Побуњено друштво, ЕУ и лична власт Александра Вучића у Србији

Златно доба односа ЕУ и Вучића, које је трајало пуних дванаест година, прошло је. Лично име у поменутој релацији, уместо имена државе (Србија), није израз неке злонамерности, већ ознака типа владавине - лична власт, познатог у историји а актуелног у данашњој Србији. Дакле, Европска унија ушла је у сумњиве послове управо с Вучићем на самом почетку његовог грађења поретка личне власти. Високи политички циљеви свих руководећих гарнитура ЕУ у вези са Србијом, током њихових трију мандата (2009-2014, 2014-2019, 2019-2024) и почетка четвртог (2024...), били су у сагласју с чињеницом да се у овој земљи за то време укорењивао управо режим личне власти.

Први и најпречи политички циљ Уније било је дефинитивно решење косметског питања у кључу независности творевине зване „Косово“

Први и најпречи политички циљ Уније било је дефинитивно решење косметског питања у кључу независности творевине зване „Косово“. После потпуног неуспеха у испуњењу тог циља током влада Зорана Ђинђића (2001-2003) и Војислава Кошунице (2004-2008), следи најпре стратешко попуштање државе (у мандату Бориса Тадића, да не кажемо – за владе Мирка Цветковића, 2008-2012), после чега ступа златно доба у односима ЕУ-Србија. Чаробна формула јединог успеха у спољној и безбедносној политици ЕУ била је изречена документом Преговарачка платформа ЕУ за преговоре о приступању Србије (21. јануар 2014). У члану 23 тог документа стоји обавеза Србије да призна независност „Косова“. Прихвативши документ писаним закључком, тадашња влада Србије и формално је прихватила обавезу из поменутог члана да призна независност „Косова“.

Пре тога чина, током претходне године и по, настајао је неписани уговор између између ЕУ и вредног неимара личне власти у Србији о међусобној размени заштите и покорности. Уговор је практично проверен и потврђен најпре Првим бриселским споразумом о нормализацији односа (17. март 2013), а потом и насиљем над Србима у четири општине на саверу Косова и Метохије. Тога дана (3. новембар, 2013) власти Србије су на лицу места покушале да силом натерају грађане четири општине да изађу на локалне изборе у режији албанских власти у Покрајини. Акција је у потпуности пропала, али не и практични доказ А. Вучића да ЕУ може рачунати на њега лично у предаји Косова и Метохије.

 Тога дана (3. новембар, 2013) власти Србије су на лицу места покушале да силом натерају грађане четири општине да изађу на локалне изборе у режији албанских власти у Покрајини. Акција је у потпуности пропала, али не и практични доказ А. Вучића да ЕУ може рачунати на њега лично у предаји Косова и Метохије

Тако је започела чврста веза две стране, ЕУ и Вучића као носиоца личне власте, у подухвату под лажном заставом – напретку Србије у тзв. процесу европских интеграција. 

Овај увод неопходан је ради описа ширег и дубљег политичког контекста унутар којег се одиграва вишемесечни сукоб између побуњеног друштва у Србији и режима личне власти, огрезлог у корупцији и организованом криминалу, режиму који се брани нелегитимним монополом физичке принуде где су средства државне силе помешана са батинашким параформацијама. Унутрашњи сукоб високог интензитета и дугог трајања без преседана је у савременој, рецимо послератној, историји Европе. Упркос томе, највећи део те Европе, који себе воли да назива „уређена Европа“, не примећује ту вишемесечну буру какву би приметила после пар дана када би се догађала, на пример, на Рогу Африке. Тамошњи медији готово шест месеци извештавали су о догађајима у Србији спорадично и штуро, избегавајући крупне и суштинске теме које су дотицале праве интересе те „уређене Европе“ у Србији. Који и какви су то интереси? Очување поретка личне власти у Србији која им је штедро испоручивала све што је политичка врхушка ЕУ тражила. Почело се од пројекта признања независности „Косова“, па кад је то уродило плодом прешло се на експлоатацију природних богатстава, привилеговано инвестирање, одбрамбену политику (прилажење Атлантском савезу), трговинску асистенцију у украјинском рату (продаја оружја и муниције) и још много штошта ситније.

Када је после пола године европске тишине као медијског одговора на дневну буку у Србији, како-тако прорадио тамошњи медијски погон, отворило се питање о конкретном решавању опште нелагоде у којој се обрела политичка класа Европске уније. Дакле, оно што се догађало у Србији није ни за јоту померило њихову стратегију очувања личне власти А. Вучића, али требало је смањити штету пред лицем сопствене, сада већ боље обавештене јавности. Шта је садржај штете која је развојем догађаја у Србији постајала све видљивија и нелагоднија?

Дакле, оно што се догађало у Србији није ни за јоту померило њихову стратегију очувања личне власти А. Вучића, али требало је смањити штету пред лицем сопствене, сада већ боље обавештене јавности

Србија је 2011. године добила статус кандидата за чланство у ЕУ, највише захваљујући кооперативности тадашње власти у вези с тзв. нормализацијом односа са „Косовом“. Наредна влада, успостављена лета 2012, претходну политику кооперативности подигла је на ниво колонијалне трговине између запоседничке силе и племенског поглавице. Прва страна се није мешала у унутрашње ствари друге све док се друга држала свог дела обавезе. Од 2014. до 2023. године у Србији је одржано пет општих избора, од којих четири ванредна. Сви ванредни избори били су одржани у ситуацијама знатних парламетарних већина владајуће странке и њених стабилних коалиционих влада. Дакле, ванредни избори имали су функцију сталне обнове легитимности режима у времену његове постепене предаје Косова и Метохије. У истом периоду дошло је до фактичке промене политичког поретка, од уставног рационализованог парламентаризма према противуставној неограниченој владавини по моделу личне власти. У сваком другом погледу - привредном, финансијском, инвестиционом, медијском, страначком, културном, образовном, здравственом, инфраструктурном и др., могла се видети наредбодавна рука вође и осетити претња било каквој алтернативи.

Такво стање трајало је и погоршавало се годинама у којима је сарадња званичне Србије и ЕУ текла по плану. Застоји у процесу приступања Србије Унији нису се тицали главног тока међусобних релација који су били сасвим одвојени од службеног. У оквирима главног тока, Србија је Унији уредно испоручивала њене захтеве, од признања „Косова“ надаље, све у оквиру прећутног договора („уговора“). Унији је било довољно да држи Вучића уза се као незаменљивог „Европљанина“, додуше једне ојађене Европе.

Ова идила поквареног света угрожена је великом побуном разореног друштва у Србији. Оно тражи беспризивни одлазак Вучића и његовог персоналног инструментарија. Европска унија је затечена збивањима која разоткривају корумптивно-криминалну природу режима, али и сведоче о обиљу прекомерног насиља којим се режим брани

Ова идила поквареног света угрожена је великом побуном разореног друштва у Србији. Оно тражи беспризивни одлазак Вучића и његовог персоналног инструментарија. Европска унија је затечена збивањима која разоткривају корумптивно-криминалну природу режима, али и сведоче о обиљу прекомерног насиља којим се режим брани. Унија је у неприлици да реагује. Она објективно не може да се послужи уобичајеним поступком критике аутократије и њеног вође. У овом случају вођи не може да ради о глави, а не може ни да се лукаво извуче из посла који је сама водила у циљу коначног добитка у иначе мршавом билансу њене спољне политике. Она не може ни да окрене леђа свом стратешком партнеру у Србији, не зато што је он само партнер, него зато што не може тако брзо и на пречац да нађе одговарајућу замену. Док главни одлучиоци – шефови већих држава и влада у Европском савету, њихови министри у Савету ЕУ и носиоци важних портфеља у Комисији – не дођу до неког соломонског решења, ствар је препуштена Европском парламенту, који у овим предметима нема снагу одлучивања, али има значај јавног казивања о ономе што јавно мњење воли да чује.

Од шест тачака својих закључака на седници ЕП од 9. септембра само једна је у домену његовог директног деловања: слање своје мисије у Србију. Ако не можемо да предвидимо резултат такве мисије, можемо да подсетимо да је претходна парламентарна мисија ЕУ, која је имала циљ да помогне у побољшању услова за изборе 2022. године, одбацила све предлоге опозиције а прихватила предлоге групе коју је у Народној скупштини предводила владајућа странка (јун и септембар 2021). На тим изборима владајућа странка прекршила је чак и та правила, покрала изборе као и увек, а препоруке ОЕБС-а о иновацијама изборног процеса бацила у воду.

Док су у Унији те вредности најобичнији политички инструменти, па према томе заправо не-вредности или анти-вредности, у протестним кретањима Србије реч је управо о циљевима који повезују различите гране тог великог покрета. Зато од ЕУ не треба очекивати велику помоћ, већ пре данајске дарове

Није немогуће да у догледно време важнији одлучиоци у ЕУ подрже предлог о превременим изборима како би сачували бар зрно изгубљеног ауторитета институција ЕУ, посебно у релацији према Србији. Од маја месеца ове године превремени избори су главни захтев свих побуњених сегмената српског друштва. А. Вучић нема разлога да их расписује у време које обележавају дубоко ванредне прилике. Он то може, тј. морао би, да уради само на упозорење високих представника ЕУ. Није немогуће да они то учине под притиском своје јавности. Ако би се то десило, на политичкој сцени Србије дошло би до бројних скривених комбинација. Искуство говори да је немогуће очекивати активан став Уније по питању одржавања избора без њеног дубљег уплитања у унутрашње прилике Србије. Наиме, њен деценијски фаворит може да изгуби само уз сигурност да ће нова политичка гарнитура наставити политику свог претходника, или, може изборе да добије само уз изборну крађу коју ће Унија да прећути. Оба сценарија би значила крај велике друштвене побуне без иоле вредног резултата.

Укратко, не постоји реална варијанта да ЕУ помогне Србији у остваривању захтева побуњеног друштва: да после тринаест година отворене диктатуре стане на зелену грану правне државе и демократије. Управо ти циљеви разликују друштвени покрет у Србији од владајуће климе политичких духова у ЕУ. На први поглед, реч о истим политичким вредностима, који владају у ЕУ а недостају у Србији. Заправо, реч је о нечему сасвим другом. Док су у Унији те вредности најобичнији политички инструменти, па према томе заправо не-вредности или анти-вредности, у протестним кретањима Србије реч је управо о циљевима који повезују различите гране тог великог покрета. Зато од ЕУ не треба очекивати велику помоћ, већ пре данајске дарове.