Raspad stranačkog sistema u Srbiji

Političke stranke i stranački sistem nisu potrebni totalitarnoj državi. Taj tip vladavine podrazumeva prisustvo vođe koji sprovodi neposredan odnos sa „narodom“. Pošto je takav naum praktično nemoguć ni u najmanjoj državi, realni poredak nužno poseduje posredničke mehanizme koji učestvuju u prenošenju sadržaja jednosmerne komunikacije od vođe ka narodu. Reč je o masovnim organizacijama, korporativnim udruženjima, sredstvima propagande, kvazi-institucijama – parlamentu, vladi i pravosuđu, mreži lokalnih uprava i slično. Sve one u životnoj svakodnevici omogućuju da reč, misao i odluka vođe dopre do svakog pojednica.

Politički kontekst – diktatura sa elementima totalitarizma

Bez obzira što se vođa svakodnevno obraća „narodu“ preko brojnih informacionih servisa, redovna politika ne bi funkcionisala po njegovoj volji da ne postoje mnoge tranzicione službe. Ti posrednici nisu političke stranke i interesna udruženja, nisu ni zakonodavne, izvršene i pravosudne institucije, niti lokalne samouprave i informativne kuće, čije bi delatnosti tekle po pravilima ustavnog i zakonskog poretka. Ma kako se formalno zvale, to su uvek službe direktno podređene vođi, spremne da sprovedu svaku njegovu nameru i želju.

Srbija se u poslednjoj deceniji i po kreće u tom pravcu; štaviše, njen vladalački režim već sadrži mnoge karakteristične elemente totalitarnog poretka. Ako se nešto od toga  moglo nazirati sledom brojnih godina Vučićeve vladavine, od nastanka i početka delovanja studentskog pokreta i šire društvene pobune, dakle već godinu i po dana, na delu je otvorena upotreba sile i nasilja kao redovnog sredstva gušenja opšteg bunta. U postupcima suzbijanja otpora, pored redovne policije rapidno se koriste falange u crno maskiranih batinaša i sve više razne režimske pristalice. Ovim poslednjim, namenjena je uloga simuliranja kvazidruštvene spontanosti u odbrani režima, čime se podstiče opšti društveni sukob. To je jasan signal režima da nije nespreman da izazove građanski rat, čime dodatno potvrđuje svoju sklonost totalitarnoj vladavini.

Srbija se u poslednjoj deceniji i po kreće u tom pravcu; štaviše, njen vladalački režim već sadrži mnoge karakteristične elemente totalitarnog poretka. Ako se nešto od toga  moglo nazirati sledom brojnih godina Vučićeve vladavine, od nastanka i početka delovanja studentskog pokreta i šire društvene pobune, dakle već godinu i po dana, na delu je otvorena upotreba sile i nasilja kao redovnog sredstva gušenja opšteg bunta

Uloga političkih stranaka u modernim i savremenim sistemima jeste, ukratko, sažimanje, političko osmišljavanje i predstavljanje velikih društvenih interesa u političkom procesu. U tzv. masovnim društvima stranke su i danas glavni medijatori razmene između društva i države. Njihovo funkcionalno delovanje nemoguće je bez tri preduslova: postojanje političkog pluralizma, slobodnih izbora i pravne države (vladavine prava). Merilo kojim se ocenjuje relacija između demokratske i autokratske države, jeste praktično ispunjavanje ova tri preduslova za slobodno delovanje političkih stranaka. Za ocenu svakoga od preduslova na raspolaganju su brojni pokazatelji. Njihova egzaktnost nije arbitrarna, već je visoko objektivna. Krajnji realan slučaj bio bi: neko može da brani konkretan autokratski poredak, ali se ne može povoditi pokazateljima koji važe za demokratski poredak. I obrnuto, nemoguće je braniti demokratski poredak, a negirati njegove pokazatelje.

