Sramno ćutanje Srbije o Kosovu i Metohiji

Bilo je dovoljno vremena, od 2012. godine do danas, da politička i javna scena Srbije pruži  odgovarajući otpor vlastima, spremnim i aktivnim u poduhvatu odricanja od dela države. Od početnih simptoma ovakve namere na samom startu vladavine do jasnih činjenica o odricanju od Kosova i Metohije prošlo je svega pola godine. Već je svođenje institucionalnog statusa tog pitanja sa ministarstva na kancelariju, obavljeno na sednici Skupštine povodom konstituisanja nove Vlade (septembar 2012), jasno upozoravalo da njeni planovi u ovoj stvari nisu čisti. Posle  potpisivanja tzv. Prvog briselskog sporazuma (mart, 2013), u kojem se Srbija ne pominje a dužna je da albanskim vlastima prenese sve nadležnosti kojima je suvereno raspolagala, svakome u zemlji bilo je jasno da je južna Pokrajina puštena niz vodu.

Od tada do danas ista vlast obavila je sve radnje do poslednjeg čina priznanja. I na poslednji čin izdaje - de iure priznanje – obavezala se u nekoliko dokumenata, sve uz znakovitu đutnju najvećeg dela političke opozicije i najvećeg dela domaće javnosti. Za to vreme, Srbi na Kosovu i Metohiji iskusili su stalni teror albanskih vlasti, koji je vidljivo dobijao obeležja aparthejda i formu života u getu. Taj ishod posledica je  prećutne koordinacije u trouglu: albanski režim - zapadni učesnici na terenu – vlasti Srbije, koja srpsku opozicionu scenu nije pomerila iz stanja mirnog posmatrača. Stvorena je idealna atmosfera tišine u kojoj je združeno trojstvo moglo da dela po zajedničkom planu.

Takvom opisu problema moramo da nakratko pružimo objašnjenje. Zašto je u Srbiji došlo do stanja gotovo hibernacije javnog prostora povodom jednog egzistencijalnog nacionalnog i državnog pitanja? Dva su fenomena ovde ključna.

Prvo. Za sve oblasti javne politike najveću odgovornost snose nosioci vlasti. Godine 2012. na vlast je došla politička garnitura koja je od samog početka ispoljavala devizu: vlast je život - život je vlast. Za to sveto jedinstvo dozvoljena su i najgora sredstva, pa i odricanje od dela teritorije na kojem je država nastala, a s njom i istorijska artefakta srpskog nacionalnog identiteta. Ta istorijska vertikala dočekala je razornu unutrašnju silu, koja je jednim udarcem presekla čvor kosmetskog pitanja tako što ga je   predala u ruke agresivnoj secesionističkoj manjini. Vreme stupanja na vlast Srpske napredne stranke ukrstilo se sa nasušnom potrebom Evropske unije da sebi pripiše bar jedan uspeh u decenijskim neuspesima njene spoljne, bezbednosne i odbrambene  politike. U formalizvanim ali složenim odnosima sa Srbijom započetim procesom pridruživanja, ona je svoju politiku uslovljavanja fokusirala na zahtev Srbiji da se odrekne Kosova i Metohije. U toj nameri dugo je tražila i najzad pronašla domaćeg igrača koji će na oltaru svoje vlasti žrtvovati deo teritirije i na njoj narod, imovinu, prirodna bogatstva i, najzad, najveće nacionalne svetinje.

Drugi fenomen ove istorijske situacije tiče se pitanja – kako je jedna državno razarajuća struktura uspela da svoj izdajnički čin dovede do samog kraja a da većinski deo opozicione Srbije na to pristane. Najpre, kada govorimo o većinama – i onoj vladajućoj koja se stiče neviđenim manipulacijama izborima i onoj opozicionoj koja obituje gotovo na margini biračkog tela Srbije, moramo naglasiti da je reč o veoma uslovnim većinama. O tome govori svako iole profesionalno istraživanje javnog mnjenja. Ako su ispitivači skloni dubinskim uvidima u fenomen Kosovo i Metohija, oni će tim povodom postaviti dva pitanja: da li ste za članstvo Srbije u EU, a potom – da li ste za članstvo ako bi Srbija morala da se odrekne svoje južne Pokrajine. Na ova dva pitanja ispitanici po pravilu već dve decenije daju protivrečne odgovore. Na prvo pitanje, ugrubo govoreći, pozitivan odgovor kreće se između 55 i 35 posto ispitanika. Na drugo pitanje nema takvih oscilacija; pozitvan odgovor kreće se između 9 i 12 odsto, negativan oko standardnih 80 odsto.

Ovaj podatak upućuje na veliki broj protivrečnih i gotovo nerazumljivih pojava u javnom mnjenju, ali traži objašnjenje razloga, zašto javnost Srbije i na vladajućoj i na opozicionoj sceni pasivno posmatra gubitak Kosova i Metohije.

Najpre, postoji pojmovna razlika između javnog mnjenja i javnosti. Javno mnjenje je sfera spontanosti u javnom životu neke zemlje, neposrednog reagovanja ljudi na sve moguće javne pojave. Javnost je, naprotiv, spontano nastala ali po jasnim kriterijumima uređena društvena situacija, tj. institucija, čije segmente odlikuje razumsko reagovanje (rezonovanje) na pitanja iz oblasti kojima upravlja javna vlast. U uređenim zemljama javno mnjenje i javnost uvek se razlikuju u percepciji javnih pojava, ali retko su te razlike na nivou sukoba, tj. međusobnih protivrečnosti. Na pokazanom primeru u Srbiji vidimo upravo velike razlike u odgovorima na pitanje koje se tiče iste stvari ali je s istraživačkom namerom postavljeno iz dva ugla. Naprosto, prvo pitanje je apstraktnije od drugog. Prvo pitanje cilja na opšti interes ljudi da žive u ekonomski dobro stojećoj i politički uređenoj zemlji, čemu EU služi kao primer ili uzor. Drugo pitanje se pak tiče konkretne okolnosti da je upravo Evropska unija duboko upletena u problem Kosova i to u funkciji secesionističkih ciljeva jedne nacionalne manjine.

Ukratko, javno mnjenje Srbije je gotovo listom protiv ulaska zemlje u EU ako bi to iziskivalo državnu i nacionalnu žrtvu kakvu traži EU. (Ovde je sekundarno pitanje da li bi Srbija i sa tom žrtvom mogla da postane punopravna članica EU, sve i da ispuni  druge uslove). Ali, nasuprot tom stavu, u Srbiji postoje dve segmentirane političke grupe – vladajuća i proevropska-opoziciona, koje su, svaka na svoj način, bliski partneri EU. Prva od njih, vladalački segment, upleten je u čvrste veze sa EU iz političko-pragmantskih razloga. On ispunjava sve zahteve EU u cilju predaje Kosova i Metohije Albancima, a za uzvrat uživa u sigurnosti svoje diktature koju EU već četrnaest godina perfidno podržava. Drugi politički segment, onaj opoziciono-proevropski, ima prema EU ideološko-dogmatski odnos, sasvim u skladu sa njenom tekućom ideologijom vrednosti i stoga ne samo da izbegava svoje javno izjašnjavanje povodom kosmetskog pitanja, nego i mudro ćuti o režimskoj politici državne veleizdaje.

Teško je ova dva politička segmenta u Srbiji nazvati javnostima, pa reći da nasuprot preovlađujućem stavu javnog mnjenja o Kosovu i Metohiji postoje i dva segmenta javnosti koje odlikuje racionalno percipiranje tog pitanje. Ti segmenti ne postoje kao javnosti, jer su oni u odnosu na problem Kosova i Metohije pre arkanski nego javni. I koliko god njihove arkanske odlike bile sadržinski različite, njih govoto sudbinski vezuje okolnost da obe strane neguju političku tišinu (nekakvu anti-javnost) kada je reč o tragičnoj realnosti južne srpske Pokrajine. Kao da obe podjednako znaju da je ta tišina mila Evropskoj uniji.

