Уставни суд Републике Српске је 29.11.2023. године одлучио да је у складу са Уставом Републике Српске проведен поступак доношења Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ и Закона о измјенама Закона о објављивању прописа у Службеном гласнику Републике Српске.

У томе, дакле, леже суштински разлози због којих ни ОХР нема право да у БиХ, као држави чланици УН, своју вољу намеће као закон нити да наметне, као што је учинио Кристијан Шмит, да ће људи у БиХ бити осуђивани за кривично дјело и упућивани у затвор ако не поштују његову (само)вољу

Граница постоји - не само као граница разграничења Републике Српске и Федерације БиХ, него граница постоји и у стрпљењу, толеранцији, у прихватању

Активности које Шмит проводи у БиХ вишеструко су контрадикторне, те као такве не могу бити посматране ван контекста који има историјски континуитет, поред осталог и у директном смислу у вези са нацистичким војним јединицама чије традиције Кристијан Шмит слави, а које су запамћене по геноциду и злочинима против човечности над српским народом

Стога би излажење у сусрет овој пресуди Европског суда за људска права значило демонтажу Републике Српске и унитаризацију БиХ. На то Република Српска не смије никако пристати, јер би тиме она не само нестала, већ бисмо сви ми дозволили да се тиме поништи суштински дио Дејтонског мировног споразума као правно ваљаног међународног уговора

И зато, да завршим ријечима већ изреченим у овом тексту, сви ми свједочимо колико је уставно утемељена и легитимна борба Републике Српске, на коју је она принуђена, за увођење реда у рад Уставног суда БиХ и колико је та борба уистину нужна одбрана за владавину права, а против неуставне судократије и двоструке игре Уставног суда БиХ.

Ако бих оно што слиједи морао изрећи у само двије реченице, онда би то биле реченице које су и својеврсне хипотезе овог текста.

Уставни суд открива грубу неистину којом је БиХ, као држава чланица УН, од стране Уставног суда 2000. године упоређена са окупираним територијама, како би Уставни суд те 2000. године покушао да оправда да високи представник наводно може да намеће своју вољу као закон у БиХ

Друга важна ствар је да чињенице на које је претходно указано необориво говоре о томе да сваки од ентитета у БиХ има своју територију, а то у коначном значи да шуме, ријеке, земљиште (шумско, пољопривредно, грађевинско) не могу бити предмет уређивања законима на нивоу БиХ, већ искључиво законима које доносе ентитети, свако у границама своје територије

Наиме, нигдје у рјешењу Суда БиХ тај суд није изнио свој став о томе је ли тај листић важећи или неважећи, иако је предметном жалбом основано указивано на очигледну неваљаност листића, тј. да је исти неважећи. Дакле, о томе Суд БиХ није рекао ништа у свом рјешењу, ни једну једину ријеч из које бисмо могли закључити шта је став Суда о томе.