субота, 16. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Исламски свет на прагу уједињења због избора Трампа и опасности од радикалног ционизма
Савремени свет

Исламски свет на прагу уједињења због избора Трампа и опасности од радикалног ционизма

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дугин   
четвртак, 14. новембар 2024.

У Ријаду, 11. новембра 2024, неочекивано за јавност, сазван је хитан арапско-исламски самит посвећен проблему Палестине и вреди обратити пажњу на истовремено учешће два заклета непријатеља – сиријског председника Башара ел Асада и турског лидера Реџепа Тајипа Ердогана, чији је сусрет донедавно био незамислив и немогућ, пише у својој ауторској колумни за РИА Новости руски филозоф Александар Дугин.

Осим тога, наставља Дугин, престолонаследник Саудијске Арабије Мухамед бин Салман у свом уводном обраћању говорио је не само о Палестини, већ и о потреби подршке Ирану и Хезболаху, што је такође сензација, узевши у обзир да су Саудијска Арабија и Иран доскора сматрани непријатељима. Исто важи и за Хезболах. И на крају, додаје, бин Салман је у свом говору директно рекао да је сада у питању не само постојање Палестине, већ и судбина џамије Ал-Акса, другог најсветијег места у исламу после Меке.

"Подсетио бих да је операција Хамаса у Израелу 7. октобра 2023. названа 'Потоп Ал-Аксе' и била оправдана претњом која се надвија над овом светињом. Вође Хамаса су очекивали да ће се хитан арапско-исламски самит, бити сазван много раније – рецимо одмах по почетку израелске копнене операције у Гази. Од Газе и руководства Хамаса (и Хезболаха) није остао готово нико и ништа, а самит је одржан тек сада", наставља руски филозоф.

Питање је: зашто сада?

Највероватније Трамп намерава да подржи и такве радикалисте као што су министри владе Нетанијахуа – Безалел Смотрич, Бен Гвир и њихов духовни вођа, рабин Дов Лиор

Очигледно – због Трампа истиче Дугин и додаје: "Познато је да је Трамп убеђени присталица десног ционизма. Он активно подржава Нетанјахуа, а током свог првог председничког мандата признао je Јерусалим за главни град Државе Израел."

Највероватније Трамп намерава да подржи и такве радикалисте као што су министри владе Нетанијахуа – Безалел Смотрич, Бен Гвир и њихов духовни вођа, рабин Дов Лиор, истиче Дугин. Он додаје да сви они отворено изјављују како би Израел требало што пре да дигне у ваздух џамију Ал-Акса, истреби Палестинце, па чак преузме Сирију заједно са Дамаском и изгради "Велики Израел од мора до мора".

Окуражен избором Трампа, Безалел Смотрич је недвосмислено изјавио да је сада потребно приступити уништавању Палестинаца и на Западној обали – и, наравно, разнети Ал-Аксу, наводи Дугин.

Колико год се лидер Палестинаца на Западној обали и упорни политички противник Хамаса Махмуд Абас трудио да задржи умерену позицију, чак и док је посматрао геноцид над својим народом у Гази, ни он није био поштеђен "гвоздене одлучности" циониста за "коначним решењем палестинског проблема", истиче руски филозоф.

"Трамп је убрзао ове процесе. Сада су присталице умерене позиције у односима са Западом потпуно лишене аргумената: Израел је одлучан да уништи или депортује палестинско становништво, сруши џамију Ал-Акса и започне изградњу Трећег храма. Према ционистима, ово утире пут за долазак јеврејског Мошиаха", наводи он.

Сви ови фактори, додаје, натерали су лидере исламског света да превазиђу интерне размирице и окупе се у Ријаду. Ердоган је позвао на бојкот Израела. Мухамед бин Салман је тражио признање Палестине и консолидацију свих исламских земаља у циљу одбијања ционистичке агресије на Палестину, Либан и Иран. Истовремено, наставља Дугин, Израел напада и Сирију, тако да су Асадово присуство и оштар антизападни говор понели одређени симболички значај.

Исламски чинилац полицентричног света коначно, са огромним закашњењем, почиње да добија видљиви израз

"Исламски чинилац полицентричног света коначно, са огромним закашњењем, почиње да добија видљиви израз. Можда би и сами исламски лидери радије и даље избегавали консолидацију и ишли на компромис са Западом, међутим ово за њих већ постаје опасно: муслиманско становништво у сопственим земљама, увиђајући пасивност својих вођа, посматрајући из минута у минут масовно истребљење Палестинаца и са ужасом очекујући уништење њихове верске светиње, не намерава да то још дуго трпи", истиче Дугин.

Можда ће, из историјске перспективе, овај хитни арапско-исламски самит постати најважнија прекретница у интеграцији исламског света, пише руски филозоф.

Запад би могао да се уклопи у слику полицентричног света, уколико би пристао на статус једне од провинција човечанства, и то на сасвим достојним основама, али да никада неће бити једини и највиши ауторитет у доношењу светских одлука и утврђивању универзалних правила и норми, сматра Дугин.

