Капитализам је мртав, заменио га је технофеудализам великих компанија. Трамп је упао у замку, рат у Ирану је његов Ватерло

Први је мај, а гост Јуроњуз Света на Међународни празник рада је 2018. написао: "Док постоји капитализам, свака генерација радника је осуђена да изнова бије исте битке за достојанство, плате, услове и радно време". Осам година касније, каже, капитализам је мртав, уступио је место технофеудализму у коме велике технолошке компаније имају моћ без преседана над људским понашањем. Сматра да европска левица мора да изнесе став према рату у Ирану и да је Европа кренула погрешним путем у рату у Украјини. Верује да је Доналд Трамп издао раднике који су га изабрали, да је у другом мандату почео да испуњава своје циљеве, али да је ратом на Блиском истоку сам себи све упропастио. То су само неке од тема о којима у овој емисији говори економиста и некадашњи министар финансија Грчке Јанис Варуфакис.

Првог маја 2018. рекли сте: "Док је капитализма, борба остаје". Шта кажете овог 1. маја, пошто верујете да је капитализам мртав и да сада имамо технофеудализам? Шта то значи за радничку класу?

Радничка класа губи, средња нестаје, државе губе суверенитет уз тај империјални техно-феудални поредак који долази из Силицијумске долине

Још гори исход него у капитализму. Моја је теза била да се нисмо вратили у технофеудализам, већ да смо тамо стигли, у нову фазу тријумфа капитализма. Јер, знате, машине које воде алгоритми, АИ, ботови су, у ствари, врста капитала, само ништа не производе, никакву робу. Гоогле не производи робу, пружа вам услугу, што није исто. А суштина је да вас зграби. Као на пример Амазон, да вас извуче са тржишта и тера да купујете оно што вам нуди алгоритам ван тржишта, а онда би власник те машине, на пример Џеф Безос из Амазона, добио 40% онога што сте платили.

У међувремену, потражња у економији се смањује, квалитетни послови нестају, машине замењују људе, а ми као људска бића постајемо робови машинама које имају капацитет да нас ослободе. Дакле, класна борба, како је описује стари левичарски језик који ја још користим, се само појачава. Радничка класа губи, средња нестаје, државе губе суверенитет уз тај империјални техно-феудални поредак који долази из Силицијумске долине. Компаније као Палантир користе исте алгоритме да циљају цивиле и спроводе геноцид у местима попут Газе или гађају девојчице у Ирану. Ово је свет у коме левица никада није била релевантнија, док у исто време никад није била слабија.

Шта може левица да учини данас, као што сте рекли? Они су ти који треба да раде на побољшању права радника, па шта левица ради?

Ово је свет у коме левица никада није била релевантнија, док у исто време никад није била слабија

Нажалост, подељени смо и бавимо се грађанским ратом међу собом. Или имамо примере као што је влада Сиризе у којој сам био, а чији је лидер у ствари пребегао на другу страну, олигарха и капитала. Баш као тридесетих година после 1929. и катастрофе на Волстриту. Тада левица није успела да оствари визију коју би људи пратили, а резултат је био фашизам. И дошао је Други светски рат. Пораз левице нема везе само са левицом, већ са целим светом. Јер наш неуспех да инспиришемо људе и себе саме се завршава померањем ка ултрадесници или либералној демократији, трампистима и разним снагама које добијају од више ауторитаризма, рата и незадовољства.

Били сте у Србији у марту, учествовали на форуму, где сте поменули осећање вашег оца према економском систему Југославије седамдесетих. Цитирам: "Једини успешан експеримент трећег пута, не брутални западни капитализам нити совјетски стаљинизам, људи су слободни да раде и управљају фабрикама". Како гледате на тај систем данас?

