Срамно ћутање Србије о Косову и Метохији

Било је довољно времена, од 2012. године до данас, да политичка и јавна сцена Србије пружи  одговарајући отпор властима, спремним и активним у подухвату одрицања од дела државе. Од почетних симптома овакве намере на самом старту владавине до јасних чињеница о одрицању од Косова и Метохије прошло је свега пола године. Већ је свођење институционалног статуса тог питања са министарства на канцеларију, обављено на седници Скупштине поводом конституисања нове Владе (септембар 2012), јасно упозоравало да њени планови у овој ствари нису чисти. После  потписивања тзв. Првог бриселског споразума (март, 2013), у којем се Србија не помиње а дужна је да албанским властима пренесе све надлежности којима је суверено располагала, свакоме у земљи било је јасно да је јужна Покрајина пуштена низ воду.

Од тада до данас иста власт обавила је све радње до последњег чина признања. И на последњи чин издаје - de iure признање – обавезала се у неколико докумената, све уз знаковиту ђутњу највећег дела политичке опозиције и највећег дела домаће јавности. За то време, Срби на Косову и Метохији искусили су стални терор албанских власти, који је видљиво добијао обележја апартхејда и форму живота у гету. Тај исход последица је  прећутне координације у троуглу: албански режим - западни учесници на терену – власти Србије, која српску опозициону сцену није померила из стања мирног посматрача. Створена је идеална атмосфера тишине у којој је здружено тројство могло да дела по заједничком плану.

Таквом опису проблема морамо да накратко пружимо објашњење. Зашто је у Србији дошло до стања готово хибернације јавног простора поводом једног егзистенцијалног националног и државног питања? Два су феномена овде кључна.

Прво. За све области јавне политике највећу одговорност сносе носиоци власти. Године 2012. на власт је дошла политичка гарнитура која је од самог почетка испољавала девизу: власт је живот - живот је власт. За то свето јединство дозвољена су и најгора средства, па и одрицање од дела територије на којем је држава настала, а с њом и историјска артефакта српског националног идентитета. Та историјска вертикала дочекала је разорну унутрашњу силу, која је једним ударцем пресекла чвор косметског питања тако што га је   предала у руке агресивној сецесионистичкој мањини. Време ступања на власт Српске напредне странке укрстило се са насушном потребом Европске уније да себи припише бар један успех у деценијским неуспесима њене спољне, безбедносне и одбрамбене  политике. У формализваним али сложеним односима са Србијом започетим процесом придруживања, она је своју политику условљавања фокусирала на захтев Србији да се одрекне Косова и Метохије. У тој намери дуго је тражила и најзад пронашла домаћег играча који ће на олтару своје власти жртвовати део теритирије и на њој народ, имовину, природна богатства и, најзад, највеће националне светиње.

Други феномен ове историјске ситуације тиче се питања – како је једна државно разарајућа структура успела да свој издајнички чин доведе до самог краја а да већински део опозиционе Србије на то пристане. Најпре, када говоримо о већинама – и оној владајућој која се стиче невиђеним манипулацијама изборима и оној опозиционој која обитује готово на маргини бирачког тела Србије, морамо нагласити да је реч о веома условним већинама. О томе говори свако иоле професионално истраживање јавног мњења. Ако су испитивачи склони дубинским увидима у феномен Косово и Метохија, они ће тим поводом поставити два питања: да ли сте за чланство Србије у ЕУ, а потом – да ли сте за чланство ако би Србија морала да се одрекне своје јужне Покрајине. На ова два питања испитаници по правилу већ две деценије дају противречне одговоре. На прво питање, угрубо говорећи, позитиван одговор креће се између 55 и 35 посто испитаника. На друго питање нема таквих осцилација; позитван одговор креће се између 9 и 12 одсто, негативан око стандардних 80 одсто.

Овај податак упућује на велики број противречних и готово неразумљивих појава у јавном мњењу, али тражи објашњење разлога, зашто јавност Србије и на владајућој и на опозиционој сцени пасивно посматра губитак Косова и Метохије.

Најпре, постоји појмовна разлика између јавног мњења и јавности. Јавно мњење је сфера спонтаности у јавном животу неке земље, непосредног реаговања људи на све могуће јавне појаве. Јавност је, напротив, спонтано настала али по јасним критеријумима уређена друштвена ситуација, тј. институција, чије сегменте одликује разумско реаговање (резоновање) на питања из области којима управља јавна власт. У уређеним земљама јавно мњење и јавност увек се разликују у перцепцији јавних појава, али ретко су те разлике на нивоу сукоба, тј. међусобних противречности. На показаном примеру у Србији видимо управо велике разлике у одговорима на питање које се тиче исте ствари али је с истраживачком намером постављено из два угла. Напросто, прво питање је апстрактније од другог. Прво питање циља на општи интерес људи да живе у економски добро стојећој и политички уређеној земљи, чему ЕУ служи као пример или узор. Друго питање се пак тиче конкретне околности да је управо Европска унија дубоко уплетена у проблем Косова и то у функцији сецесионистичких циљева једне националне мањине.

