Промена власти ДА – било каква промена - НЕ!

Размишљајмо трезвено, разборито, непристрасно, без предубеђења и ослобођено опаке пропаганде било које стране, колико је то свакоме од нас могуће.

Када сам раније написао да уколико не буде брзе смене власти од Србије неће остати ништа, ни са демократског, ни са аспекта одбране националних и државних интереса, тиме сам истовремено рекао да не смемо да дозволимо да од ње не остане ништа и уколико се жељена смена власти оствари.

Последњих месеци, после низа година конформистичког ћутања свих других сем „неуспешних опозиционих странака“, све јасније преовладава уверење да је неопходна смена власти, пад ауторитарног режима. Да је то сonditio sine qua non  успостављања демократског поретка. Наравно да јесте! „Неуспешне политичке странке“ то говоре годинама трпећи бруталне нападе власти и прогон својих чланова, док су други своју политичку хибернацију наплаћивали пословним привилегијама и кућним миром.Наравно да је неопходна промена режима, али бих додао – не половична,не само због успостављања Србије као демократске и правне државе, већ и због заштите државних и националних интереса. И ту је мала зачкољица. Промена ДА – било каква промена -НЕ !

Данас у свести изненада и више него добродошло пробуђеног незадовољног народа, пробуђеног атрактивним активностима студената у њиховој првој, искреној, политички незагађеној фази деловања, преовлађује уверење да није битно ништа друго до пада власти. Креатори тзв. студентске листе говоре устима студената са дозволом наступа у медијима, додуше мало уздржано и конфузно, да је потребна и промена система, а не само смена власти, без навођења да ли то значи и залагање за промену Устава, којим је наш политички систем дефинисан, а уколико значи, какве се промене предлажу. Јер захтев „да раде институције“ не подразумева промену система, већ само побољшање праксе. Чује се онда у јавности да ништа није важно, па онда и са црним ђаволом против Црног ђавола, али никако са неким ван „студентске листе“.

Забрињавајућа је и опасна чињеница да је у великој мери захваљујући уређивачким политикама већине медија из јавности протерана расправа о   важним политичким питањима. Пажња се поклања маргиналним, чак потпуно небитним, уколико су довољна да изазивају емоције у пожељном смеру. Тако, сведочимо пешачењу петнаестак студената из Новог Пазара ка Новом Саду, који су за једне медије хероји, а на другим ух извргавају руглу и исмевању. Или се забављамо „афером Савић“, пуцањем цеви у Миријеву, а и лудак из Ћациленда је добродошао. Смутно време.

Па се онда у драматично подељено, а суштински деполитизовано друштво,  уноси та спасоносна формула: ми или они, није важно за шта смо ако смо за пад режима, није важно каква ће се политика водити када тиранин падне, није то важно, видећемо, о том потом, нема везе.

Будимо поштени: на оваквом приступу борби за смену власти се инсистира првенствено од стране тзв. студентске листе и промовише од већине нережимских медија. При томе, будимо такође поштени, „студентска листа“ је тренутно најпопуларнија, нерегистрована политичка странка, покрет, група грађана…, са органима који су тајни, политичка организација без за сада макар назначене спољне и унутрашње политике коју ће на изборима да понуди, која уљуљкана у самодовољности искључује сарадњу са свима који су доказани противници режима, али су се, јел‘ да, испрљали политиком, па се сада сама храбро и анонимно упушта у тај, како га зову - брлог.

Добро. Каже се, потребна је референдумска атмосфера, за Вучића или против ауторитарног режима и са црним ђаволом. Каже се да је зрело, да власт која нема поверење грађана мора да падне. Тачно.

Међутим, историја нас учи, оне који воле од ње да уче, колике су опасности, ризици од таквог избора метода иначе оправдане борбе против режима који заслужује да буде смењен и какве последице, често погубне  могу да буду.

Захтев „да раде институције“ не подразумева промену система, већ само побољшање праксе. Чује се онда у јавности да ништа није важно, па онда и са црним ђаволом против Црног ђавола, али никако са неким ван „студентске листе“

Није и не би смело да нам буде свеједно ко и шта после Вучића.

Није и не би смело да нам буде свеједно какву ће  спољну и унутрашњу политику нова власт да води.

Садашња неслобода не сме да буде замењена новом демократизованом неслободом.

Има шта да се научи о могућим средњорочним и дугорочним последицама метода „само да ови оду“ из Француске револуције, доласка нациста на власт, Арапског пролећа, Октобарске револуције, па на неки начин и из наше 2000-те, а наравно да сваки од наведених примера има своје особености и различитости. Не бисмо смели да допустимо да неке од тих последица преживљавамо после жељене смене власти.

Дакле, имаћемо изборе, неслободне и нефер, у погоршаним медијским условима и у условима појачане репресије режима, као последицу неразумног одустајања од борбе за промену изборних услова.

Несумњиво, неопходно је да свуда и на сваком месту сви који су против ауторитарног режима који је нанео несагледиву штету народу и држави заједничким снагама такав режим руше. Али не сме да се догоди да један недемократски режим замени други или да демократија не функционише на ваљан начин, што би за последицу имало, показало се не једном, повратак ауторитаризма. На ту реалну опасност указује властима слична самозаљубљеност, нетолеранција, искључивост “Студентског ЦК“ у форми тзв. пленума, чији менаџери друштвених мрежа опањкавањем неистомишљеника са ултра-левичарских  анационалних  позиција  à la prof. Б.Стојковић све уочљивије  примењују пропагандне методе Д.Ј. Вучићевића. Сада још охрабрени необичном Резолуцијом ЕП о Србији.  ЕУ - cui bono? Мислимо о томе.

Дакле, Србија се налази у кризи која може да се реши на два начина: на непожељан – силом, за који уосталом и на срећу не постоје услови и пожељан – изборима.

Без слободих и поштених избора и без могућности избора различитих политичких програма нема правих избора. A за то што их нећемо имати искључиву одговорност сноси „Студентски ЦК“.

Не сме да се догоди да један недемократски режим замени други или да демократија не функционише на ваљан начин, што би за последицу имало, показало се не једном, повратак ауторитаризма. На ту реалну опасност указује властима слична самозаљубљеност, нетолеранција, искључивост “Студентског ЦК“ у форми тзв. пленума, чији менаџери друштвених мрежа опањкавањем неистомишљеника са ултра-левичарских  анационалних  позиција  à la prof. Б.Стојковић све уочљивије  примењују пропагандне методе Д.Ј. Вучићевића

Наше политичке и друштвене прилике су данас такве да је заиста преко потребно да се све антирежимске снаге, „студенти“, странке, покрети, друштвени активисти, невладине организације...окупе на изборима.

Да би се искључио ризик од лоших последица које су наступиле у случајевима наведених великих преврата друго што је неопходно јесте да се заједнички наступ не темељи на негацији, већ на договореном временски ограниченом мандату владе, програму и принципима деловања.

Да ли то можемо да очекујемо? Нажалост, не можемо.

„Студентски ЦК“ ће преко тзв. студентске листе без студената и даље да одбија сваки заједнички наступ са осталим антирежимским снагама, а пред изборе ће изаћи са обећањем да ће њихова парламентарна већина, без обзира што ће имати пуни четворогодишњи мандат, изабрати кратковеку, прелазну владу  и да зато нема потребе да се детаљно изјашњавају о најважнијим отвореним спољно и унутрашњеполитичким питањима, сем на нивоу, што би народ рекао - округло, па на ћоше – мож‘ да бидне, не мора  да значи.

Ако с надом, али упитно са колико основа закључимо да ће Вучићев режим да се промени већ на  предстојећим непоштеним изборима, сасвим је извесно да тзв. студентска листа сама неће да освоји већину и да ће бити неопходно формирање коалиционе владе. А онда ће договори о политици коју ће та влада да спроводи бити далеко мукотрпнији и неизвеснији него да се компромиси  траже и постигну сада, када је време.

Најзад најважније. Трагичне би последице уследиле уколико у томе не би учествовале демократске патриотске странке аутентичне деснице, већ само еврофанатичне и оне најбројније - без икакве идеологије, јер онда од Србије не би остало ништа ни после смене власти.

Зато: промена власти ДА – било каква промена - НЕ !

(Аутор је члан Председништва Новог ДСС)