И даље мислим да је то најбоља опција коју имамо као људска бића. Југословенски експеримент са самоуправљањем је једно време био успешан, на крају је нестао, али не значи да га не треба оживети, посебно у време вештачке интелигенције. Самоуправљање је изузетно корисно. Даћу вам пример. Имате фабрику, не мора да буде у бившој Југославији, него у Тексасу или Немачкој, запошљава 1.000 радника. И рецимо да постоји машина коју покреће АИ, или Андроид, робот, шта год, и дуплира учинак радника. Ако то поседује инвестициони фонд или неки деоничар који није радник, капиталиста, шта ће он да уради? Отпустиће пола, 500 радника, запослиће робота. Друштво ће трпети због повећане незапослености, породице ће бити растурене

Али замислите да та фабрика ради у стилу самоуправљања као у Југославији. Значи, сваки радник има глас. И кажу људи: "Имамо тог АИ бота који може да нам удвостручи производњу за упола мање радних сати". Да га доведемо? И сви кажу: "Да, хајде". И онда сви уместо осам, радимо четири сата дневно. Машина помаже производњу, смањује број радних сати, нико не губи посао или приход, и имају више времена да науче страни језик, брину се о деци или старим родитељима. Ту АИ, односно цлоуд капитал, модерна технологија и југословенски модел самоуправљања могу да раде заједно и нуде наду.

Звучи оптимистично, али не знам да ли верујете да ће заиста да се оствари.

Морам да вас прекинем, јер то зависи од нас. Није то време. Знате, када се молимо за добро време, јер шта год да радимо, временске прилике не можемо да мењамо. Биће онакво какво ће бити. Али да ли ћемо имати нове корпорације базиране на једном раднику, једном деоничару, једном гласу, то је на нама. Лепота политике је да, ако замислимо нешто, можемо то и да урадимо.

Када је Трамп постао председник, радници су гласали за њега, и недавно сте рекли да их је издао. Прво, зашто је тај радник веровао да је Трамп решење за његове проблеме, и у чему лежи та издаја?

Па, упоредимо га са Камалом Харис, његовом противницом, тадашњом потпредседницом. Она је парадирала по земљи у кампањи и држала говоре, посебно радничкој класи, да им никад није било боље. Ја, Камала Харис и Џо Бајден смо толико добри за вас да живите најбољи живот. Али њима је било лоше. Дуго раде, ако се разболе на месец дана, банкротирају, губе куће. Живот радника између две обале је катастрофалан.

Како да кажем, врло недостојно. И они то осећају. Камала Харис је покушавала да их убеди да воде фантастичан живот. Трамп је опет ишао по земљи и говорио: "Осећам ваш бол". Заједнице нестају, поште се затварају и банке. Нема квалитетних послова, сви сте привремено запослени. Гласајте за мене и бринућу се за вас. И шта је привлачније раднику средње класе који се мучи? Па ово друго, Трамп. Али као Мусолини 30-их, као Орбан у Мађарској, ти ултрадесничари који препознају муку радника и добију гласове подилазећи им, кад дођу на власт, узму некога са Вол Стрита. Оне који су у ствари одговорни за проблеме радника и ставе га у Министарство финансија. Одобре пореске олакшице богату и владајућој класи, повећају трошкове живота радницима. Зато кажем - придобио их је, добио гласове, а онда их је издао.

И сада морају да плаћају више за гориво. А када говоримо о рату у Ирану, знамо да нема преговора, нема ни бомбардовања Америке, Ирана према земљама залива, али имамо дуплу блокаду Ормуског мореуза. Хоће ли од сада ствари овако изгледати?

Шта год да се деси, како год да се рат у Ирану реши или се не реши, Доналд Трамп је упао у замку, поражен је

Ко зна. Ако тражите да ризикујем своју репутацију и дам прогнозу, бојим се да ће овај ужасан статус кво који сте лепо описали, ни рат ни мир, значи нема бомби али ни мира, уз дуплу блокаду, блокаду блокаде, то се дешава када Сједињене Државе крену у још један ирационални, криминални, нелегални рат у заливу. Видели смо то много пута, у Ираку, а видели смо и да Израел то ради у Либану. Суштина је да, шта год да се деси, како год да се рат у Ирану реши или се не реши, Доналд Трамп је упао у замку, поражен је.

Иранци су одлично одиграли своје карте. Иранци, наравно, пате, али логика "колико кога рат кошта" указује на још један амерички пораз. У овом случају то је стратешки пораз, јер повећавањем цена нафте до овог нивоа, остатак света је принуђен да пређе на соларну енергију. Већ сада, можда сте то чули, земље попут Етиопије забрањују увоз возила која користе фосилна горива. Прелазе на електрична. У Пакистану већина домаћинстава се одваја са електричне мреже јер користе соларне панеле. Дакле, некако потајно ми желимо то да урадимо, али Доналд Трамп је допринео електрификацији глобалног југа и сопственој политичкој пропасти. Не верујем да политички може да се опорави из разлога које сте такође поменули: цене горива и гаса иду у небеса. Радници који су гласали за њега у просеку путују 180 км на посао и назад, дакле у просеку, а неки путују и више, једва да могу да донесу храну у кућу, када раде за те веома ниске плате. И сад још доплаћују цене гаса и горива. Знате, ово је Трампов ватерло, али нешто добро може да изађе из свега, ако се свет одвоји од фосилних горива и крене ка чистој енергији.

Цене нафте су највише од 2022, јер чујемо и из медија да Трамп планира продужење блокаде, можда нове војне операције. Дакле, хоћемо ли имати нафту и колико ће да нас кошта?

Није сасвим јасно. Трампу се приближавају новембарски избори и то би могло да оконча све ово. Он је способан да исценира тријумф у Вашингтону и себе прогласи коначним победником, и да се онда просто повуче, да замаскира пораз победом. Римски цареви су то често радили током година опадања Римског царства. Могао би, али чак и да то уради сутра, цена за друштва у Европи, Азији, Африци, широм света, биће огромна, и само ће се нагомилавати чак и да се рат сутра заврши. Јер постоји кумулативни ефекат, није реч само о нафти.

Европа, за разлику од Кине и Америке, нема стратегију, нема план, немамо никакве енергетске политике

Цена ђубрива је енормна, сада када се завршава жетва. Дакле, цена ђубрива је никад већа, нема их довољно. Ту је и производња хелијума: 80% се производи у Катару, и сада је то тамо заглављено, не може да прође кроз мореуз. А хелијум је кључан за производњу микрочипова, за вештачку интелигенцију, технологије. Дакле, дугорочни ефекти ће бити огромни. Питање је ко ће више да изгуби. Нажалост, за нас Европљане, одговор је Европа. Јер Европа, за разлику од Кине и Америке, нема стратегију, нема план, немамо никакве енергетске политике. Кинези имају. Има и Трамп, сконцентрисан је на фосилна горива. Европа нема ништа. Дошли смо до нивоа задужености који не дозвољава државама, а ни самој Европској унији, да се додатно задужује како би давала субвенције. Индустрија је уништена, Немачка се деиндустријализује. Дакле, у релативном систему ствари, највећи губитник ће бити Европа, а европски лидери су потпуно парализовани, јер овако вам је, нажалост, у Европи. Наши политичари, Брисел и остали, знају за само два стања: парализу или панику. Иду од парализе ка паници и обрнуто. Али нема плана, стратегије, и зато се бојим да Европа улази у веома дуг период стагнације и понижења.

Европа, кажете, губи, а да ли неко побеђује?

Па Кина, без сумње. Кина производи најмодернију технологију зелене енергије широм света. Изузетно су тражене у Африци, Азији. Као што сам рекао, земље попут Пакистана, Етиопије, Кеније, Индонезије прелазе на соларну енергију, врло брзо уз кинеску технологију. Кина добија АИ трку против Сједињених Држава. Не толико технолошки, већ имају боље испланиране механизме за употребу. Видео сам дронове који ће се користити у пољопривреди, произведени су у Шенжену, а који се користе у пољопривреди широм Кине.