Prošlo je četrnaest godina solidnog funkcionisanja „javne tišine“ koju proizvode  dva, doduše uticajno neravnopravna, učesnika u pristupu najtežem državnom pitanju. Bilo bi prirodno da je proevropska opozicija kao najveći deo opozicione scene Srbije koristila najgoru od režimskih politika kao fokus njene javne kritike. Zapravo, bila je to najslabija strana režima budući da je reč o katastrofalnom presedanu u domaćim i međunarodnim relacijama. Taj nedopustivi presedan ne bi se onako uspešno sprovodio da režim nije imao podršku odlučilaca u EU, ali i u sramnom muku proevropske opozicije. Ona je imala dve kalkulacije u svom političkom izboru: prva, da ne ulazi otvoreno u spor, nedajbože u sukob, sa EU iz unutrašnjih ideoloških razloga; i druga kalkulacija: treba sačekati završetak režimske politike predaje Kosova i Metohije, posle čega EU više neće imati pokroviteljski stav prema režimu, već će, naprotiv, podržati sve „demokratske snage“ u zemlji, tj. prvenstveno njih.

Ova računica pokazala se sasvim pogrešnom. Ljubav iz računa između EU (sa promenljivim ljudskim maskama) i A. Vučića neprekidno se produžavala, u poslednjih sedam-osam godina i zbog političkih ekskurzija A. Kurtija. Ovaj veliki deran Evropske unije vodio je ekstemističku politiku generalno, a najviše prema Srbima, uz koju je i Vučić u očima evro-političara izgledao kao nevin. S druge strane, kada mu je posle nekoliko godina (negde do 2018) bilo jasno da je kosmetski opit simbiotičke veze sa EU sasvim uspeo, Vučić je slučaj Kosova unapredio u model Kosova. Primenjivao ga je na druge projekte rasprodaje države – bor, bakar, zlato i srebro Kinezima, vojvođansku zemlju Arapima, litijum zapadnjacima-Evropskoj uniji i što-šta sitnije. Ko god bio spreman da iskoristi njegovu štedrost u izlaganju državnih resursa tuđoj ekploataciji, došao bi u rang najvećeg prijatelja. U tome je javna tajna Vučićeve međunarodne popularnosti.

Prolazile su godine u kojima je Vučić otkidao komad po komad svete kosmetske zemlje. Da ne ostane nezapisano, nipošto na margini događaja, da su glavnim ćutolozima kosmetske nesreće asistirali i drugi akteri: visoka jerarhija Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, Srpska akademija nauka i umetnosti, univerziteti Srbije, da pomenemo samo najvažnije nacionalne institucije. Ostale su još samo oblasti obrazovanja i zdravstva koje vezuju taj dnevno terorisani narod za svoju maticu.

Te dve oblasti već mesecima na su na dnevnom redu albanskog poništavanja. Sada smo pred njihovim ukidanjem primenom albanskog tzv. Zakona o strancima. Tim povodom nije se pokrenuo ni damar na licima koja personifikuju pravno, moralno i politički odgovorne osobe. Ne računajući poštene ali slabo vibrirajući glasove u javnosti, cela Srbija opet čuti. Iako je veliki deo radne Srbije – od studenata, preko brojnih profesija i spontanih pokreta građana – takoreći na nogama već šesnaest meseci, kosmetsko pitanje ostalo je kao da je ukleto. Istini za volju, na brojnim studentskim protestima i mitinzima pored  državnih zastava stalno se viori i jedna zastava Kosova i Metohije. Prva asocijacija tim povodom jeste – jedna lasta ne čini proleće. Ali, ako nije naprosto jedna, već prva lasta, onda je ona pravi nagoveštaj proleća.

Ovaj režim i većinska proevropska opozicija više su izgubljeni za Kosovo i Metohiju nego što je ono izgubljeno za Srbiju. Početna tačka oporavka može biti samo ubedljiv i verodostojan zahtev – više ništa ne potpisati, tj. ne potpisati onaj jedan dokument koji je sada vredniji od onih devedeset i devet koliko ih je prihvaćeno. Ako je veliki studentski i građanski pokret ozbiljno uzdrmao državožderački režim A. Vučića, sada je krajnji čas da prihvati ključnu političku odgovornost i uhvati sa u koštac sa problemom od kojeg je sve počelo.

(Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije)