Режимски терор, илузија превремених избора и зашто се ЕУ, упркос свему, неће лако одрећи Вучића

Разобручено насиље последица је неограничене власти појединца или групе. Оно се по правилу практикује када власт истроши легална средства физичког насиља која  употребљава без ограничења и контроле, несразмерно закону. Када власт, тј. актери несилничког режима, примете да институције принуде – полиција и правовосуђе – нису више одговарајућа оруђа за гушење друштвене побуне, она се прихвата крајњег средства -ангажовања људи из проверених криминалних кругова. То је историјски позната ситуација када клептократска гарнитура владајућег режима схвата да је тоталном корупцијом срушила све мостове иза себе и вођена инстинктом одржања више не бира средства свог опстанка.

Противлегални одреди батинаша данас су уобичајен феномен у Србији. До те мере да их вођа одметнутог режима и његови посилни сарадници јавно третирају као неопходне заштитнике режима. Они први ступају у акције премлаћивања и застрашивања студената и грађана, док редовној полицији преостаје задатак извршавања радњи као што су привођења, задржавања у полицијским станицама и предавања јавним тужиоцима. По томе, данашње хорде батинаша подсећају на нелегалне и паралегалне јуришне и заштитне одреде пре и после нацистичког запоседања власти у Немачкој (СА-Стурмабтеилнуг, и СС-Схутзстаффел одреди). Најпре као физички заштитници нацистичке партије и њеног воће, а потом и као најпоузданије средство државног терора били су и ван и унутар закона, у зависности од положаја њихове партије.

Партијско-режимски батинаши су после 15. марта ове године постали неизоставни састојак свих акција полиције против побуњеног друштва. Њихово увођење на велика врата заштите режима од народа било је најављено звучним топом, једним злочиначким оруђем којим је отворена фаза одбране свим средствима. Од тада су одреди батинаша постали не само видљиви, премда ни пре нису били „од јуче“, него и позиционирани као прва линија одбране режима. Тада им је било намењено специјално место регрутације – Пионирски парк, који се убрзо претворио у тотално, не само физички, нехигијенско насеље.

Поред дневног деловања по градовима, режимски батинаши су свој положај највише учврстили акцијама поводом пет локалних избора – у Косјерићу, Зајечару, Сечњу, Мионици и Неготину. Били су им то вишедневни тестови за наредне, још важније, подвиге. Иако је палета изборних марифетлука владајуће странке била уобичајено широка, у ових пет случајева она је била особито обогаћена. Од тада па надаље важиће званична лозинка – народ на изборима не треба само преварити него му и улити реалан страх претњом и голим насиљем. У тој новијој тактици принуде, режимски батинаши су положили „државни испит“.

Нема сумње да су батинаши постали главни шрафови у режимском симулационом механизму политичких догађаја. Овде је најпре реч о општим изборима. Они су били најављени прошлог лета када су високи функционери Европске уније после осам-девет месеци побуне у Србији приметили Вучићеву страховладу. Тада је председник-самодржац отворио питање превремених избора и пустио пробни балон са могућим термином избора - крајем децембра ове године. Тиме је постигао два ефекта: први: брза пацификација политичара у Унији и други, узалудна живост на опозиционој сцени Србије, дакле међу странкама и унутар студентског покрета. Локални избори у пет поменутих градова издували су изборна очекивања створена иницијативом Уније и Вучећевом послушном најавом избора. Том сценарију највећи допринос дали су режимски батинаши. Наиме, после језивих искустава локалних избора, где је пословична крађа била превазиђена хулиганско батинашким иживљавањима према опозиционим активистима и њиховим бирачима, изборна стратегија опозиције сасвим је обесмишљена.

Посебан изазов је био батинашки терор у три општине пре и током локалних избора. Унија вероватно тражи меру узвраћања која ће гарантовати побољшање изборних услова и истовремено опстанак оне партнерске „агенде“ која траје већ тринаеаст година

Ако владајући режим не може да поднесе ни пораз у некој малој локалној самоуправи, и превентивно користи најпрљавија средства манипулације и застрашивања, како би се понашао у условима реалне угрожености од опозиционе победе на општим изборима. Због тога треба очекивати блокаду активности и троуглу режим-опозиција-Европска унија.

Зашто је ЕУ толико важна у текућем изборном колоплету? Просто говорећи – превремени избори ће бити могући једино ако то ЕУ каже, тј. када Вучићу нареди да их распише. Овај став морамо да испитамо, јер није реч просто о ставу, него о чврстом чвору који треба да се расплете.

На први поглед, може деловати као да је овде реч о очекивању проевропске опозиције да Унија уложи свој претпостављени ауторитет и заложи се за ванредне изборе у Србији, јер наводно, то је једино решење за текућу дубоку кризу. Зар се није Унија ипак пробудила из свог балканског сна? Ништа није погрешније од ове претпоставке. Она промашује једну кључну чињеницу: ЕУ и Вучић имају своју заједничку „агенду“ од самог почетка његове владавине. Будући врховни командант оружаних снага врхушки ЕУ обећао је испуњење свих њених интереса у замену за заштиту његовог режима, што практично значи толерисање његове тиранске власти у Србији. Почело је са најважнијим интересом Уније, признањем „Косова“, па када је највећи поклон био предат, наставило се са вересијом земље и становништва изнад наслага литијума и бора, са приближавењем НАТО-у као компензацијом за преговарачко поглавље 31, са контролом проруског бирачког тела и другим концесијама. Унија је поштено обавила свој део „дила“ затварањем очију пред растом корупције и криминала и с њима повезаним рапидним насиљем према опозицији и потом према великој друштвеној побуни.

Будући врховни командант оружаних снага врхушки ЕУ обећао је испуњење свих њених интереса у замену за заштиту његовог режима, што практично значи толерисање његове тиранске власти у Србији. Почело је са најважнијим интересом Уније, признањем „Косова“, па када је највећи поклон био предат, наставило се са вересијом земље и становништва изнад наслага литијума и бора, са приближавењем НАТО-у као компензацијом за преговарачко поглавље 31

Из тих разлога наопаког партнерства није лако Унији да се одрекне Вучића и Србију препусти непознаници новог државног руководства у случају опозиционе победе на изборима. Сада, када је јасно да ти избори могу бити само крвави, Унија се нашла пред нерешивим задатком. Ако натера Вучића на изборе мораће да гарантује, преко ОЕБС-а, али и лично, елементарну регуларност и сигурност избора. У тој варијанти, она може да очекује свакакав исход избора. И победу Вучића, што би било идеално с обзиром на његове још незавршене обавезе (међународно)правног признања „Косова“, прихватања копања литијума и др. Али, при иоле фер изборима могућа је победа неких нових политичких снага са неочекиваном политиком. И док са Вучићем нема изненађења, друга опција везана је за приличан политички ризик. За очекивати је стога да Унија не пожури са наредбом да се избори одрже све док не испита могућности утицаја на водеће људе опозиционе листе. Када је реч о могућој проевропској листи, ту је проблем много лакши, премда не и сасвим извесан. О националој опозицији не треба ни да се размишља, што из разлога њене политичке маргиналности, што из убеђености да од ње нема користи у текућој работи. Када је пак реч о тзв. студентској листи, неизвесност је потпуна због њене дубоке дискреције.

Зар се није Унија ипак пробудила из свог балканског сна? Ништа није погрешније од ове претпоставке. Она промашује једну кључну чињеницу: ЕУ и Вучић имају своју заједничку „агенду“ од самог почетка његове владавине

Када је ЕУ припретила Вучићу изборима неотварањем „трећег кластера“, вербалном критиком у годишњем извештају о Србији, коначно, преисптивањем придруженог чланства СНС у Европској народној партији, она је оценила да је то довољно за онај идеални сцанарио који претпоставља релативно слободне изборе и останак Вучића на власти, сада са боље нашминканом диктатуром – фамозном стабилократијом. Уследиле су похвале сироте комесарке за политику проширења ЕУ поводом избора за РЕМ и ревизије бирачког списка. Тада је и живнула домаћа проевропска сцена.

Могуће је да у ЕУ нису претпоставили да очекивани предах неће исходити попуштањем него Вучићевим додатним затезањем домаће ситуације, пре свега отвореном политиком батинашке провенијенције. Од тада је прошло бар два месеца а да ЕУ није узвратила ударац. Посебан изазов је био батинашки терор у три општине пре и током локалних избора. Унија вероватно тражи меру узвраћања која ће гарантовати побољшање изборних услова и истовремено опстанак оне партнерске „агенде“ која траје већ тринаеаст година. Зато је на видику привремени застој процеса који би требало да исходи изборима.

Свака акција студентског и грађанског отпора изазваће појачан одговор режима све више „обогаћен“ употребом нелегалних батинашких формација. Србији озбиљно прети грађански рат

Такав сценарио само значи погоршање унутрашњих прилика у Србији. Такво време, које карактерише густина догађаја, не трпи вакуме. Динамика опозиционих акција и режимских реакција може само да се појача. Свака акција студентског и грађанског отпора изазваће појачан одговор режима све више „обогаћен“ употребом нелегалних батинашких формација. Србији озбиљно прети грађански рат.

Ако се неког сретног дана све ово заврши бар као октобарска промена 2000. године, у анализи исхода опште друштвене и државне обнове морало би стајати и поглавље: „Улога батинашких одреда у политичком животу претходног режима“.