Ко може да верује Европљанима, или Сједињеним Државама? Имате земљу која бомбардује људе са којима преговара, током тих преговора

Они уместо да убијају људе, или се користе за снимање. Дакле, јато дронова се нађе изнад сваке биљке, спусти малу количину пестицида, знате, и неколико капи воде циљано, тако да се вода сачува. Користе АИ да побољшају производњу. То се не дешава у Америци, а ни у Европи. Кина побеђује и дипломатски. Кина је сада одрасла особа у соби. Када Кина потпише споразум са којом год земљом, они се тога држе, можете им веровати. Ко може да верује Европљанима, или Сједињеним Државама? Имате земљу која бомбардује људе са којима преговара, током тих преговора.

Колико је велики ризик, по вашем мишљењу, од глобалне рецесије, и када то кажемо неће је сви подједнако осетити? Како ће бити земљи попут Србије, или попут Грчке?

Па сви смо у томе заједно. Ми смо као чамци ухваћени плимом. Питање није хоће ли бити рецесије, већ колико ће бити дубока и колико ће трајати. И како ће наши политичари искористити предности које имају како би се трошкови једнако распоредили, и да на крају не плате све они који немају чиме. То је питање. Судећи по прошлим искуствима из велике финансијске кризе 2008. и после пандемије, бојим се, и сви знаци указују на то, да опет слаби морају да трпе.

Богати ће наћи начин да се додатно богате, што већ раде. Нећу да говорим о Србији ни о Немачкој, већ о Грчкој, мојој земљи. Власници станица за производњу струје у оквиру струјне мреже већ уживају у огромном повећању профита као резултат ове кризе. Дакле, иако као људска врста патимо од рата, сукоба, царина, ембарга и слично, олигарси у Европи, Русији и Америци, широм света, за њих важи она стара: да се богати богате, а сиромашни осиромашују.

Шта раде политичари у САД? Америка је један од највећих извозника нафте, али цене горива на пумпама скачу? Било је извештаја да је министар финансија покушао да убеди произвођаче да повећају производњу, али они нису пристали. Шта се тамо дешава?

Америка је велики извозник фосилних горива, нема сумње, али Америка није комунистичка земља. Односно, грађани нису деоничари у фирми Америка. Цхеврон, ЕxонМобил и још неке компаније заиста одлично зарађују од овога, а већина Американаца трпи. Дакле, Америци не иде боље због ове кризе. Већини Американаца заиста лоше иде, а онима са интересом у вези са фосилним горивима иде одлично. Шта жели Скот Бесент? Жели да Индонезија, Саудијска Арабија и други повећају производњу, али не може ништа да учини када је 20% нафте заглављено у Ормуском мореузу. Све док Трамп инсистира на промени режима, на понижавању иранске владе, која је много војно и дипломатски пријемчивија него његова администрација, имаћемо ове огромне губитке за Американце, Европљане, Азијате и Африканце.

Али важна вест ове недеље на коју мислим да новинари морају да обрате више пажње је када је реч о Скоту Бесенту, да је понудио такозвани "Сwап лине". То је, у ствари, гомила долара заливским земљама, Емиратима, Бахреину, Катару, чак и Саудијској Арабији. Разлог што кажем да је ово од кључне важности је што то показује да је Скот Бесент, Трампов министар финансија, веома забринут за америчку економију. Не даје он ову помоћ земљама залива зато што им треба. Они имају много више новца него он. Заједно имају око 7,7 билиона, 700.000 милијарди у резервама. Зашто им онда даје тај новац? Зато што већина тих долара које заливске земље добијају од продаје нафте, а сада не могу да добију због рата у Ирану, иде у Америку.

Тамо смештају новац, тамо га рециклирају. То је стало. Не дешава се јер не зарађују. Бесент, у ствари, помаже Вол Стриту и сопственој влади. То само показује да постоје огромна неслагања у Трамповој администрацији, јер неко попут Бесента разуме да је рат који је Трамп започео у Ирану лош, чак и за интересе Вол Стрита. Можда нафтне компаније зарађују, на краће стазе, али амерички капитализам је у проблему, и Скот Бесент то зна. Трамп је започео нешто што не може да оконча, а последице су огромне.

(Јуроњуз)