Када добре идеје пођу по злу - Комунизам, мултикултурализам и скривена опасност добрих намера

У начелу, нико неће рећи да је против „добре идеје“. Две добро познате идеје у савременом добу су свакако комунизам и мултикултурализам. Прва обећава економску равноправност унутар једног друштва, а друга обећава групну равноправност унутар једног друштва. На папиру, ово су идеје које политичке  теоретичаре, социологе и философе остављају без даха. Ипак, у пракси то изгледа овако: комунизам обећава да сви добијају исти број залогаја са јеловника, а мултикултурализам каже да свака група има право да се избори за свој специјалитет. На крају, сто је препун малих тањира, нико не једе, а свака група жали што није добила баш оно што је хтела. Овде је јасно да чак и најплеменитије намере могу довести до хаоса.

Проблем је дубљи од политике – проблем је у структури друштва. Друштва постоје јер се људи окупљају у заједницу око заједничких вредности: националног идентитета, религије, језика, обичаја, заједничких наратива и моралних оквира. То су кохезивни елементи који омогућавају заједници да релативно несметано функционише, да сачува унутрашњу хармонију, склад и поверење у заједнички правац, и тиме да осигура наставак кроз генерације.

Комунизам звучи сјајно: сви деле све, нико није сиромашан, свет је праведан. Али када људи почну да га спроводе, утопија постаје реалност – само привилеговани преузимају контролу, критичко мишљење се гуши, а сан о равноправности се урушава под тежином бирократије и људских амбиција. Комунизам на делу је више „рај за политички и друштвени менаџмент“ него за раднике.

 Зато мултикултурализам, као и комунизам пре њега, носи ризик да буде употребљен на начине који подривају, уместо да јачају, друштвену кохезију

Мултикултурализам, исто тако, обећава друштво у коме су сви идентитети, културе, религије и традиције једнако поштоване. На папиру: све је дивно – мањине су заштићене, јавни живот је мозаик људских искустава, а свет личи на шарени карневал. Али стварност је често мање пријатна. У неким западним земљама, традиционална обележја као што је Божић бледе у јавним просторима у име инклузивности. Верски симболи се ограничавају у школама и државним институцијама. Оно што је требало да се слави као разноликост, све чешће личи на брисање већине да би се заштитила мањина, тј. идеја мултикултурализма.

Баш као и комунизам, мултикултурализам почиње као привлачан идеал: нада да различите заједнице могу да коегзистирају у хармонији и да обогаћују једна другу. У теорији, тешко је противити се таквој визији. Али ми не живимо у свету идеала. Живимо у свету у којем се и најбоље идеје могу злоупотребити или претворити у средство политичких интереса. Зато мултикултурализам, као и комунизам пре њега, носи ризик да буде употребљен на начине који подривају, уместо да јачају, друштвену кохезију. Када разноликост постане циљ сам по себи, а не вредност уравнотежена заједничким принципима, она може бити изманипулисана да раздваја, а не да уједињује друштво. Свима нам је добро познат пример бивше Југославије.

Закључак је јасан: племените идеје нису аутоматски и безбедне. Да би друштво опстало, мора да балансира инклузију са кохезијом, разноликост са заједничким принципима и слободу са одговорношћу

Историја нам показује да јаз између идеала и праксе може бити катастрофалан. Комунизам је обећавао једнакост и правду, али милиони су страдали под изговором једнакости и правде. Мултикултурализам, ако се примењује без пажње на кохезију и „палу“ (реалну) људску природу, може имати сличне последице – политика која треба да штити разноликост може, уз изговор разноликости, сузбити јавно изражавање, ослабити друштвено поверење и створити паралелна друштва, интересне групе супротстављене једна другој; и све то унутар само једне заједнице.

За разлику од тога, друштва природно заснована на заједничким моралним и друштвеним вредностима, култури, навикама, обичајима, могу деловати „мање разнолико“, али су далеко отпорнија. Заједничке норме, морални оквири и културне праксе смањују конфликте и обезбеђују стабилност.

Да не буде забуне: ни комунизам ни мултикултурализам нису рецепти за срећу у овоме свету. Обећавају рај, а испоручују... ово што имамо данас

Закључак је јасан: племените идеје нису аутоматски и безбедне. Да би друштво опстало, мора да балансира инклузију са кохезијом, разноликост са заједничким принципима и слободу са одговорношћу.Уколико се занемари изазов реалног људског понашања, чак и најбоље намере могу се обрушити као кула од карата и друштву се обити о главу.

Мултикултурализам може успети – али само у глобалном контексту, као принцип који води односе између друштава, као појам космополитства. Комплексни међународни односи, компресовани унутар једног друштва, неминовно поткопавају кохезију која омогућава заједнички живот. Глобална космополитска разноликост је богатство, али кохезија друштва је оно што заједнички живот чини могућим.

Да не буде забуне: ни комунизам ни мултикултурализам нису рецепти за срећу у овоме свету. Обећавају рај, а испоручују... ово што имамо данас.

(Аутор је свештеник)