Укратко, јавно мњење Србије је готово листом против уласка земље у ЕУ ако би то изискивало државну и националну жртву какву тражи ЕУ. (Овде је секундарно питање да ли би Србија и са том жртвом могла да постане пуноправна чланица ЕУ, све и да испуни  друге услове). Али, насупрот том ставу, у Србији постоје две сегментиране политичке групе – владајућа и проевропска-опозициона, које су, свака на свој начин, блиски партнери ЕУ. Прва од њих, владалачки сегмент, уплетен је у чврсте везе са ЕУ из политичко-прагмантских разлога. Он испуњава све захтеве ЕУ у циљу предаје Косова и Метохије Албанцима, а за узврат ужива у сигурности своје диктатуре коју ЕУ већ четрнаест година перфидно подржава. Други политички сегмент, онај опозиционо-проевропски, има према ЕУ идеолошко-догматски однос, сасвим у складу са њеном текућом идеологијом вредности и стога не само да избегава своје јавно изјашњавање поводом косметског питања, него и мудро ћути о режимској политици државне велеиздаје.

Тешко је ова два политичка сегмента у Србији назвати јавностима, па рећи да насупрот преовлађујућем ставу јавног мњења о Косову и Метохији постоје и два сегмента јавности које одликује рационално перципирање тог питање. Ти сегменти не постоје као јавности, јер су они у односу на проблем Косова и Метохије пре аркански него јавни. И колико год њихове арканске одлике биле садржински различите, њих говото судбински везује околност да обе стране негују политичку тишину (некакву анти-јавност) када је реч о трагичној реалности јужне српске Покрајине. Као да обе подједнако знају да је та тишина мила Европској унији.

Прошло је четрнаест година солидног функционисања „јавне тишине“ коју производе  два, додуше утицајно неравноправна, учесника у приступу најтежем државном питању. Било би природно да је проевропска опозиција као највећи део опозиционе сцене Србије користила најгору од режимских политика као фокус њене јавне критике. Заправо, била је то најслабија страна режима будући да је реч о катастрофалном преседану у домаћим и међународним релацијама. Тај недопустиви преседан не би се онако успешно спроводио да режим није имао подршку одлучилаца у ЕУ, али и у срамном муку проевропске опозиције. Она је имала две калкулације у свом политичком избору: прва, да не улази отворено у спор, недајбоже у сукоб, са ЕУ из унутрашњих идеолошких разлога; и друга калкулација: треба сачекати завршетак режимске политике предаје Косова и Метохије, после чега ЕУ више неће имати покровитељски став према режиму, већ ће, напротив, подржати све „демократске снаге“ у земљи, тј. првенствено њих.

Ова рачуница показала се сасвим погрешном. Љубав из рачуна између ЕУ (са променљивим људским маскама) и А. Вучића непрекидно се продужавала, у последњих седам-осам година и због политичких екскурзија А. Куртија. Овај велики деран Европске уније водио је екстемистичку политику генерално, а највише према Србима, уз коју је и Вучић у очима евро-политичара изгледао као невин. С друге стране, када му је после неколико година (негде до 2018) било јасно да је косметски опит симбиотичке везе са ЕУ сасвим успео, Вучић је случај Косова унапредио у модел Косова. Примењивао га је на друге пројекте распродаје државе – бор, бакар, злато и сребро Кинезима, војвођанску земљу Арапима, литијум западњацима-Европској унији и што-шта ситније. Ко год био спреман да искористи његову штедрост у излагању државних ресурса туђој екплоатацији, дошао би у ранг највећег пријатеља. У томе је јавна тајна Вучићеве међународне популарности.

Пролазиле су године у којима је Вучић откидао комад по комад свете косметске земље. Да не остане незаписано, нипошто на маргини догађаја, да су главним ћутолозима косметске несреће асистирали и други актери: висока јерархија Српске православне цркве у Србији, Српска академија наука и уметности, универзитети Србије, да поменемо само најважније националне институције. Остале су још само области образовања и здравства које везују тај дневно терорисани народ за своју матицу.

Те две области већ месецима на су на дневном реду албанског поништавања. Сада смо пред њиховим укидањем применом албанског тзв. Закона о странцима. Тим поводом није се покренуо ни дамар на лицима која персонификују правно, морално и политички одговорне особе. Не рачунајући поштене али слабо вибрирајући гласове у јавности, цела Србија опет чути. Иако је велики део радне Србије – од студената, преко бројних професија и спонтаних покрета грађана – такорећи на ногама већ шеснаест месеци, косметско питање остало је као да је уклето. Истини за вољу, на бројним студентским протестима и митинзима поред  државних застава стално се виори и једна застава Косова и Метохије. Прва асоцијација тим поводом јесте – једна ласта не чини пролеће. Али, ако није напросто једна, већ прва ласта, онда је она прави наговештај пролећа.

Овај режим и већинска проевропска опозиција више су изгубљени за Косово и Метохију него што је оно изгубљено за Србију. Почетна тачка опоравка може бити само убедљив и веродостојан захтев – више ништа не потписати, тј. не потписати онај један документ који је сада вреднији од оних деведесет и девет колико их је прихваћено. Ако је велики студентски и грађански покрет озбиљно уздрмао државождерачки режим А. Вучића, сада је крајњи час да прихвати кључну политичку одговорност и ухвати са у коштац са проблемом од којег је све почело.

(Аутор је председник Државотворног покрета Србије)