Пријемом Зеленског, Вучић нам је пљунуо у лице, издао руско-српско пријатељство и интересе Србије

Александар Дугин изриче оштру пресуду о опасном заокрету Србије, предстојећем енергетском колапсу Европе.

Разговор са Александром Дугином вођен је у емисији Ескалација на Спутњик ТВ-у.

Водитељ: Почнимо са веома оштрој ситуацијом која је узбуркала јавно мњење на неколико фронтова – како у руском свету, тако и у ширем словенском. Зеленски је стигао у Србију. Ово је његова прва посета Београду у садашњем својству. Одржани су догађаји са српским председником, у Србији се отвара фабрика дронова, а говорило се и о могућем доприносу кијевског режима у овој области. И наравно, видео се широко проширио интернетом у којем немачки новинар – Боже опрости на формулацији – пита шта Европљани могу да ураде да убију више Руса (исправио се на „руске војнике“, али тако је испало). Волео бих да чујем ваше мишљење и о посети у целини и о конкретним тачкама повезаним са њом.

Александар Дугин: Ако ову епизоду ставимо у контекст наших проблема широм постсовјетског простора – са Јерменијом или другим бившим совјетским републикама – она се уклапа у исти образац. Дугогодишње, инерцијске везе, традиционално пријатељство између Русије и Србије које је некада изгледало непоколебљиво, сада се распада, и то је болно. Дубоко волим српски народ; много сам себе уложио у Србију и у развој наших односа. За мене је ово дубок шок. Срби су некада изгледали као народ који нас је волео када нас нико други није волео и који нас није издао када су нас сви други издали.

Оно што Вучић ради – а проблем је конкретно у њему – није ново. Он покушава да се држи у оба табора: једном у Европи, другом у српском патриотском и проруском покрету. Чини се да има више од две ноге, успевајући некако да балансира између проевропског, глобалистичког курса, а истовремено покушава да удовољи свима. Пошто је дуго на власти, упркос унутрашњим немирима и противљењу, тај приступ је дао резултате. Нажалост, када се посматра спољна политика, мора да се призна да чак и отворени опортунисти који се годинама држе власти на крају доказују Макијавелијеву циничну поенту: главна мера владара није морал, већ колико дуго остаје на власти.

Вучић маневрише до ивице, издајући свакога ко може бити издајан, а затим прави корак уназад. Ова лукава политика покушаја да се удовољи обема странама доноси резултате за њега, али тешко погађа идеалисте – оне Србе који искрено воле Русију, а не из удобности, и оне Русе који осећају дубоку историјску везаност за Србе. На крају крајева, управо због Срба, из лојалности нашој православној браћи на Балкану, ушли смо у Први светски рат и изгубили царство. Срби су нас некада третирали на исти начин. Вучићево понашање стога рањава идеалистичку димензију политике, која се никада не сме одбацити.

Права политика увек функционише негде између идеализма и чистог опортунизма – компромиса између искрености и цинизма. Отворено ђаволство је ретко; чак је и Трамп дошао на власт огрнут правим слоганима пре него што је разочарао већи део америчког народа. Геополитика увек балансира на тој ивици. Али Вучић је сада достигао линију преко које његови поступци почињу да противрече и дубљим тежњама српског народа и нашим сопственим односима.

Пријемом терористе Зеленског и говорећи о стварању и развоју дронова како би нас убили – нешто што никада раније није учинио тако далеко – Вучић је одмах пришао црвеној линији. Још је није у потпуности прешао, јер се одмах повукао, додељујући средства и изјављујући да „Русији иде добро“ и тако даље, како не би био погрешно схваћен. Па ипак, он стоји у опасној близини те линије. А пошто не реагујемо на црвене линије великом брзином – верујем да смо извукли неопходне закључке, али не журимо, више волимо да оставимо простор за повлачење – на исти начин се односимо и према нашим другим партнерима.

Опраштамо онима који нас вређају и изазивају у нади да ће се уразумити. Ретко се то дешава. Чешће закључују да се црвене линије могу једноставно померити даље и направити следећи дрзак корак. Истовремено, имамо мало полуга којима бисмо могли да казнимо Вучића

Резултати су ограничени. Опраштамо онима који нас вређају и изазивају у нади да ће се уразумити. Ретко се то дешава. Чешће закључују да се црвене линије могу једноставно померити даље и направити следећи дрзак корак. Истовремено, имамо мало полуга којима бисмо могли да казнимо Вучића. Тешко да ћемо подржати прозападне покрете које финансира Сорош како би га уклонио; то би било још горе. Дакле, и ми смо приморани да маневришемо у овом међупростору.

Ја сам идеалиста и филозоф; живим контемплативним животом – bios theoretikos , како су то стари говорили. Зато ситуацију видим са посебном озбиљношћу. Ова посредна збрка, стално кретање тамо-амо, игра опортуниста, прагматичара и политичких технолога, само ме иритира. Гледам је кроз јеванђељске речи: нека ваше „да“ буде да, а ваше „не“ не. Ако сте уз Русе, онда сте уз Русе – патите са нама и делите наше тешкоће. Ми помажемо другима не због користи, већ зато што смо људи од принципа.

Верујем да наш председник делује управо у том духу. И њему је болно да гледа стална колебања ових малих, неодушевљених фигура. Какав закључак извлачим? Морамо формулисати наш максимални програм – идеалистички оквир руске политике. Морамо јасно рећи свима – онима који су већ са нама, онима који нам се могу придружити, колебљивцима и нашим непријатељима – како видимо свет, Европу, глобалну безбедност и мултиполарност. Оно што нам не треба јесте прагматични стил вршења малог притиска, затим повлачења, изрицања претње и дозвољавања да се изазов разиђе (приступ који смо усвојили и са Пашињаном и са Вучићем).

Уместо тога, требало би да прогласимо наш циљ након неизбежне победе — чак и ако је цена потпуно уништење украјинске економије и војне индустрије. Већ смо започели овај процес, напустивши полумере и почевши озбиљно да се боримо. Зауставићемо се тек када будемо сигурни да је наша победа неповратна, а до тада ће и сама Русија бити друга земља. Било би вредно да сада, свима на уму, изложимо нашу визију будућности.

Можда би требало да издамо јасну декларацију о томе шта чека наше непријатеље и наше пријатеље после победе. Наши пријатељи би, на пример, добили Косово, слободну Источну Европу ослобођену од НАТО окупације и спремну да служи као погранична зона; слободну Украјину унутар јединствене источнословенске државе; истинску интеграцију постсовјетског простора у корист свих његових народа, са суверенитетом и нуклеарном заштитом загарантованим свима.

Онима који су стали уз нас без оклевања – међу њима и Северна Кореја – захвалили бисмо се најискреније и учинили све што је могуће за људе који су се жртвовали у овом рату. Кини бисмо се одужили са каматом, сећајући се њених ранијих оклевања. Иран, који је показао праву храброст, подржали бисмо и свеобухватно наградили. Понудили бисмо другачију визију света – мултиполарну и праведну – у којој велика Русија постаје гарант слободе и суверенитета против западне хегемоније за сваки регион планете.

Ако сте уз Русе, онда сте уз Русе – патите са нама и делите наше тешкоће. Ми помажемо другима не због користи, већ зато што смо људи од принципа. Верујем да наш председник делује управо у том духу. И њему је болно да гледа стална колебања ових малих, неодушевљених фигура

Што се тиче Запада, ми бисмо му то вратили троструко: довели бисмо европску економију до колапса и смањили амерички утицај на сопствене границе. Нека се баве својим пословима; имају Канаду и Сједињене Државе, и то би требало да буде довољно. Остале бисмо ослободили: Мексико, Колумбију, Венецуелу, Аргентину. Свестан сам да ће многи рећи да циљамо превисоко. Па ипак, више пута у нашој историји циљали смо високо и, уз велики труд, постигли оно што смо наумили. Руске речи треба схватити озбиљно.

Када бисмо поставили такав максимални програм спољне политике – коме ћемо помоћи, коме ћемо захвалити, кога ћемо казнити, какав поредак ћемо успоставити у Европи сведеној на њене природне размере и шта ћемо понудити Сједињеним Државама када претрпе пораз ка коме тежимо – онда би све постало јасно и могли бисмо да кренемо од тог темеља. Тренутно некима дајемо двадесет година, другима десет; некима претимо, а друге подржавамо. Од проактивне, а не реактивне политике, требало би да обликујемо наше подстицаје и наше претње. Читава слика би се променила, уверавам вас.

Многи претпостављају да играмо исту краткорочну игру као и ови ситни политичари тренутка. Али Русија је велика земља – земља дугог времена, огромног простора и великих историјских циклуса. Ми смо народ способан да тежи циљу кроз векове, а не само кроз један или два председничка мандата. Ми размишљамо вековима и у најозбиљнијим категоријама. Данас је приметно одсуство било какве декларације о нашој визији будућег света. Можда делује неоствариво сада или чак на средњи рок, али ако успоставимо овај стандард и овај циљ, доследно ћемо се кретати ка њему. Тада ће сваки Вучић, Пашињан, Маја Санду или било ко други сто пута размислити пре него што тестира нашу одлучност и пређе црвене линије, јер такви чинови представљају пљување у лице.

Овом посетом Зеленског и дозвољавањем разговора о томе колико још Руса може бити убијено, Вучић нам је пљунуо у лице. Издао је и руско-српско пријатељство и сопствене интересе Србије. Наравно, не смемо деловати импулсивно или тражити спонтану освету, да не бисмо ишли на руку нашим непријатељима и непријатељима српског народа. Ми нисмо авантуристи.

Ипак, потреба за озбиљном глобалном политиком и за визијом наше будућности великих размера постала је хитна. Пречесто данас живимо по историјским успоменама: помагали смо Србима у Првом светском рату, ослободили смо друге у Великом отаџбинском рату. Све је то истинито и вредно, али је прошлост. Сећање бледи, а људи питају: „Да, то се десило — али шта нас чека сутра?“ Оно што нам недостаје јесте савремени руски осећај за размере.

Познати египатски новинар по имену Амр, који ме је годинама интервјуисао, недавно је приметио да Дугинови ставови постају све радикалнији и да како се непосредна ситуација у Русији отежава, апетит наше глобалне визије само расте. Он је потпуно у праву. Не смемо полазити од прорачуна тренутка. Наше планирање мора бити на вековној скали. Морамо сагледати дубину историјских процеса.

Тек тада ћемо пронаћи прави тон за поступање са најразличитијим елитама – неутралним, непријатељским, спремним на помоћ или оклевајућим. Требало би да им отворено кажемо: „Ако наставите са овом двосмисленом политиком, онда ћемо после наше победе – а победа ће доћи – деловати на тај и тај начин.“ Када се наш максимални став јасно изнесе, почећемо да постижемо резултате већ сада.

Наравно, биће много стручњака који желе компромис, али прво морамо имати одлучност да опишемо ову ширу слику мултиполарног, праведног света ослобођеног западне хегемоније – света који је Русији потребан. Не треба да се плашимо да кажемо да је предуслов за тај свет наша победа у Украјини и глобална победа над западном хегемонијом. Припремамо се за ово и наставићемо у овом правцу колико год буде потребно. Нека свака страна одлучи и изјави своје „да“ или своје „не“. Та унутрашња одлучност је способна да трансформише целу нашу спољну политику.

Водитељ: Нема много тога да се дода, јер сам намеравао да питам да ли су сами Срби можда очекивали више од Русије пре пет, десет, двадесет или двадесет пет година. Ви сте у суштини затворили то питање инсистирајући на потреби да јасно изнесемо наше смернице свима. Дозволите ми да се стога осврнем на иницијативу Турске. Турска је предложила примирје на Црном мору и мораторијум на ударе на трговачке бродове. То је чудан предлог, с обзиром на то да сви знају ко напада бродове, а Анкара се обраћа кијевском режиму и Русији као да су једнаки – ово од министра спољних послова Хакана Фидана. Како би требало да се носимо са Турском? То је земља која не седи на две столице већ на осамнаест, и до сада убира дивиденде од свих њих.

Александар Дугин: Ово је управо исти феномен о коме смо разговарали – исто балансирање на малом обиму. Турска је партнер; то је велики евроазијски народ, у многим аспектима оријентисан против Запада. Па ипак, њена политика из године у годину почива на пажљивом уравнотежењу. Турци кажу: хајде да закључимо примирје и прекинемо нападе. Наш одговор би требало да буде: сами ћемо одлучити шта ће се радити у Црном мору и на украјинској територији. Прво ћемо га ослободити и учинити све што је потребно за победу; тек онда ћемо разговарати о другим питањима.

Наши пријатељи би, на пример, добили Косово, слободну Источну Европу ослобођену од НАТО окупације

Немојмо то сада да радимо; одложимо све такве апеле. Делујемо потпуно симетрично: одсецамо Украјину од мора, чинећи Одесу нефункционалном луком, осигуравајући да ниједан брод нити терет неће стићи до ње. У праву смо што то радимо, без обзира на захтеве турских или западних саговорника. Чим преузмемо иницијативу и почнемо да побеђујемо, они се појављују са позивима да станемо, да сачекамо, да не искоришћавамо нашу предност – и настављају док не процене да је прави тренутак да поново подрже наше непријатеље.

Хајде да завршимо питање Одесе, да лишимо Украјину потпуно приступа мору, па тек потом да разговарамо са Турском. Још боље, нека разговор одржимо након што ослободимо целу Украјину. Русија је увек знала како да споји мудрост са флексибилношћу. Када постигнемо своје циљеве и ослободимо Украјину, можемо рећи Турцима: „Желите бродове? Свакако пошаљите своје бродове у нашу руску луку Одесу; радо ћемо их примити.“ Трговаћемо и снабдеваћемо једни друге свим што је потребно – уранијумом за нуклеарне електране или парадајзом, како год буде случај.

Водитељ: Дакле, још увек им недостаје Велики Туран, а у принципу им још увек недостаје ни Крим…

Александар Дугин: Не. Сваки разговор о Великом Турану доживеће исту судбину као и пројекат „Велике Украјине“. Погледајте шта је од тога остало – само тињајући фрагменти. Потпуно исто ће се десити са сваким планом изграђеним о нашем трошку. Сваки ће бити претворен у пепео. Живимо у свету у којем хуманитарни споразуми, уговори и споразуми – економски или политички – више не важе. Више нема стабилног партнера са којим се може поуздано преговарати.

Морамо изградити нови свет који нама одговара. То захтева демонтажу постојећег поретка и изградњу другог на његовом месту. Свакако ћемо резервисати достојно, суверено и слободно место за Турску у њему; турски народ посматрамо са истинском добром вољом. Али тек након тога.

Када завршимо садашњу, најоштрију фазу сукоба – зато што нам је упућен егзистенцијални изазов – морамо доказати две ствари: прво, да уопште постојимо, и друго, да смо управо оно што тврдимо да јесмо – истински субјект, суверена светска сила. Док не ослободимо целу Украјину, нећемо доказати ни једно ни друго, и нико нам неће веровати.

(НСПМ, multipolarpress.com)