Дотераше цара до дувара на српском Космету

Дотераше цара до дувара на Космету. По легенди, Краљевић Марко султана сабљом уза зид притериваше јер му овај недаваше да уз рамазан рујно вино пије. Немогавши више назад, како гусле певаху, султан посинку вино благослови и дукатима га награди, а себи главу спаси. Нека Марка јунака, сад је други вакат, њихово је време на Космету зацарило (још од краја агресије '99-те). Огледа се у „напредносоцијалистичком“ немуштом прихватању укидања српске суверености у покрајини –степенастим гашењем државних институција и установа: правосуђа, полиције, телефоније, поште, динара итд. То отровно саучесништво у заокруживању „косовске“ државности дотерало је преостале Србе до дувара (зида). И крај толиких издаја, Срби доле још увек пркосно опстају у изолованим заједницама, савременим српским гетоима где су им проглашена уставна права непрестано ограничавана и укидана. Колико до данас, Срби су држали приштински универзитет у Косовској Митровици (УКМ), а уз њега и остало школство и здравство, северно и јужно од Ибра. Али, већ сутра, 15. марта, најављеном применом одавно донетог „косовског“ Закона о странцима (2013), ти остаци установâ државе српске биће гурнути у пропаст. Најугроженија и најрањивија установа, Универзитет у Косовској Митровици уједно је и најважнији за битак Срба на Космету, а посебно за очување преостале урбане средине, Северне К. Митровице. Ампутација митровачког универзитета из српског правног и образовног система, био би капиталан, претежак и безнадежан пораз свих грађана Србије и читавог српског корпуса приде, а за косметске Србе фаталан.

Као средство последњег корака зидања суверености „Косова“ планиран је донети, а непримењени, Закон о странцима. Њиме се практично дави митровачки универзитет који до сада са „косовским“ правним и образовним системом није имао никакве везе, већ је као академска енклава живео у српском правном и образовном систему на територији отцепљене покрајине

Све ово је последица „нормализације“ Србије са сопственом покрајином, обнародоване старом резолуцијом Ген. скупштине УН (2010). У својој већ петнаестогодишњој малигности, нормализација је подразумевала добровољно, усменим и писаним споразумевањем, укидање и оно мало српске суверености на Космету и грађење „косовске“ – интегрисаним прелазима, царином, ПДВ-ом па ево до митровачког универзитета. Реторичко је питање шта би била нормалност ако се политичком трговином на црно поклањају српске институције и установе ради шибицарске куповине времена – да владам још дан више. А Устав и интегритет? Какав бре Устав.

Претходна власт се, пре пада 2012. године, бар некако покушавала сакрити иза фразе „стандарди пре статуса“, вајно преговарајући да не договори и да не да, што се дуже може. Ова пак садашња, амалгам модернизованих радикала и пребеглих лукративних досоваца, буквално схвативши проактивност као нешто јако „ин“, потпуно се уживела у спорој али безграничној сервилној кооперативности – читај, институционалном черупању Србије на Космету. По штеточинству, можда је можемо тек повезати са оном Стамболићевом (Петар) из 1959. године која је, ничим изазвана, променила „небитну“ административну границу преневши Аутономној Косовско-метохијској области општине Лепосавић, Лешак и део данашње општине Зубин поток (до 800 км2), северно од Ибра. Српски комунисти су у идеолошким слепилу тиме дозвали Албанце баш на врх Копаоника, а ови су их свесно ту утврдили. Не бива то истим грехом.

Као средство последњег корака зидања суверености „Косова“ планиран је донети, а непримењени, Закон о странцима. Њиме се практично дави митровачки универзитет који до сада са „косовским“ правним и образовним системом није имао никакве везе, већ је као академска енклава живео у српском правном и образовном систему на територији отцепљене покрајине. За „Косово“ је УКМ био као правни дух а не лице, без имовине, запослених, студената. Али убудуће, применом тог закона већина професора (од 1000) и студената (од 7000) неће бити у могућности да ради и студира јер немају „косовску“ личну карту, нити дозволу годишњег или сталног боравка. Као странци у рођеној држави, они би могли да бораве на Космету најдуже три дана. Уз то, професори и асистенти би морали да добију и дозволу за рад од „косовске“ агенције.      

Чему се, дошавши на ред за одстрел, Универзитет у Митровици могао надати. Заштити владара српског, доказано је, не – чак и кад би овај хтео а не жели, не би имао чиме (више се не окупља ни војска око Прокупља, буке ради). Правног лека нема, ни бежања од прихваћене нормализације (Брисел и Охридско језеро, 2023). Помоћи Запада нема, а Куртијеве милости још мање. Све су прилике да ће тај закон, извађен као костур из ормара послужити албанском циљу: да се Срби заплаше, а универзитет, са преосталим школством и здравством, натера у бег. Да ли ће то бити у форми припајања УКМ „Иси Бољетинцу“ (универзитет у Ј. Митровици) или из Београда организовано прогонство на рад у хангарима Рашке и Краљева или административно потапање оног што на Северу после Закона остане, мање је битно. Свако посредно исходиште примене оваквог закона угасиће, пре или касније, универзитет, светионик преосталог српства на Космету. А онда ће брзих година, у мраку, нетрагом и Срби неакадемци богазом студената и професора. Са светог опустелог Космета ка Србији.

Да ли ипак може бити неког позитивног решења, бар привременог? Подвлачимо, правног лека нема јер се примена закона не може одложити тужбом суду – то може да учини само „косовска“ скупштина. Даље, Уставни суд „Косова“ би, предвидиво, сваки српски предлог за проглашење закона неуставним одбио

Да ли ипак може бити неког позитивног решења, бар привременог? Подвлачимо, правног лека нема јер се примена закона не може одложити тужбом суду – то може да учини само „косовска“ скупштина. Даље, Уставни суд „Косова“ би, предвидиво, сваки српски предлог за проглашење закона неуставним одбио, а сваки захтев за доношење привремене мере, која би спречила спровођење закона до окончања уставног спора, верујемо да не би ни погледао, одбацивши га у лету. Трибине, апели, петиције па чак и улични протести или блокаде (који су у Сев. К. Митровици тешко замисливи) не могу да донесу више од пирове моралне победе. Исто је и са обраћењем Европској конференцији универзитета, чији је УКМ члан, или апелима властима Србије које се одавно по овом питању ионако праве мртве.

Једини трачак наде да се примена Закона одложи, а академци још неко време остану на Северу, лежи у политици. Запад увек може да замоли Куртија да на мало бар заборави на Закон, али тако да он ту молбу не може да игнорише. Ако Запад добронамерно схвати да за Србе више назад нема, да су до дувара дотерани, можда нам се посрећи. По први пут.  

(Делови текста изложени су на трибини „УПКМ – привремено седиште, стална институција“, одржаној 3. марта 2026. године у Северној Косовској Митровици)