Vreme i proces stabilizacije stranačkog sistema

Od uvođenja komunističkog režima do danas, Srbija je kuburila sa demokratijom. Deset godinas posle pada tog režima, postojao je politički pluralizam, ali ne i slobodni izbori i pravna država. Stranački sistem Srbije karakterisalo je delovanje jedne hegemone i monopolističke stranke sa vođom na čelu, koja je široko i duboko prožimala čitav politički sistem, a posebno njegov državni aparat. Posle još jednog u nizu slučajeva krivotvorenja izbora, hegemona stranka je pala, a s njom njen vođa i brojni malostranački sateliti. Opozicionim strankama, koje su celu deceniju bile uskraćene učešća u političkom odlučivanju, ukazala se prilika da kvalitativno unaprede politički život zemlje, njen poredak i državnu upravu. U to ime, od mnoštva stranaka i strančica koje su učestvovale u obaranju režima, počeo se stvarati stranački sistem uporedo sa nastajanjem preduslova – političkog pluralizma, slobodnih izbora i pravne države - za njegovo normalno funkcionisanje u ključu moderne demokratije.

Vreme: „Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić su pred novinarima istresli izborne listiće iz džaka 10. maja 2012.  Najava Tomislava Nikolića u sredu, 9. maja, da će dokazati izbornu krađu na svim nivoima u Srbiji mutirala je posle četiri dana u klasičnu predizbornu ucenu da ako on ne pobedi 20. maja, nikada saznati nećemo kako je DS pokrao izbore (nedelja, 13. maj)“

Ako je politički pluralizam formalno nastavio život iz prethodnog režima, novi poredak nastojao je da uvede i preostala dva preduslova stranačkog sistema u ime gradnje  demokratske države. Između istraživača i analitičara tog perioda postoji bar elementarna saglasnost da su parlamentarni izbori od 2000. do 2012. godine (konkretno – 2000, 2003, 2007, 2008 i 2012) bili regularni. To da se stranački i politički sistem nisu do kraja konsolidovali govori činjenica da su od pet obavljenih izbora samo dva bili redovni. Ali, regularnost svih tih izbora bila je vidljivi znak stabilizovanja političkog sistema

Ako je politički pluralizam formalno nastavio život iz prethodnog režima, novi poredak nastojao je da uvede i preostala dva preduslova stranačkog sistema u ime gradnje  demokratske države. Između istraživača i analitičara tog perioda postoji bar elementarna saglasnost da su parlamentarni izbori od 2000. do 2012. godine (konkretno – 2000, 2003, 2007, 2008 i 2012) bili regularni. To da se stranački i politički sistem nisu do kraja konsolidovali govori činjenica da su od pet obavljenih izbora samo dva bili redovni. Ali, regularnost svih tih izbora bila je vidljivi znak stabilizovanja političkog sistema. O tome govore sledeći pokazatelji: sve vlade proizašle iz tih izbora bile su koalicione, ali je njihova koaliciona formula iz izbora u izbore bila sve jednostavnija; stranke su, što na vlasti što u opoziciji, sve jasnije formulisale i praktično branile svoje programsko-ideološke stavove; organizaciono jače i strukturno stabilnije stranke ulazile su evropske stranačke asocijalcije u saglasnosti sa svojim programima; domaći parlamentarizam zadobijao je izgled korektnog zakanodavca, sa sve većim poštovanjem poslovnika u radu i vidljivo opadajućim incidentnim slučajevima; najzad, posle izbora iz 2007. godine nastala je „velika koalicija“ dve stranke s leve i desne strane centra, koje su više godina unazad gradile politički konsenzus u vezi donošenja novog ustava Srbije (2006) i danas na snazi.

Upravo je raspad ove koalicije ranog proleća 2008. godine uzrokovao stagnaciju i pad trenda stabilizacije stranačkog sistema. Ideološka podela na levo i desno najmanje je bila razlog ovog raspada, imajući u vidi sasvim solidan način vođenja državne politike. Provaliju na pristojnom političkom putu te koalicije izazvao je okidač, jedan član već parafiranog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. To je član 135, koji je garantovao neutralnost EU spram pitanja o statusu Kosova i Metohije, s tim što se izričito potvrđuje njegov status u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244. Taj član brutalno je poništio veliki broj država članica EU potpisnica Sporazuma (22 od 27), priznanjem nezavisnosti „Kosova“. To je bila tempirana bomba u „velikoj koaliciji“, koja je uzrokovala njen unutrašnji razdor povodom pitanja koja će determinisati narednu državnu putanju Srbije. Ona će, kada je reč o našoj glavnoj temi, najpre razlabaviti proces stabilizacije stranačkog sistema, a potom ga i sasvim razoriti prevagom autoritarnih obeležja u političkom poretku zemlje.

Uloga Evropske unije u političkoj krizi Srbije

Razbijanju stranačkog sistema Srbije znatno je doprinela Evropska unija, koja je u svojoj neprincipijelnoj politici uslovljavanja pažljivo birala pouzdane stranačke partnere. Čim je bila formirana demokratsko-socijalistička koalicija (proleće 2008) u potpunosti usmerena ka evropskim integracijama, Unija je osetila priliku da preko evropske formule (blagostanje, napredak, bezbednost) reši tada najteže, kosovsko pitanje. Bio bi to melem na ranu njene inače bezuspešne spoljne i bezbednosne politike. Ipak, ni tada joj se nije dalo da pitanje nezavisnosti „Kosova“ dovede do željenog kraja. Krajem avgusta 2011. godine, posle opasnog popuštanja srpske strane u pregovorima oko režima prelaska administrativne granice sa Pokrajinom, kao i povodom nekoliko dodatnih koncesija kosmetskim Albancima, državni vrh Srbije ovde je i zastao. Odbio je nemački predlog o pružanju garancija za formalno priznanje tzv. Kosova. Tu se prvi put pominje zahtev da Srbija i „Kosovo“ potpišu pravni dokument o tzv. sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između „dve strane“. 

Od 2012. godine nadalje, događa se ubrzani sunovrat političkih stranaka u Srbiji. Na čelo poretka stupa garnitura vlastoljubaca koji su spremni da za podršku Unije isporuče njen glavni plen – priznanje nezavisnosti „Kosova“

Taj čin odbijanja alarmirao je Uniju da pokrene potragu za političkom formacijom i još radije osobom, koja je u stanju da sprovede sve njene zahteve u vezi priznanja „Kosova“, a da za uzvrat traži garancije samo za svoju vlast. Nije ih dugo tražila. Da bi stvar bila izvedena mirno, sačekala je redovne izbore 2012. godine i kao što je pre četiri godina razvrgla koaliciju umerene levice i umerene desnice, isto je učinila i sa potonjom proevropskom koalicijom. Paradoks te radnje, da Unija preferira jednu novoformiranu stranku populističko-demagoškog tipa, naslednicu stranke ekstremnog tipa, i za nju menja proevropsku koaliciju, govori o krajnjem političkom pragmatizmu u preokretu njenih ciljeva i vrednosti. Istini za volju, početak ovog obrta može se pratiti najkasnije tokom njenog sekundiranja u pregovorima o statusu Kosova i Metohije od 2005. do 2007. godine. Ipak, podrška novoj vladi Srbije posle izbora 2012. godine postala je simbolom njenog političkog konvertitstva.

Od 2012. godine nadalje, događa se ubrzani sunovrat političkih stranaka u Srbiji. Na čelo poretka stupa garnitura vlastoljubaca koji su spremni da za podršku Unije isporuče njen glavni plen – priznanje nezavisnosti „Kosova“. Budući da se ovaj zahtev EU od tada tretira kao „ključni prioritet“ za napredovanje Srbije u procesu integracije, nova vlada brzim korakom ispunjava obaveze date evropskom senioru. Za godinu dana od nastanka, vlast kvalitativno menja dogogodišnji stav države prema kosmetskom pitanju i prevodi ga u fazne akcije predaje Pokrajine.

Već septembra 2012. saznajemo da će se stautus Kosova u vladinim strukturama svesti sa ministarskog na kancelarijski. U januaru naredne godine Skupština donosi rezoluciju o autonomnom položaju srpskih većinskih opština u Pokrajini (uvodi se izraz Zajednica srpskih opština, SPO), bez naznaka o tome u kojoj državi se ta zajednica nalazi. Rezoluciju prihvata i poslanički klub Demokratske stranke. Sredinom marta predsednik vlade potpisuje Prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. U tom aktu Srbija se ni ne pominje, o od koncepta autonomije iz rezolucije usvojene dva meseca ranije nije ostao ni kamen na kamenu. Najzad, da zaključimo prvu godinu dugog medenog meseca zvanične EU i zvanične Srbije, početkom novembra obavljaju se prvi izbori u četiri severne opštine po zakonima „Kosova“. Oni neslavno propadaju zbog masovnog bojkota tamošnjih Srba (oko 3-5% izašlih u sve četiri opštine). Toga dana predveče najavio se Prvi podpredsednik Vlade Srbije rečima: da mi daju (ko?) 24 sata obavio bih taj posao. Svejedno, na popravnom ispitu fedbuara naredne godine, represijom koju će kasnije primenjivati i na izborima u ostatku Srbije, postiže bednih 20% glasova prosečno, što i EU i OEBS (ODIR) smatraju dovoljnim za svoje bedno priznavanje tih izbora. Kako je za sve ovo vreme upravo Prvi podpredsednik Vlade sa EU vodio politiku razmene pokornosti za zaštitu, ovim nizom izdajničkih aktivnosti objavio se kao vođa koji zarad svoje vlasti neće mariti za cenu rasprodaje Srbije.

Kosovske vlasti zauzele srpske železničke stanice, uklonjena ćirilična tabla, istaknuta kosovska zastava (28.05.2026.)

Stranački ekvivalent nove veze Srbije i EU

Priroda ovog procesa zahtevala je izjašnjavanje opozicionih parlamentarnih stranaka o ovakvom stanju stvari. Zdrav razum shvatio bi da je ovde reč o zadatku spasavanja države od hazardne politike jednog vlastodržačkog pogona koji gorivo dobija iz inostranstva. Gledano sa stranačkog stanovišta, ne bi bilo ništa normalnije do objedinjavanje svih (parlamentarnih) opozicionih stranaka radi zajedničke strategije borbe protiv novonastalog režima. Stvarnost stranačkog života išla je sasvim obratnom stazom.

Najinteresantnije je bilo ponašanje najveće stranačke grupacije u parlamentu – one koja u svom delovanju prednost daje proevropskoj strategiji. U tom fenomenu nalazimo dvostruku preferenciju. Prva je čisto ideološka, koja, dakle, ispoveda jedan politički program. I pored svega što se odigrava pred svačijim, pa i njihovim, očima, ova grupacija čvrsto je vezana za svog idola, evropsku integraciju Srbije. Dakle, bez obzira što Evropska unija sada ima drugog favorita u svojim planovima sa Srbijom. Druga preferencija je pragmatska i drži se procene: ako mi nismo mogli ni hteli da ispunimo glavni uslov EU, predaju Kosova, neka taj prljavi posao istorijskih razmera obave oni koji se ne gade; posle toga će doći čas kada će se EU vratiti svojoj pravoj srpskoj demokratskoj opciji, a to smo upravo mi, proevropejci. Vreme je pokazalo da je prva opcija proevropske stranačke grupacije bila suviše dogmatska, a druga suviše naivna.

Zanimljivo je da se osovina proevropske grupacije u tadašnjem parlamentu, Demokratska stranka, rastakala na manje delove uporedo sa sve čvrćom verom u proevropsku politiku. S druge strane, stranke desne orijenatcije, s prioritetom nacionalnog u odnosu na evropsko, bile su jedine koje su kritikovale zvaničnu politiku predaje Kosova. Ali, njihov  uticaj u parlamentu nije bio veliki, a posle ispadanja Demokratske stranke Srbije na izborima 2014, postao je gotovo zanemarljiv. Da je opozicija u parlamentu delovala jedinstveno u tretiranju glavnog državnog pitanja, ne samo da bi režimu bilo teže da sprovodi svoju politiku predaje, nego bi se i stranačka struktura održala kao realna politička snaga.

Realistički gledano, proevropsku politiku vodio je novonastali režim, koji se brzo adaptirao na novu političku realnost u EU. Već na osnovu režimskih postupaka u prvoj godini vlasti vidi se da je štedro izlazio u susret osnovnom uslovu EU. Taj će uskoro u njenim godišnjim izveštajima o Srbiji sloviti kao ključni prioritet pridruživanja. Klasični uslovi – ekonomski, pravni, politički i administrativni – bili su sve vreme u drugom planu, a ako bi i oni bili ispunjeni, utoliko bolje. Ali, ne da se nisu ispunjavali nego je Srbija klizila sve više i dalje u diktaturu.

Bila je to zanimljiva izborna diktatura. Od pet parlamentarskih izbora tokom gotovo deceniju i po vlasti, samo su izbori iz 2016. godine bili redovni,. Svi ostali – 2014, 2020, 2022 i 2023 godine – bili su vanredni iako je iz izbora u izbore usled njihovih  neregularnosti jačala vlast hegemone stranke

Bila je to zanimljiva izborna diktatura. Od pet parlamentarskih izbora tokom gotovo deceniju i po vlasti, samo su izbori iz 2016. godine bili redovni,. Svi ostali – 2014, 2020, 2022 i 2023 godine – bili su vanredni iako je iz izbora u izbore usled njihovih  neregularnosti jačala vlast hegemone stranke. Bile su to parade političke moći koje su služile novim i ponavljanim porcijama narodne legitimnosti kojima je bila obasipana neograničena vlast vođe. Evropska unija bivala je po pravilu indiferetna prema ovim pojavama; ona je samo insistirala na isporuci glavnog plena, onog što joj je bilo obećano i papirološki – pravnom priznanju „Kosova“. Briselski sporazum o putu normalizacije Srbije i Kosova s njegovim ohridskim aneksom (2023) bio je još jedan zalog zaštite i sigurnosti režima. Od tada Srbija stoji pred otvorenim vratima definitivnog, međunarodnopravnog priznanja „Kosova“, ali ne i pred vratima Evropske unije.

U kratko opisanom procesu, koji suvereno vode Vučićev režim i Evropska unija, opozicione političke stranke stoje na margini. Neke od njih grčevito se drže i margine strepeći da će na nekom od ritualnih vanrednih izbora pasti u bazdan neispunjenog cenzusa. Krajem druge decenije veka proevropske sgranke shvataju da su loše prognozirale tempo uspešnog dovršetka udruženog poduhvata EU i režima u priznanju „Kosova“. Štaviše, shvataju da EU ne snosi krivicu zbog toga, a što je najgore ni Vučić. U proces se umešao komedijant istorijske kontingencije – dolazak neposlušnog A. Kurtija na vlast. Njegov politiički maksimalizam i antisrpski ekstremizam imao je sledeći efekat: prvo, EU nije mogla da ga ukloni sa vlasti, jer je na izborima dobijao veliku većinu, pa bi Unija imala posla sa nezadovoljnom masom albanskih birača; drugo, Vučić nije bio kriv što je Kurti insistarao da dobije sve što odgovara njegovoj politici etničkog čišćenja Srba. Dok je Albanac surovo sprovodio svoj srbožderački plan neprihvatajući ni najmanju koncesiju, Srbin je samo sledio pregovaračku prevaru Unije. Nastala je pat pozicija, koja je samo Vučiću odgovarala budući da je bio svestan da ni njegova prepredena propaganda nije Srbe ubedila u ispravnost njegove kosovske politike. Da je drugačijim slučajem H. Tači ostao na vlasti, Vučić bi bio primoran da ispuni svoju ranije prihvaćenu obavezu i potpiše sporazum o međusobnom priznanju Srbije i „Kosova“. 

Evropska unija bivala je po pravilu indiferetna prema ovim pojavama; ona je samo insistirala na isporuci glavnog plena, onog što joj je bilo obećano i papirološki – pravnom priznanju „Kosova“. Briselski sporazum o putu normalizacije Srbije i Kosova s njegovim ohridskim aneksom (2023) bio je još jedan zalog zaštite i sigurnosti režima

Za našu osnovnu temu značajno je što ni srpska stranačka opozicija nije taj vakum kosovske tragedije iskoristila za svoju konsolidaciju. Od kada je A. Kurti došao na vlast, u Srbiji su bila održana tri parlamentarna izbora (2020, 2022. 2023). Sve ih je Vučić lako dobio, razume se, zahvaljajući svom izbornom instrumentariju neverovatnih smicalica, prevara, prekrađa i nasilnih akcija. To je vreme kada se u samom društvu javljaju akcije i pokreti protiv režima – radnika, poljoprivrednika, ekoloških grupa, nastavnika i građana, i kada glavna tema protesta nije više svekolika korupcija nego sprega vlasti i visokog kriminala. Osim izraza načelnih podrški, opozicione stranke nisu ni najmanje doprinosile potrebnoj političkoj artikulaciji ovih protesta. Kao da su bile svesne svoje visoke fragmentarnosti i odgovarajuće nesposobnosti za prevođenje društvene akcije u političku.

Ti događaji nisu proizveli ni damar na licima funkcionera i poslenika Unije koji su bili zaduženi za Srbiju. Iako je metaforički reč o brodu prosečnih dimenzija i zastarele mašine, ponašali su se kao da upravljaju najvećim naftnim tankerom koga je nemoguće brzo okrenuti. O tome najbolje govori pokušaj opozicije da dovede predstavnike Unije na razgovore u vezi izbornih uslova. Dve runde razgovora obavljene su juna i septembra 2021. godine, na kojima su učestvovali predstavnici skoro svih poslaničkih grupa u domaćem parlamentu i četiri člana Evropskog parlamenta sa urednim mandatima te kuće.

Od većeg broja predloga o izmenama izbornih pravila, koji su predložili predstanici opozicionih stranaka, evropski parlamentarci nisu podržali ni jedan. Naprotiv, njihovi predlozi kretali su se u okvirima predloga sa paralelnog zasedanja grupe u Narodnoj skupštini koja se sastojala od predstavnika vladajućih stranaka i malog broja opozicije

Od većeg broja predloga o izmenama izbornih pravila, koji su predložili predstanici opozicionih stranaka, evropski parlamentarci nisu podržali ni jedan. Naprotiv, njihovi predlozi kretali su se u okvirima predloga sa paralelnog zasedanja grupe u Narodnoj skupštini koja se sastojala od predstavnika vladajućih stranaka i malog broja opozicije. Uzgred, nešto obogaćen skupšinski poredlog izbornih promena sačinili su predstavnici OEBS-a (ODIR-a) i izložili ga kao zajednički stav te organizacije i EU na osnovu kojeg će kontrolisati naredne izbore. Oni su bili održani naredne, 2022. godine sa punim kapacitetom režimskih neregularnosti, pa opet krajem 2023. godine sa novim paketom izbornih podvala, da bi obe evropske organizacije istupile sa srazmerno preskromnim verbalnim primedbama.

Jedan istorijski slučaj menja sve

Ovaj maćehinski odnos Evropske unije prema svojim pristalicama, a nešto stroži majčinski prema režimu A. Vučića, definitivno se osvetio opozicionoj stranačkoj sceni Srbije. Govoreći o toj sceni kao celini, pre svega mislimo na njen jači deo, onaj proevropski, dok je onaj nacionalni kao slabiji bio povučen u zajednički stranački vrtolog. Istini za volju, iz nacionalnog stranačkog korpusa redovno je izlazila žestoka kritika režimske kosovske politike, ali ona je bila preslaba da iole uzdrma režim i da privuče više ljudi na njihovu stranu.

Ono što izgleda paradoksalno a nije, obe strane, i proevropska i nacionalna, podjednako su javno razotkrivale koruptivnu i kriminalnu prirodu režima, ukazujući na nepostojanje onih obeležja poretka koja odlikuju formalne uslove EU u procesu pridruživanja – ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava. Na ovaj izazov Unija se  nije mnogo osvrtala imajući u vidu svoje preokretanje uslovljavajućih prioriteta. Njen odgovor svima, a ne samo režimu, bio je: priznajte prvo „Kosovo“ pa ćemo videti. Štaviše, manir da se sa Srbijom operiše politikom „uslov nad uslovima“ nije se ticao samo Kosova i Metohije, već i drugih imperativnih zahteva kao – uhapsite prvo Karadžića i Mladića, ili, u potpunostima se prilagodite spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU, ili, uvedite sankcije Rusiji, i tako mogu koliko hoće, sve to uz nepodnošljivu frazu o „evropskim vrednostima“.

Obe strane, i proevropska i nacionalna, podjednako su javno razotkrivale koruptivnu i kriminalnu prirodu režima, ukazujući na nepostojanje onih obeležja poretka koja odlikuju formalne uslove EU u procesu pridruživanja – ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava. Na ovaj izazov Unija se  nije mnogo osvrtala. Njen odgovor svima, a ne samo režimu, bio je: priznajte prvo „Kosovo“ pa ćemo videti

Do sada opisani politički milje opadanja značaja opozicionih stranaka u višegodišnjoj vladavini tzv. naprednjaka, znatno je promenjen jednim istorijskim slučajem (opet kontigentnim dešavanjem) – tragičnim epilogom pogibije šesnaestoro ljudi zbog pada nadstršnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Za bezmoćno, pobunjeno društvo Srbije i njegove česte ali politički marginalizovane proteste, ovaj događaj imao je snagu političke katalizacije. Dogodio se masovan i samoorganizovan studentski pokret, koji je doneo novi pogled na opštu situaciju u zemlji i drugačiji politički senzibilitet od svega dosadašnjeg. Svojom sposobnošću masovnog okupljanja i egzemplarnog delovanja, okupio je oko sebe veliki broj društvenih grupa, profesionalnih udruženja, struka, interesnih grupa, građana u lokalnim zajednicama, i sve to na širokom prostoru zemlje, gotovo u svakom njenom kutku. Kada se režim iskustveno uverio u postojanje pokreta čija je jedinica sto hiljada ljudi na javnim mitinzima (a tih jedinica je bilo i preko tri), našao se u neočekivanoj situaciji prisustva realnog i opasnog političkog takmaca.

Razume se da su pokret takvog opozicionog naboja a izuzetne društvene snage, prihvatile gotovo sve opozicione stranke. Neočekivano se otvorilo pitanje o sinhronizaciji delovanja svih političkih aktera opozicionog usmerenja, sada sa jakim vetrom studentskog pokreta u leđa. Posle prvih činova uzajamnog prepoznavanja i poštovanja, moglo se videti postepeno studentsko distanciranje od stranaka. Kao da je taj mladi kolektivni um javno izrekao: imali ste više od decenije da nešto uradite za ovaj narod i ništa; stanje sve gore i gore; šta hoćete sada, kada smo mi, koji sa politikom nemamo veze a žrtvujemo ono do čega nam je najviše stalo – učenje, ušli u hladnu vodu dnevne politike; pustite nas na miru da završimo ono što smo započeli, a  posle toga, široko vam polje.

Vrhunac ovog distanciranja od stranaka bio je početkom maja prošle godine, kada su studenti zatražili vanredne izbore, najavili svoju izbornu listu i u jednom pratećem dokumentu ljubazno preporučili strankama da se uzdrže od učešća na tim izborima

Vrhunac ovog distanciranja od stranaka bio je početkom maja prošle godine, kada su studenti zatražili vanredne izbore, najavili svoju izbornu listu i u jednom pratećem dokumentu ljubazno preporučili strankama da se uzdrže od učešća na tim izborima.

Bilo je nečega nedoraslog i preteranog, čak arogantnog i agresivnog, u ovom studentskom stavu. Izbori su ipak teren profesionalne politike. Ona je, ne računajući režim koji je od profesionalne politike napravio izbornu stvarnost profesionalnog lopovluka i nasilja, stvar stranaka i aktera koji se stručno bave tim poslom. Studenti su odbacili mogućnost da se pravi jedna opoziciona izborna lista, dakle sa strankama, a zadržali priliku da im u izbornom poslu pomažu drugi poznavaoci izbornog procesa. Od tada, glavna politička tema u zemlji je, koliko treba, ili koliko će biti opozicionih lista na opštim izborima kad god oni budu raspisani.

Šta su u takvoj situaciji opozicione stranke mogle tada da učine, za sebe, a i za opšte dobro? Bez obzira na moguće vanredne izbore, premda ne i bez brige za svoju poziciju tim povodom, stranke su morale da se udruže. Ovako fragmentisane najbolje manifestuju kontinuitet svog političkog neuspeha tokom decenije i po, bez obzira na to što je osnovni činilac uništavanja stranačkog sistema u zemlji bio režim. Svojim objedinjavanjem u istom cilju u kojem je nastao i studentski pokret, one bi javnosti obznanile da postoji još jedan politički činilac za poštovanje. Još i najbolje u istu svrhu, trebalo je da se stranke udruže po nekadašnjem DOS-ovom modelu, iako on u prisustvu studentskog pokreta ne bi imao isti manevarski prostor. Svejedno, bez obzira na pitanje o izbornim listama, snaga ujedinjene opozicije bila bi činilac za poštovanje i za građane i za studentski pokret. U najmanju ruku njihovo predizborno delovanje bilo bi u svakom slučaju sinhronizovano.

Šta su u takvoj situaciji opozicione stranke mogle tada da učine, za sebe, a i za opšte dobro? Bez obzira na moguće vanredne izbore, premda ne i bez brige za svoju poziciju tim povodom, stranke su morale da se udruže

Bez obzira na stanje stvari u zemlji, opozicione političke stranke ostale su ono što su i bile. Kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Njihova nedoraslost političkim prilikama ogleda se u njihovom dogmatskom opstajanju pri svojim ideološkim opcijama. Proevropska grupacija je poslednjih meseci čak živnula u svom utopijskom projektu o evropskim integracijama. Ona pokazuje neke indicije međusobnog približavanja svojih brojnih stranačkih jedinica, ali to deluje više kao ispitivanje svojih izbornih preferencija u normalnim okolnostima. S druge strane ovog imaginarnog političkog prostora stoje stranke nacionalne orijentacije. U realnim okolnostima one deluju kao čuvari plaže u zimskom periodu s tim što je reč o sibirskoj zimi koja nikako da prođe. Iako ih je manje nego proevropskih stranakčih jedinica, kod njih ne postoje bilo kakve akcije udruživanja. Ako je o izborima reč, njihov cilj je prelazak cenzusa makar se sve okolo srušilo.

S druge strane ovog imaginarnog političkog prostora stoje stranke nacionalne orijentacije. U realnim okolnostima one deluju kao čuvari plaže u zimskom periodu s tim što je reč o sibirskoj zimi koja nikako da prođe

Ovakvo stanje među opozicionim strankama deluje kao ambijent za njihovo potpuno samoobrušavanje. Iz današnje pozicije gledano, naredni izbori kad god se održe biće labudova pesma stranaka kakve poznajemo od početka političkog pluralizma u Srbiji. Ostaje nada da će posle pobede naroda na tim izborima, iznova početi da se gradi novi stranački sastem.

***

Od pre godinu i po dana, jedino je studentski pokret - i zasebno i u ulozi objedinjavanja pobunjeničkih akcija u društvu - u stanju da se ogleda sa režimom koji, kao što je na početku rečeno, sadrži sve više totalitarnih obeležja. Zbog toga je ovde reč o događanju od istorijskog značaja. Sticajem okolnosti protiv kojih se nisu izborile, opozicione političke stranke ostale su na marginima ovog procesa, bez šansi da se vrate u igru. Ovakav ishod načelno nije dobar. Ali, činjenica da su sve nade građanstva okrenute studentskom pokretu, ispunjava onaj prostor koji je sistemski bio namenjen strankama. Taj sistem davno je razbijen delovanjem autokratskog režima. Stoga je potreban širi preobražaj Srbije kao uslov njene temeljne političke obnove.

(Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije)