Невидљива Србија - лице и наличје председникове "бриге о сиромашнима и угроженима" (I)

Само карактером власти, суштинском неодговорношћу велике већине опозиционих актера и пропагандистичком уређивачком политиком ових и оних медија може да се објасни чињеница да се питање социјалне политике државе, која најдиректније утиче на квалитет живота велике већине грађана Србије, ни по истраживањима јавног мњења, а ни увидом у програме политичких странака, не налази чак ни у ширем списку унутрашње политичких приоритета.

Председник Републике је у оквиру своје уобичајено покварењачке изборне кампање обнародовао да ће ускоро бити реализован пакет мера помоћи најугроженијим грађанима Србије. Истакао је да је то одраз бриге о најсиромашнијима, уз напомену да ће се мере применити само ове године, која је економски веома успешна [ sic! ], једнократно, а не трајно. Тиме је нехотице признао да не постоји системска брига о најсиромашнијима, најугроженијима, да не постоји ваљана социјална политика.

Шта бисте рекли да видите Беливука како сиромаху испред цркве удељује педесет динара? Да је добар човек који брине о сиромашнима? Шта рећи тек о моралу оних који су протеклих четрнаест година опљачкали милијарде и склонили их кроз криптовалуте, офшор компаније и некретнине у земљи и иностранству на туђа имена, дијаманте и инвестиционо злато, а најсиромашнијима ће да уделе цркавицу предизборног не свог, већ њиховог  новца из буџета?

Шта бисте рекли да видите Беливука како сиромаху испред цркве удељује педесет динара? Да је добар човек који брине о сиромашнима?

Шта рећи тек о моралу оних који су протеклих четрнаест година опљачкали милијарде и склонили их кроз криптовалуте, офшор компаније и некретнине у земљи и иностранству на туђа имена, дијаманте и инвестиционо злато, а најсиромашнијима ће да уделе цркавицу предизборног не свог, већ њиховог  новца из буџета?

Управо сада, када је најављено ново посезање за изборним хеликоптерским новцем, тема социјалне политике Србије заслужује да буде отворена.

Питања социјалне политике, која задиру у бројне области: социјалну заштиту и осигурање, породичну, здравствену, образовну и културну, стамбену политику, политику запошљавања... ван моје су струке. Зато сам тему сузио и у овом тексту се бавим  само неколиким питањима из области социјалне заштите, користећи податке из бројних извора као што су Републички завод за статистику ( РЗС ), Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Републички секретаријат за јавне политике, Министарство финансија, УНИЦЕФ Србија, Центар за социјалну политику, Еуростат , А11 – Иницијатива за економска и социјална права итд...

Од државе благостања смо веома далеко, као и од правне државе. А правне државе нема без поштовања Устава. У члану 69. Устава Србије пише:

„Грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства...“

Колика средства се у Србији издвајају за социјалну заштиту?

У Закону о буџету стоји да је то 237,5  милијарди динара, или 8,63 одсто укупних расхода и издатака буџета, који износи 2.751,7 милијарди. Импозантно, али...

Прегледом структуре издатака за социјалну заштиту који се исплаћују од стране Министраства за рад, запошљавање, борачку и социјалну заштиту  лако се уочава да је огроман део издатака последица одлука које не би прошле независну ревизију целисходности, као што ни одговорни не би избегли макар покретање истраге од стране Посебног одељења за сузбијање корупције при Вишем јавном тужилаштву у Београду, ако не и Јавног тужилаштва за организовани криминал.

Новчана социјална помоћ и социјалне услуге су два вида социјалне помоћи коју добијају грађани и породице које стекну то право ако испуњавају критеријуме утврђене Законом о социјалној заштити.

Определио сам се за анализу само три од десетина различитих услуга и видова материјалних давања путем којих се остварују  права на социјалну заштиту: новчану социјалну помоћ, домове за старе – установе за стационарни смештај особа које не могу самостално да живе и палијативно збрињавање особа у терминалној фази болести. То су услуге и давања које користе или би, видеће се, требало да могу да користе стотине хиљада људи.

Најпре о новчаној социјалној помоћи, по мени најиндикативнијем показатељу неадекватности социјалне политике, која се исплаћује материјално најугроженијим грађанима Србије.

Нема података колико је средстава планирано да се 2026. године издвоји за новчану социјалну помоћ. У Финансијском плану Министрства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања за 2026. годину је наведено да је за „социјалну помоћ угроженом становништву – програмску активност права корисника социјалне заштите – накнаде за социјалну заштиту из буџета“ издвојена 31,666 милијарда динара, што је 1,15 % укупних расхода и издатака буџета Србије. Међутим, нема наведеног износа планираног за новчана социјална давања, већ се каже да се та средства опредељују корисницима по критеријумима којима се утврђује право на новчану помоћ.

Који су критеријуми? На основу података о месечним приходима, поседовању имовине и радне способности утврђује се да ли појединац, односно породица стичу право на новчану социјалну помоћ.

Материјални положај се утврђује коришћењем података из преко тридесет државних база података у Регистру Социјална карта, на основу којих центри за социјални рад доносе одлуку о испуњавању критеријума за стицање права на новчану помоћ.

Укупни месечни приходи морају бити нижи од законом утврђених основица, а оне у овом тренутку износе:

12.536 динара за појединца (носиоца права).

6.268 динара за сваку наредну одраслу особу у породици.

3.761 динар за свако дете до 18 година.

Даље, појединац и породица не смеју поседовати другу непокретност осим стамбеног простора који одговара њиховим потребама (соба по члану домаћинства), нити земљиште веће од 0,5 хектара..

Такође, радно способни корисници морају бити на евиденцији Националне службе за запошљавање и не смеју одбити понуђени посао или преквалификацију., а и онда помоћ се исплаћује највише 9 месеци током календарске године.

Дакле, данас у Србији, јула 2026. године, ако појединац који живи сам и месечно приходује више од 12.536 динара, на пример 15 хиљада, не спада у групу оних којима је потребна новчана социјална помоћ

Дакле, данас у Србији, јула 2026. године, ако појединац који живи сам и месечно приходује више од 12.536 динара, на пример 15 хиљада, не спада у групу оних којима је потребна новчана социјална помоћ.

Право на новчану социјалну помоћ нема ни нпр. четворочлана породица коју чине отац, мајка и двоје деце уколико је месечни приход породице већи од 26.126 динара.

Колика помоћ се добија? Износ месечне новчане социјална помоћи коју добијају они који су право на њу по наведеним критеријумима стекли утврђује се као разлика од оствареног прихода појединца/породице и наведених лимита, преко којих се право губи.

Тако, појединац који живи сам и остварује нпр. 10.000 динара месечно добија разлику до 12.536, односно помоћ од 2.536 динара.

Четворочлана породица која остварује нпр. 20.000 динара, добија месечну помоћ 6.126 динара, као разлику до 26.126 динара.

Довољно за оцену реалности критеријума за утврђивање права на новчану социјалну помоћ и хуманости.

И поред тога, а после брисања током последњих година око 60.000 корисника крајње рестриктивном применом Закона о социјалној карти, уз горе наведене нехумано ниске приходне основице - лимите,  данас новчану социјалну помоћ прима 160 хиљада корисника, око 70 хиљада породица.

Не постоје званични подаци о укупно исплаћеним средствима за новчану социјалну помоћ! Може само да се наслути зашто нису јавно доступни ти подаци, којима располаже Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Министарство редовно објављује датуме исплата, али не и износе. Ни у извештајима Министарства финансија о извршењу буџета нема података о исплатама за новчану социјалну помоћ. Независни извори указују да оне не прелазе око 14 милијарди динара, што је тек 0,45 одсто укупних расхода и издатака буџета Србије.

Праву слику односа државе према најсиромашнијима, најугроженијима пружа поређење  званичних података о броју становника Србије који живе испод границе апсолутног сиромаштва или се налазе у ризику од сиромаштва и броја оних који примају горе наведену, трагично ниску новчану социјалну помоћ.

По подацима РЗС у Србији живи око 400.000 људи испод границе апсолутног сиромаштва, коју је иста држава утврдила на око 16.500 динара за појединца-самца+8.250 за другог одраслог члана породице+ 4.950 динара за свако дете до 14 година.

Држава је то утврдила као нутриционистички минимум (вредност хране довољне за биолошки опстанак!) + минимални трошкови за хигијену и лекове – и ништа више: ни трошкови становања, грејања, одеће, обуће, образовања, културе... Чак и  по томе, испод линије апсолутног сиромаштва живи око 6% становника Србије.

Са друге стране, према реалнијим критеријумима УНИЦЕФ-а, Црвеног крста, независних организација... испод линије сиромаштва у Србији живи око 12%, односно око 800.000 становника.

Посебан парадокс представља чињеница да је иста држава границу месечног прихода појединца/породице изнад које се не стиче право на новчану социјалну помоћ поставила на значајно нижем нивоу од границе апсолутног сиромаштва, коју је сама утврдила. За појединца приходни лимит стицања права на помоћ је 12.536 динара,  док је линија апсолутног сиромаштва око 16.500. Наравно, даље је исто и када се ради о породици.

То показује две ствари: да је број прималаца новчане социјалне помоћи стотинама хиљада мањи од броја становника који живе испод границе апсолутног сиромаштва коју је држава утврдила, чак и по подацима РЗС (160 хиљада од око 400 хиљада),  и друго, да новчана социјална помоћ која се исплаћује већ тако суженом броју најугроженијих није ни приближно довољна да их „извуче“ изнад границе апсолутног  сиромаштва. То очигледно и није намера нехумане актуелне власти.

Додајмо и следеће: према званичним подацима РЗС стопа ризика од сиромаштва износи 19,6% , што значи да је још 1,3 милиона људи у ризику да осиромаши, поред оних који су већ у зони испод границе апсолутног сиромаштва.

То је приказ стања само једног сегмента, само једног од стубова социјалне политике и слика неодговорности власти према најугроженим грађанома Србије.

Како се видело, у Србији постоји 400 хиљада оних који живе испод границе апсолутног сиромаштва (по УНИЦЕФ-у  800 хиљада) и још око 1,3 милиона оних који су у ризику од сиромаштва

Шта треба и може да се промени?

Расподела буџетских средстава осликава политику сваке власти, њене приоритете. Апсолутни приоритет садашње власти годинама су јавне инвестиције, највећим делом у инфраструктуру и велике пројекте спорне економске и друштвене оправданости. Мотив: корупција, коју омогућава нетранспарентно трошење средстава изузећем јавних набавки у оквиру реализације међудржавних уговора и градњи по лекс специјалисима.

Дакле, неопходна је промена политике, тиме приоритета и расподеле буџетских средстава у корист издвајања за све видове услуга и материјалних давања којима се грађанима обезбеђује остварење права на социјалну заштиту. То није никакво левичарење, то је поштовање Устава Србије!

Средства није тешко обезбедити.

Законом о буџету Републике Србије за капиталне инвестиције и изградњу инфраструктуре, а познато је шта се све гради, од ЕКСПО-а па надаље, издвојено је 740 милијарди динара. Смањењем ових издвајања за 10% и преусмеравањем на социјалну заштиту, односно новчану социјалну помоћ, садашња средства, која износе 34,1 милијарди динара, увећала би се на 108 милијрди динара – утростручила би се.

Сем тога, значајна средства за све видове социјалне заштите, па и за новчану социјалну помоћ могу да се обезбеде укидањем поново најављених, обећаних тзв. хеликоптерских давања, повремених једнократних помоћи, која су раније давана линеарно, без обзира на материјални положај оних којима је намењен.

Неопходно је и да се измене критеријуми по којима се утврђује право на новчану социјалну помоћ, а који су данас такви да, видели смо, искључују стотине хиљада људи којима је помоћ неопходна за пуко преживљавање. То подразумева да се подигне приходни лимит за одобравање помоћи и да се повећа дозвољени максимум поседовања пољопривредног земљишта са садашњих 0,5 кектара.

Поједине независне организације, као што је А11, тврде да је неопходно да се изврше законске измене и да се изврши измена регистра „Социјална карта“, позивајући се на чињеницу да је последњих година ускраћено право на помоћ за око 60.000 ранијих корисника због погрешно постављеног система, грешака у реализацији пројекта и искључености Центара за социјални рад у утврђивању стварног материјалног положаја потенцијалних корисника помоћи. 

Толико о овом проблему који непосредно погађа, како се видело, 400 хиљада оних који живе испод границе апсолутног сиромаштва (по УНИЦЕФ-у  800 хиљада) и још око 1,3 милиона оних који су у ризику од сиромаштва.

(Аутор је члан Председништва Новог ДСС)