Данас ниједна исламска држава одвојено узета није способна да сама игра улогу тежишта исламске цивилизације и њеног интегрисања у неку целину. Саудијска Арабија, Турска, Иран, Индонезија, "нуклеарни" Пакистан, Египат су потпуно независни, али нико од њих не може преузети мисију уједињења свих осталих. Дакле, констатује Дугин, за консолидацију исламског света потребан је неки потпуно нови пројекат.

Већ дуго времена поставља се питање каква идеологија или који лидерски узор би се могао узети као основа исламске интеграције.

Још у првој фази антиколонијалне борбе против Запада, наставља руски филозоф, исламски научници и мислиоци су почели да предлажу различите верзије таквог уједињења. Овде су исламски теоретичари позвали народе уммета (вернике) да напусте националне обичаје и уједине се само по основи шеријата. Најчешће су у овом случају за основу и идеал узимани прва два калифата – Арапски, који је Мухамед створио у границама Арапског полуострва, и Омејадски, са центром у Дамаску, формиран 661. године под влашћу Муaвија, наводи он.

"Узор Првог калифата најјасније је представљен у вехабизму. Овде се одбацују све правне школе ислама, које су се развиле много касније, као и сви локални обичаји, штавише, одбацује се целокупна традиција тумачења Курана и Суннета. Оно што добијамо је потпуно поједностављена верзија, сведена на ритуалне праксе и дословно разумевање текстова. Ово више није религија, већ нека врста идеологије. Истовремено, због своје једноставности, лако је доступна свима", истиче Дугин.

Вехабијски пројекат је, као језгро фундаменталистичког покрета, својевремено активно подржавала ЦИА и Сједињене Државе генерално, како би се супротставиле просовјетским тенденцијама у исламском свету, наставља Дугин и истиче: "Овом правцу гравитирају Ал-Каида и друге терористичке структуре".

Свим исламским друштвима је предложено јединство засновано на вехабизму уз позиве на рат против неверника, наводи он и истиче да је улога "неверника" првенствено додељена геополитичким противницима Сједињених Држава.

"Деведесетих година двадесетог века, потреба за вехабизмом на Западу је опала, а терористичке верске и политичке структуре које су остале неактивне почеле су да нападају своје господаре. Као резултат тога, сам Запад је морао да се бори против Ал-Каиде. И уопште, привлачност вехабизма међу муслиманима нагло је пала, а пројекат повратка у Први калифат је пропао", наставља Дугин.

Још један покрет у исламу прилично близак вехабизму је селефизам, подсећа руски мислилац.

"Присталице антиколонијалне борбе у исламском свету окренуле су се селефизму још раније него ли вехабизму, стављајући у први план идеју јединствене светске исламске државе. И овде су локалне традиције оштро одбачене, али у погледу правних школа, па чак и неких верзија индивидуалног ислама, суфизма (који вехабије категорички негирају), став је био много мекши. Тако је селефистички покрет Муслиманска браћа заснован на египатском суфијском реду и идејама чувеног суфија ал-Газалија", наводи он.

Већина терористичких група исламског фундаментализма потиче из селефијских ставова, додаје Дугин. Селефије су покушале да играју водећу улогу у Арапском пролећу, али су само допринеле грађанским ратовима и немирима у Тунису, Либији, Египту, Ираку и Сирији. Као резултат тога, они не само да су се међусобно посвађали, већ су се и дискредитовали у очима већине муслимана, подсећа он и додаје:

"У једној фази свог политичког деловања Ердоган је идеју Четвртог калифата ставио у центар своје политике. Овај пројекат је комбиновао исламизам (селефијског типа) и турски национализам, иако се секуларни кемализам укорењен у Турској уопште не уклапа у овај систем. Ипак, Ердоган је озбиљно размишљао о моделу Османског калифата, посебно пре државног удара 2016. године".

Идеја о обнављању Отоманског калифата кореспондирала је стратешким интересима Турске у источном Медитерану, могла да "легализује" њене претензије да контролише северне територије Ирака и Сирије, а такође да привуче на своју страну бројне арапске државе, пре свега оне, на овај или онај начин, повезане са селефизмом и Муслиманском браћом, сматра руски филозоф.

Али, наставља, и ова стратегија је пропала, пре свега због одбијања турске доминације од стране арапских држава, које ни на који начин нису жуделе за повратком Турака на главне позиције у региону.

"После исламске револуције у Ирану 1979. године, њен вођа ајатолах Хомеини је прогласио нову еру – борбу народа (пре свега исламских) против хегемоније атеистичког, материјалистичког Запада. Хомеини је био убеђени шиит и био подржаван од стране су шиита у другим земљама. Хомеини је веровао да је његов позив упућен свим муслиманима, које је позвао да се побуне против секуларне постколонијалне безбожне власти и успоставе систем исламске власти. Штавише, обратио се и немуслиманима, позивајући их на устанак против великог шејтана – западне цивилизације", истиче Дугин.

