Нека се спреми универзитет

Док сви ишчекујемо владу пуног капацитета или изборе – тече месечни рок (до 18. априла '25) у којем председник Републике мора да обави консултације са изасланицима власти и опозиције те предложи кандидата за мандатара (председника) будуће владе – власт је предузела мање-више очекиване кораке не би ли спутала и загасила широки друштвени бунт који студенти ономад започеше јер „корупција убија“. На тапет су, нашироко и подубоко, дошли универзитет као институција, и запослени у њему као појединци. Пошто неконтролисане критике и (не)скривене претње нису поколебале академске делатнике у подршци студентским захтевима, дошло се до народне „ако не знаш како, удри га по џепу, ту највећма боли“. Тако је „у оставци влада“, ваљда у самоодбрани од насилних академаца, престала да исплаћује плате (и накнаде за пројекте), отворивши нови фронт против универзитета а богами и против права (Устава).

Измена је наизглед формална , а у ствари се ту скрила политичка накана промене става државних универзитета и факултета, у складу са горе наведеном народном мудролијом. Она би требало да доведе до кажњавања академског наставног особља које не држи предавања, вежбе и испите тако што би им се плата свела на 12,5% досадашње

Уредба још из 2002. године (мењана вишекратно), која уређује буџетско финансирање универзитета и факултета (правних лица), дакле и плате запослених, измењена је последњи пут недавно (24. марта). Измена је наизглед формална („…број '20' замењује се бројем  '35'“), а у ствари се ту скрила политичка накана промене става државних универзитета и факултета, у складу са горе наведеном народном мудролијом. Она би требало да доведе до кажњавања академског наставног особља које не држи предавања, вежбе и испите тако што би им се плата свела (неко је израчунао аликвотни део) на 12,5% досадашње, осмина плус недавно изгласано повећање (sic!). Тако је смишљено, и бивало би само да није оног устава као заштитника и закона који каже да влада у оставци (техничка) не може доносити било какве прописе (уз изузетке који овде нису релевантни). Ноторно је, дакле, да влада у оставци није могла усвојити ову измену уредбе јер датира петог дана од формалног престанка владиног мандата. Још мрачније, основано сумњамо да је овој мартовској уредби намењено ретроактивно дејство јер фебруарска плата још није исплаћена (када ће и колика, не зна се) што би неуставност и незаконитост те уредбе учинило савршеном.

Шта у одбрану нуди право против антиправа? Од блажег ка јачем, ту је Повереник за информације од јавног значаја који мора да (на нечији захтев) одговори на основу којег акта је обустављена исплата принадлежности (укинуте плате?) академској заједници – ко је потписао тај акт (помоћник министра?) или пак тако шта писано уопште не постоји (sic!) већ су само усмени трагови? У случају да је акт донет, његов потписник је поступао противзаконито па би му за ту злоупотребу следовала (кривична) одговорност и казна. А да акт не постоји не сме се ни помишљати јер би то значило да се одлучује усмено и конспиративно као у неким другим организацијама а никако правној држави.

Док чекамо Повереника, право нам, сваком појединачно на универзитету, нуди радни спор – тужбу против државе (министарства) којом се тражи исплата зараде као уставног и законског права, уз накнаду штете (камату). Пошто се ради о уставном праву (члан 60) које има посебну, егзистенцијалну тежину, судије би могле благонаклоно, у оквиру закона, да гледају на захтеве за издавање привремених мера (исплата одмах) поднетих уз те тужбе.

Универзитет или појединци могу да иницирају поступак оцене уставности и законитости поменуте уредбе (од 24. марта), али ту је правно решење и коначан циљ (исплата зарада као и досад) на „дугом штапу“, временски и суштински (знајући праксу тог суда). Уставни суд иницијативе углавном одбацује (нема поступка), а да би се поступак покренуо треба ангажовати 25 народних посланика или председника неког суда, на пример, што није немогуће а свакако је целисходније од универзитетске иницијативе.

Није правно упитно да ли ће академски посленици (и ненаставно особље), пре или касније, остварити своје уставно право на плату. Упитно је, и за друштво много болније, зашто власт свесно гази право које и њу саму обавезује

На другој страни, власт (преко више трансмитера) обзнањује да високошколске установе крше закон јер нема наставе ни испита, а суштински су такве обзнане реакције на универзитетску подршку студентима у блокади. Не узима се у обзир реалност да на факултетима настава физички није могућа (на једном факултету је од стране руководства, односно органа пословођења, по сваку цену покушано са одржавањем испита ван седишта – што је незаконито – и то у новосадској „палати правде“ али су судови напосле одбили „гостопримство“ правницима).

Није правно упитно да ли ће академски посленици (и ненаставно особље), пре или касније, остварити своје уставно право на плату. Високо образовање ће победити. То ће се десити за вакта ове или неке друге владе, већ по приликама. Упитно је, и за друштво много болније, зашто власт свесно гази право које и њу саму обавезује. Друштвену провалију коју је годинама власт стварала, „ратом“ са универзитетом само дуби, али више не можемо веровати да то чини несвесно нити због мањка знања и образовања.