Држава је 2011. године понудила отпис затезне камате под условом отплате главнице, али чак ни тада велики број дужника није имао средства за отплату основног дуга, па су потраживања остала активна до данас.

Прецизна цифра укупног дуга искључиво за кредите из периода 2004–2007. на самом крају 2025. године није јавно доступна као јединствен податак, јер се ови дугови сада управљају кроз различите категорије банкарских и државних потраживања

Прецизна цифра укупног дуга искључиво за кредите из периода 2004–2007. на самом крају 2025. године није јавно доступна као јединствен податак, јер се ови дугови сада управљају кроз различите категорије банкарских и државних потраживања. Међутим, на основу доступних финансијских извештаја и трендова, ситуација је следећа: Структура дуга у 2025. години је таква да камата највише доминира. Због протока скоро 20 година, затезна камата на неизмирене кредите је вишеструко премашила основни дуг. Процењује се да у структури таквих старих дугова, затезна камата чини преко 70 % до 80 % укупног износа који банке и држава потражују. Већи проблем од самих кредита у 2025. години су дугови пољопривредника за доприносе (ПИО и здравствено осигурање). Укупни дугови пољопривредника по овом основу (главница плус камата) прелазе процењених 1,5 до 2 милијарде евра на националном нивоу, при чему огроман део потиче из периода 2004–2010. Само у 2025. години, редовна годишња обавеза пољопривредника за доприносе износи око 165.228 динара, што додатно оптерећује оне који већ имају старе дугове.

Велики број ових потраживања је током година постао део „ненаплативих кредита“ (NPL) које су банке или отписале или продале агенцијама за наплату дугова, док држава наставља да потражује своја средства преко система трезора. У 2025. години, пољопривредници са овим дуговима не могу да користе подстицаје преко система eAgrar, јер софтвер аутоматски блокира пријаве од пољопривредних газдинстава која имају било какав неизмирени дуг према држави. Током 2024. и 2025. године постојале су иницијативе за решавање „историјских дугова“ пољопривредника, предлажући отпис камате под условом да се главница отплаћује у ратама током 10 до 20 година, али коначан обавезујући модел за све старе кредите још увек није универзално примењен.

Питање потпуног отписа дуга је сложено јер држава, иако теоретски може да донесе такву одлуку, наилази на озбиљне правне, економске и политичке препреке. Поставља се питање да ли држава уопште може тако нешто да уради? Технички, држава може да донесе посебан закон (тзв. Lex Specialis) о отпису дугова пољопривредника. Међутим, у пракси неколико фактора то спречава: Правна једнакост - Грађани и привредници који су редовно отплаћивали своје кредите могли би да туже државу због дискриминације. Отпис дуга само једној групи шаље поруку да се дисциплина не исплати; Банкарски сектор - Пошто су банке учествовале са 10% удела и администрирале кредите, држава не може једнострано да отпише свој део дуга без надокнаде из буџета; Буџетски дефицит – Отписивање милијарди евра дуга (када се урачунају доприноси за пензије/здравство) створило би огромну рупу у буџету, што би могло утицати на и кредитни рејтинг земље.

С друге стране, хипотетички, шта би се десило ако би дуг био „једноставно отписан“?

У сваком случају, „финансијско ропство“ у које су пољопривредници запали постало је толико велико у 2025. години да га је немогуће решити без радикалних резова, али за сада се држава опредељује за постепено „топљење“ дуга кроз репрограмирање, јер би потпуни отпис пољуљао финансијску стабилност и правни поредак

Систем би био ослобођен јер би хиљаде пољопривредника поново постале „видљиве“ у еАграр систему, што би им омогућило да аплицирају за нове субвенције и ИПАРД средства. Штавише, нестао би тренутни проблем немогућности овере књижица, чиме би се смањио притисак на породице које сада морају приватно да плаћају лечење. Међутим, највећи ризик је морални хазард, који представља дугорочни ризик – ако држава једном потпуно отпише дугове, нико у будућности неће имати мотивацију да отплаћује кредите, очекујући нови отпис. Уместо потпуног отписа, држава се фокусирала на репрограмирање крајем 2024. и током 2025. године. Један од најчешћих предлога био је да се дуг „замрзне“, отпишу све затезне камате, а главни дуг (главница) отплати у веома малим ратама током две деценије. Могућност смањења дугова за оне који докажу да су претрпели штету од суше или других природних катастрофа, што се често помиње као мера помоћи у 2025. години. Такође, постоје иницијативе да се пољопривредницима омогући овера књига без обзира на дугове по основу ПИО, како би се решио људски аспект проблема без директног брисања финансијског дуга. У сваком случају, „финансијско ропство“ у које су пољопривредници запали постало је толико велико у 2025. години да га је немогуће решити без радикалних резова, али за сада се држава опредељује за постепено „топљење“ дуга кроз репрограмирање, јер би потпуни отпис пољуљао финансијску стабилност и правни поредак.

С друге стране, питање профитирања банака од државних средстава једна је од најболнијих тачака аграрног дуга. Иако су банке уложиле само 10% средстава, биле су одговорне за комплетну администрацију и наплату, што је довело до сумњивих ефеката. Међутим, поставља се питање да ли су банке незаконито профитирале од целог посла? Формално и правно, банке су пословале у складу са уговорима потписаним са Министарством пољопривреде у то време, али у пракси је изгледа постојала озбиљна контроверза јер се у многим случајевима затезна камата у случају кашњења обрачунавала на укупну главницу (тј. и на 90% државних средстава и на 10% банкарских средстава). Пошто су банке биле „сервисери“ дуга, остваривале су приход од трошкова обраде и камате, док су државна средства у суштини била бескаматни депозит који су банке полагале. Претходна истраживања су показала да су банке често наплаћивале додатне административне трошкове (1% до 1,5%) што је додатно оптерећивало пољопривреднике. Такође, највећи проблем је што држава често није видела ништа од ове затезне камате – она је остајала банкама као надокнада за „ризик и трошкове наплате“, док је држава потраживала само своју основну главницу. Сада би се нормалан човек запитао да ли је држава покренула поступак против банака због свих ових спекулација? Међутим, испоставља се да држава до краја 2025. године није покренула масовне судске поступке за наплату камата од банака, из више разлога: Уговори из периода 2004–2007. били су конципирани тако да су банкама давали право наплате трошкова. Држава би тешко доказала „крађу“ да је својим прописима у то време дозволила такав модел; даљи директан сукоб са највећим банкама могао је угрозити будуће пољопривредно кредитирање у том периоду, јер би банке потпуно престале да сарађују са државом на субвенционисаним пројектима; и као и обично, уместо државе поднете су појединачне тужбе. Поступке су поднела удружења грађана (као што је Ефектив), тврдећи да су накнаде и провизије банака за ове кредите незаконите. Постоје пресуде у корист клијената за незаконито наплаћене трошкове обраде, али не и за систематско враћање државног дела камате. Па шта је држава урадила уместо тужби? Држава је покушала да „испегла“ штету опраштањем камата дужницима, а не наплатом од банака! Године 2011. донета је уредба којом су пољопривредници ослобођени затезне камате ако плате главницу. Овим је држава практично признала да су каматне стопе постале нереалне, али је трошак овог отписа пао на буџет и банке (кроз изгубљене приходе), а не кроз казне за банке. Данас је фокус државе у 2025. години на репрограмирању преосталих дугова пољопривредника према трезору и Пореској управи, док се питање „екстра профита“ банака из 2005. године сматра правно застарелим за државу као институцију. Укратко, банке су се најбоље снашле у овом моделу – са минималним улогом (10%) контролисале су огроман капитал и наплаћивале казне на цео износ, док је „финансијско ропство“ остало терет пољопривредника и државног буџета.

Репрограмирање кроз субвенције као излаз из финансијског ропства пољопривредника

Деценијски проблем пољопривредних кредита из периода 2004–2007, који је настао као резултат комбинације нереалних очекивања, системских пропуста и банкарског механизма обрачуна камата, наставља да оптерећује хиљаде пољопривредних газдинстава широм Србије у 2025. години. Пољопривредници су остали блокирани, немогући да користе субвенције, без здравствене заштите осигурање и са имовином која се не може пренети на наследнике. Досадашњи покушаји државе да реши проблем делимичним отписом камата или репрограмирањем главнице показали су се недовољним, јер нису пружили стварну могућност дужницима да изађу из зачараног круга.

Један од модела који се предлаже као одрживо решење јесте репрограмирање путем субвенција. Идеја је да се историјски дугови не отплаћују директно из џепа пољопривредника, већ да се део субвенција на које имају право аутоматски усмерава на затварање главнице. На овај начин, пољопривредник остаје у систему, добија подршку за производњу, али се истовремено дуг постепено смањује. Овај модел комбинује социјалну инклузију, фискалну неутралност и аутоматску дисциплину, што избегава морални хазард и обезбеђује дугорочну одрживост.

Како би функционисао модел репрограмирања путем субвенција

Пољопривредник који има право на субвенцију, рецимо 100.000 динара годишње, тај износ добија путем еАграр система. Међутим, 30% субвенције се аутоматски књижи као отплата главнице историјског дуга, док остатак иде директно пољопривреднику. На овај начин, пољопривредно газдинство не мора да издваја додатни новац, а дуг се смањује кроз редовне токове.

Пољопривредник који има право на субвенцију, рецимо 100.000 динара годишње, тај износ добија путем еАграр система. Међутим, 30% субвенције се аутоматски књижи као отплата главнице историјског дуга, док остатак иде директно пољопривреднику. На овај начин, пољопривредно газдинство не мора да издваја додатни новац, а дуг се смањује кроз редовне токове

Овај модел има неколико кључних предности. Прво, пољопривредник одмах добија оверену здравствену картицу и приступ субвенцијама, јер се евидентира као „у репрограмирању“. Друго, држава не даје додатни новац, већ користи постојеће субвенције као инструмент отплате, што га чини фискално неутралним. Треће, систем еАграр аутоматски књижи део субвенције на дуг, тако да нема потребе за индивидуалним преговорима или компликованим административним процедурама. Четврто, наследници могу водити расправе о оставини јер се дуг евидентира као репрограмирање, а отплата се наставља кроз субвенције, без блокирања имовине.

Контректни кораци за превазилажење овог огромног проблема

Да би се овај модел спровео, потребни су јасни институционални и правни кораци:

1. Усвајање посебног закона (Lex Specialis).

Држава мора донети закон којим се дефинише да се историјски дугови из периода 2004–2010. године могу отплаћивати путем субвенција. Закон би требало да обухвати кредите са 90% учешћа државе, повезане доприносе за ПИО и здравствено осигурање, као и затезну камату која се у потпуности отписује. Ово би јасно разграничило да се ради о социјалној корекцији за историјски проблем, а не о амнестији за будуће неплаћање.

2. Интеграција система еАграр, Пореске управе и Трезора.

Неопходно је повезати информационе системе тако да аутоматски евидентирају део субвенција на дуг. Статус „у репрограму“ би био довољан да пољопривредник добије субвенције и верификује здравствену картицу. ИТ интеграција мора обезбедити транспарентност и аутоматску контролу, како би се избегле злоупотребе.

3. Дефинисање процента субвенције за отплату.

Оптимално решење би било да се 20–30% субвенције користи за отплату главнице, док остатак остаје пољопривреднику. Ово осигурава да пољопривредно газдинство има довољно средстава за производњу и да се дуг постепено смањује. За најрањивије пољопривреднике могла би се применити флексибилна стопа, са нижим процентом у првим годинама.

4. Заштита егзистенцијалног минимума.

Неопходно је гарантовати да пољопривредник директно добија најмање половину субвенције, како би могао да одржи производњу. У ванредним околностима, као што су суша или поплаве, отплата би могла бити привремено паузирана, уз проверу штете. 

5. Праћење и евалуација.

Држава би морала да успостави систем за праћење ефеката, са годишњим извештајима о смањењу дуга и утицају на буџет. Кључни индикатори би били број пољопривредника са овереним књижицама, број газдинстава која поново користе субвенције и смањење укупног дуга.

Последице и ефекти модела

Репрограмирање кроз субвенције представља реалан и одржив излаз из вишедеценијског финансијског ропства пољопривредника. Комбинује социјалну инклузију, фискалну неутралност и аутоматску дисциплину, решавајући тако проблем без подривања правног поретка и без слања сигнала да је неплаћање лоша ствар

Спровођење репрограмирања путем субвенција имало би вишеструке позитивне ефекте. Хиљаде пољопривредника би одмах добило здравствену заштиту и приступ субвенцијама, што би смањило социјални притисак на породице које сада плаћају лечење из свог џепа. Одмрзли би се спорови око наслеђа, како би се имовина могла пренети на наследнике и поново ући у оптицај. Пољопривреда би била ослобођена блокаде и добила би нову шансу за развој.

За државу, овај модел би био фискално неутралан, јер се не издвајају додатна средства, већ се постојеће субвенције користе као инструмент отплате. Дугови би се постепено смањивали, а буџет би био растерећен ненаплативих потраживања. Банке би морале да прихвате да се део њихових потраживања затвори кроз механизам субвенција, уз административну накнаду, чиме би се избегле даље контроверзе око профита на државним средствима.

Репрограмирање кроз субвенције представља реалан и одржив излаз из вишедеценијског финансијског ропства пољопривредника. Комбинује социјалну инклузију, фискалну неутралност и аутоматску дисциплину, решавајући тако проблем без подривања правног поретка и без слања сигнала да је неплаћање лоша ствар. Усвајањем посебног закона, системском интеграцијом и јасно дефинисаним корацима, Србија би могла да затвори један од најтежих поглавља своје пољопривредне политике и да врати достојанство, сигурност и перспективу пољопривредницима.

(Покрет Снага за Пољопривреду Србије – ЗА НАШУ ХРАНУ)