Иако су Хомеинијеве идеје победиле у Ирану и добиле широку подршку у шиитском свету, сунити су на њих гледали са неповерењем. У очима Арапа овде се радило о персијском пројекту, као што је то било у случају турско – османског. Тако ни ова верзија уједињења муслимана није прихваћена, закључује Дугин.

Чак и овако кратак преглед идеја панисламског уједињења одмах указује на оно што је изостављено, а управо – трећи Абасидски калифат, наставља он.

"Овај модел ниједан исламски покрет до сада није узео за основу. Овај пропуст је утолико чуднији јер управо у Абасидском калифату сведочимо најславније и најскладније време исламског процвата. Абасиди су помирили су Персијанце и Арапе, Централну Азију и Северну Африку, Месопотамију и Анадолију, суните и шиите. Током овог периода формирале су се све правне школе тумачења ислама. Уметност, науке, филозофија и технологија су цветале. У њему су створена основна мистична учења суфизма и духовног шиизма", додаје Дугин.

Багдадски или Абасидски калифат је био апсолутни врхунац исламске историје, врхунац њеног успона. И овде је јединство свих муслимана обезбеђено не упрошћавањем религије, већ њеним усложњавањем, темељитим и рафинираним филозофским тумачењем, наводи он. Религија, отворена за све, "позвала је к себи, пре свега, највише умове, уроњене у бескрајна значења Курана, Суннета и оригиналних дела исламских филозофа, мистика и учитеља".

Арапски принцип се складно преклапао са персијским, а свој удео дали су и други народи – Турци, Курди, Бербери...

Исламска цивилизација може бити пуноправни субјект полицентричног света уколико би се само ујединила

"И ево најважнијег: гледајући хитан арапско-исламски самит у Ријаду, пада ми Абасидски калифат на памет. Овде су биле окупљене све главне земље и правци ислама", закључује Дугин у својој колумни.

Исламска цивилизација може бити пуноправни субјект полицентричног света уколико би се само ујединила.

Штавише, веома је важно на којој идеолошкој основи овога пута. Недостајући узор Багдадског калифата сам по себи сугерише одговор. Окретање моделу Багдадског калифата такође би могло бити решење за ирачки проблем. Ово је, наравно, детаљ у поређењу са укупним пројектом исламског уједињења, али је веома важан.

У свом садашњем стању, Ирак је осуђен на колапс, сматра Дугин. Не постоји идеја или идеологија која би, чак ни приближно, могла да држи заједно три чиниоца модерног Ирака – Арапе шиите (већина), Арапе суните и Курде, наводи он.

"Под Садамом Хусеином, Ирак се опстајао на рачун од баатизма и доминације секуларних сунитских Арапа. Ово је заувек је нестало. Решење нису ни шиитски ни селефијски пројекти (испробани у покушају изградње исламске државе на територији Ирака). А не ради се чак ни о америчкој окупацији. Ако Американци оду, грађански сукоб је и даље неизбежан", истиче Дугин.

Своју исцрпну анализу Дугин закључује визијом једног од идеалних сценарија:

"Сада замислимо да је исламски свет почео озбиљно да разматра пројекат 'Абасидски калифат 2.0'. Логично је да се вратимо у Месопотамију, односно Ирак као њену симболичну престоницу. То значи да Ирак аутоматски постаје свети центар, балансирајући између Арабије, Ирана, Турске, Магреба, Блиског истока и јужне Азије. Питање 'сунити или шиити' је уклоњено. Селефизам и вехабизам као општа идеја су одбачени, али могу постојати као правци који више не претендују на ексклузивност. Остварује се сан шиита да буду у заједно са остатком исламског света, и Курда, који више неће бити одсечени постколонијалним границама. Турци такође спроводе сопствене планове интеграције како би проширили свој утицај изван националне државе. Поново је успостављена равнотежа између Иранаца и Арапа. Ово ће бити тренутак правог препорода ислама као сувереног субјекта полицентричног света. И Ирак ће се из подељене земље трансформисати у територију новог просперитета."

Оно што се догодило у Ријаду 11. новембра 2024. године могло би да буде прекретница у историји, истиче Дугин.

"Да, ово уједињење се дешава пред смртним изазовом ционистичког Израела и Колективног запада. Али често се дешава овако: када постоји заједнички страшни непријатељ који прети да уништи светилиште, тада се све снаге окупљају, сви историјски преседани, древне легенде се памте, а пророчанства и легенде добијају нови живот, откривајући свој тајни смисао", истиче руски мислилац.

Симболично значење онога што се дешава је очигледно, али није могуће знати како ће се овај пут развити однос између духовне логике историје и њеног директног фактичког стања. Међутим, то нас не спречава да покушавамо да што тачније дешифрујемо знакове времена, закључује својој ауторској колумни за РИА Новости руски филозоф Александар Дугин.

(РТ Балкан)

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер