Политички напад на правосуђе које се "отело политичкој контроли"

По Уставу је судство једна од три гране власти, поред законодавне и извршне, али једина аполитична власт и, како је у Уставу подвучено, независна. Судска власт се сматра независном првенствено према законодавству и извршној власти, али и у односу на било кога ко би због сопственог интереса волео да утиче на судије и суђење. Јавно тужилаштво нема такво уставно јемство независности, већ нешто нижи ниво аутономности у раду који се назива самосталност. Ово је због природне повезаности тужилаштва са владом у борби против криминала, као и одређене субординације, надређености која краси односе унутар тужилаштва, међу тужиоцима, као и између вишег и нижег тужилаштва. Самостално тужилаштво и независно судство сврставамо у једну целину, у правосуђе.

Нарочито се медијски, а сигурно и иза кулиса, проказује Јавно тужилаштво за организовани криминал као однарођена мрачна сила. Све ово у вези је са новосадском погибијом грађана на Железничкој станици, истрагама које су уследиле, протестима судената и осталих грађана и одлукама правосуђа у вези са утврђивањем или ослобађањем од кривичне одговорности

Скоро су (28. јануара) у Народној скупштини усвојене измене закона који уређују правосуђе. Плодно тло за овај политички маневар била је одређена хајка од стране представника власти на правосуђе, које се, како говораху, одметнуло, отуђило од државе и народа. Нарочито се медијски, а сигурно и иза кулиса, проказује Јавно тужилаштво за организовани криминал као однарођена мрачна сила. Све ово у вези је са новосадском погибијом грађана на Железничкој станици, истрагама које су уследиле, протестима судената и осталих грађана и одлукама правосуђа у вези са утврђивањем или ослобађањем од кривичне одговорности. Председникове квазисудске одлуке о помиловању, прозивања и претње антидржавним (држава једнако СНС?!) функционерима у правосуђу, поништавање избора за правосудна тела (ВСС) чине ситуацију све гором. Ствари су се и додатно заоштриле током истраге о кривичним делима у предмету „Генералштаб“ која се састоје, основано се сумња, од коруптивних радњи и фалсификовања исправа.

Последња битка, опет после артиљеријске медијске припреме, водила се за („Мрдићеве“) промене правосудних закона. Студенти, опозиција, стручна јавност (удружење судија), али и ЕУ, критиковали су и сам процес и предложене измене – неоправдана хитност, поступак без икакве претходне јавне расправе, „нетранспарентност“, док су сама решења корак уназад (ЕК). А чак се из једног уставносудијског мегафона председничког, којим је већ небројено пута хваљено и брањено све што власт чини, могло чути да је направљен „продецурални пропуст и грешка“ јер се није тражило мишљење, по закону обавезно, од ВСС-а и ВСТ-а о предложеним изменама. Нешто касније исти дежурни властобранилац тврди да измене „немају садржинске недостатке“. Наравно да су предлагач и владајући народни посланици сигурни да се „отето правосуђе“ овим изменама закона „враћа држави и народу“, и ништа мање од тога.

Остаје физички протест испред институција моћи или можда штрајк читавог правосуђа које се, ето, на жалост, да цитирам, „отело и од политичке и од извршне власти“. Не, није лапсус

Због чега је ово дотезање правосуђа, посебно тужилаштва, назадно, у неколико цртица: о приговору против тужилачког обавезног упутства, супституције и деволуције не одлучује више комисија ВСТ-а, већ главни јавни тужилац непосредно вишег тужилаштва – дакле, развлашћивање ВСТ-а; Посебно тужилаштво за борбу против високотехнолошког криминала губи на самосталности постајући одељење београдског Вишег јавног тужилаштва (чији је тренутни шеф беспоговорно уз власт); упућивање тужилаца у друго тужилаштво орочено је на три године – овим се празни нарочито Јавно тужилаштво за организовани криминал и његов досадашњи рад чини немогућим јер већи број раније упућених тужилаца мора да се врати у матична тужилаштва; председници судова добијају право на још један петогодишњи мандат (за разлику од председника Врховног суда) што, ad personam, може послужити као мамац или награда за лојалност извршној власти.

Очекивано, председник Републике је донео указ о проглашењу ових новина, не желећи да се користи суспензивним ветом иако има основа – поменуте незаконитости у процедури, на пример. Остаје да 25 народних посланика покрене поступак оцене уставности у Уставном суду. Али, да се то и деси, мрка  капа за предлагаче или иницијаторе имајући у виду освежени састав овог органа, кадровима чак и из староградског Пионирског парка („Ћациленда“). Остаје физички протест испред институција моћи или можда штрајк читавог правосуђа које се, ето, на жалост, да цитирам, „отело и од политичке и од извршне власти“. Не, није лапсус.