Организација, а не маса, руши Вучића

Више од годину дана трају протести против режима личне власти Александра Вучића. Несумњиво је да су односи моћи у Србији промењени. Вучић је слабији него што је раније био, али још увек успева да задржи власт.

Протести су од почетка имали “неполитички” карактер. Такав приступ имао је оправдање, а масовност је била импресивна. Такође, побуна против ендемске корупције допринела је моралној обнови нашег друштва. Демонстрирана је солидарност која прелази етничке,верске и регионалне границе. Повраћено је самопоуздање људи и уверење да се систем власти може променити.

Повод за незадовољство била је смрт шеснаест људи на новосадској железничкој станици. Али, после годину дана, туга за изгубљеним животима више нема првобитни мобилизацијски потенцијал. Морално згражавање због  корупције не може бити једини основ на коме се базира политички активизам.

У ауторитарним режимима крајње су ограничене могућности политичког деловања. Институције у Србији претворене су у сервис владајуће партије. Избори су ритуал са унапред познатим исходом. Грађанима који су против таквог стања ствари улица је једини простор на коме могу да изразе противљење. Организатори и учесници протеста,углавном, успешно су практиковали алтернативе методе борбе. Наравно, било је погрешних одлука, чак и месијанизма и секташтва.  Али, могућности “неполитичке политике” су исцрпљене. Оспоравање Вучићеве узурпације власти морало би да добије нови курс. Велико незадовољство треба трансформисати у политичку акцију.

Лако је уочити слабости досадашњих протеста. Иако студенти и даље истичу паролу  “машинци против машинерије” изостаје чвршћа организација и политичка артикулација антирежимског покрета. Машинерија се може угрозити само контрамашинеријом. Само сила може обуздати силу. Политика је борба за освајање власти, за стицање моћи. Протести нису довели до настанка организоване контрамоћи.   

Студенте су карактерисали младалачки ентузијазам и спремност на жртвовање, али ни они, ни грађани који их подржавају, нису понудили неки алтернативни политички програм. Захтев за одржавање ванредних избора представљао је покушај да се улични перформанси преведу на класичан политички терен. Али, не могу се захтевати избори, а да се не понуди изборни програм. За тај велики пропуст нису одговорни само студенти, већ, пре свега, интелектуалне елите које их подржавају.

Студенти и побуњени грађани могли би да понуде нови концепт. Не постоје велики изгледи да ће Србија у догледно време постати чланица ЕУ. Унија је у дубокој институционалној, политичкој и економској кризи и не постоје назнаке да ће тзв. поликриза бити решена

У политици се ради првенствено о интересима. Инсистирање за апстрактно дефинисаним циљевима  попут “праведног друштва” није довољно. Неопходно је да се тај циљ подробније разради и да се укаже на системске узроке друштвених  неправди и на могуће начине њиховог превазилажења.

Постојеће опозиционе политичке странке нису спремне да се упусте у такав  подухват. У програмском погледу оне су подељене у два табора: у једном су присталице неолибералне утопије европских интеграција, а у другом оне које следе конзервативни, национално-ексклузивни приступ и ослањање на Русију. Обе групација до сада нису угрозиле Вучића.

Студенти и побуњени грађани могли би да понуде нови концепт. Не постоје велики изгледи да ће Србија у догледно време постати чланица ЕУ. Унија је у дубокој институционалној, политичкој и економској кризи и не постоје назнаке да ће тзв. поликриза бити решена. Осим тога, неки стратешки циљеви које је прокламовала ЕУ супротни су нашим националним интересима. Унија је тренутно у посредном рату са Русијом и она настоји да што је могуће више држава изван ЕУ укључи у тај сукоб, наравно, на својој страни.

Велики део грађана Србије противи се Вучићевим намерама да нашу земљу претвори у рударску колонију. ЕУ, баш као и Кина, желе да нам наметну такав положај. У преамбули Резолуције Европског парламента, усвојеној октобра ове године, наводи се да је (европска) Комисија експлоатацију литијума у Јадру укључила у листу својих стратешких пројеката у трећим земљама. Унију, дакле, занима литијум, а не демократија у Србији. Такође, раније је  истакнут и захтев да Србија призна Косово, чак без икаквих озбиљних гаранција за заштиту права Срба који тамо живе. Тренутни неспоразуми између европских званичника и напредњачког режима могу лако бити превазиђени. Брисел не забрињава ауторитарни начин владања у Србији, већ што ослабљени Вучић више није у стању да у потпуности испоручи све што је обећао. Такође, постоји ризик да ЕУ, уколико нађе да јој је то неопходно, организује смену Вучића, како би на власт довела себи одане људе који ће фаворизовати интересе европског крупног капитала, а не нашег народа. У политици постоје изреке: што се више мења, све је више исто; ако нешто не можеш да спречиш, пробај да му се ставиш на чело. Није само важно да напредњачки режим падне, већ и ко ће га заменити, и са каквим намерама.

Велики део грађана Србије противи се Вучићевим намерама да нашу земљу претвори у рударску колонију. ЕУ, баш као и Кина, желе да нам наметну такав положај

Неосновано је и очекивање да Србији нека нарочита подршка може доћи из Русије. Москва је изгубила интересовање за Балкан и стратешки се оријентисала према Азији. Србија јој више уопште није важна.

Суверенистичка политичка платформа остаје као “трећи пут”. Њени основни принципи су очување народног суверенитета и власништва над природним ресурсима и јавним предузећима.. Добробит домаћег становништва мора бити најважнији циљ. Овакав програм омогућио би да се окрњи део Вучићевог изборног тела који чине припадници најугроженијих социјалних слојева. Досадашње игнорисање њихових интереса сузило је социјалну базу анритежимских протеста.

Током последњих годину дана дошло је до радикализације локалних заједница. Готово да није било иоле већег места у Србији, а да у њему није одржан бар један протест. Али, ни на том плану није дошло до програмског пробоја. Србија је екстремно централизована држава, не само у институционално-административном погледу. Материјално богатство концентрисано је на малом делу урбаног простора, посебно у Београду и Новом Саду. Изразите су регионалне развојне асиметрије и могућности за запошљавање и остваривање социјалних права. Читава подручја Србије, посебно рурална, губе становништво због немогућности преживљавања. Па ипак, захтеви за решавања таквих проблема нису довољно истицани.

Аполитичност и антилидерска оријентација протеста онемогућили су профилисање и афирмисање нових политичких лидера који би били у стању да преузму полуге власти после евентуалног Вучићевог пада. Током тринаест година Вучићеве владавине уништене су опозиционе политичке партије. Да би дошло до обнове демократије најпре треба створити масовне политичке организације које ће изражавати моћ побуњеног народа. Политички субјекти се не могу спонтано формирати. Организација је прва претпоставка политичког успеха. Она није могућа без елемента вертикалности. Бизмарк је упозоравао да се не треба бојати масе. У политици је организација Архимедова полуга.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)