Пројекат „Јадар“ - између закона, ризика и користи

 Пројекат „Јадар“ стране компаније „Rio Tinto”, са једне стране се представља као изузетна прилика за финансијску корист државе, а са друге као потенцијално опасан по животну средину и грађане Републике Србије. Заступници пројекта „Јадар“ више не виде законску препреку за реализацију истог и самим тим сматрају да је то довољно, јер је у питању велика финансијска корист. Противници, пак, пројекта „Јадар“ сматрају, и у праву су, да стране земље и стране компаније немају интерес да ставе животну средину и грађане Републике Србије испред својих интереса и интереса својих компанија. На крају крајева и сами заступници пројекта „Јадар“ виде и представљају овај пројекат искључиво као прилику за финансијску корист, а не као еколошки користан пројекат.

Но, важно је нагласити да је пројекат „Јадар“ искључиво унутрашње питање Државе Србије. Устав Републике Србије у члану 97. тачки 9. каже да: Држава Србија уређује и обезбеђује: одрживи развој; систем заштите и унапређења животне средине; заштиту и унапређивање биљног и животињског света; производњу, промет и превоз оружја, отровних, запаљивих, експлозивних, радиоактивних и других опасних материја.

Две године касније иста Влада доставља свој закон Уставном суду на процену уставности тога закона. Тиме је Влада Републике Србије свела питање пројекта „Јадар“ само на то да ли нека страна компанија има право да спроведе свој пројекат у републици Србији.

Влада Републике Србије је 2022. године донела одлуку да донесе закон против пројекта „Јадар“, јер нико у Србији не може да гарантује довољан степен сигурности током самог пројекта, а још мање може да предвиди какве ће последице овај пројекат имати по животну средину и здравље људи. Две године касније иста Влада доставља свој закон Уставном суду на процену уставности тога закона. Тиме је Влада Републике Србије свела питање пројекта „Јадар“ само на то да ли нека страна компанија има право да спроведе свој пројекат у републици Србији.  Уставни суд је донео одлуку да је такав закон неуставан, али не зато што је пројекат безопасан, или зато што Држава Србија влада технологијом којом може да гарантује безбедност животне средине и својих грађана, већ само зато што је Влада прекорачила своја уставна овлашћења. Компанија „Rio Tinto” је поздравила одлуку Уставног суда и тврди да ће, уколико се крене са пројектом „Јадар“ све бити чињено по највишим стандардима Европске Уније.

Дакле, не Држава Србија, већ страна компанија “Rio Tinto” гарантује, али не безбедност животне средине и грађана Србије, већ само то да ће пројекат бити по „највишим стандардима Европске уније“. Наравно, тако неодређене формулације у најмању руку дају повод за забринутост

Дакле, не Држава Србија, већ страна компанија “Rio Tinto” гарантује, али не безбедност животне средине и грађана Србије, већ само то да ће пројекат бити по „највишим стандардима Европске уније“. Наравно, тако неодређене формулације у најмању руку дају повод за забринутост.

Али, питање није по којим стандардима ће нека компанија приступити пројекту „Јадар“, већ ко треба да буде одговоран за  систем заштите и унапређења животне средине и заштиту и унапређење биљног и животињског света..., производњу... радиоактивних и других опасних материја? Према Уставу Републике Србије, то мора да гарантује Држава Србија и нико други. Зашто? Зато што нико не може боље да заштити државне интересе и интересе грађана Републике Србије него што то мора да може сама Држава.

Ако, пак, Држава Србија тренутно нема техолошки капацитет да преузме уставну одговорност за пројекат „Јадар“, већ пројекат мора да уступи и у потпуности повери страној компанији и све умотава у „највише стандарде Европске уније“, онда је јасно да је поменути пројекат насилан, а самим тим и противзаконит

Дакле, основно питање за Скупштину Републике Србије и за Уставни суд није да ли нека компанија има право да свој пројекат спроведе у дело у Србији, као што је Влада направила грешку коју је пронашао Уставни суд, већ ко по Уставу мора да гарантује заштиту животне средине? Да ли Држава Србија данас има технолошки капацитет да гарантује очување животне средине и здравог окружења својим грађанима током спровођења пројекта „Јадар“ који подразумева веома специфичне и до сада недовољно испитане технологије?

Ако је одговор да Држава Србија има технолошки капацитет да преузме уставну одговорност за пројекат „Јадар“, то би онда значило да Држави Србији није потребан толико велики уплив неке стране компаније за реализацију истог. Држава би у том случају требало да може да убире много већу корист из пројекта уместо само прескромних 1% профита који јој нуди компанија „Rio Tinto”.

Ако, пак, Држава Србија тренутно нема техолошки капацитет да преузме уставну одговорност за пројекат „Јадар“, већ пројекат мора да уступи и у потпуности повери страној компанији и све умотава у „највише стандарде Европске уније“, онда је јасно да је поменути пројекат насилан, а самим тим и противзаконит. 

(Аутор је свештеник СПЦ)