Данас: Референдумским изјашњавањем ученика окончана блокада Пете београдске гимназије. Власт се определила за тактику исцрпљивања, инаћења и кажњавања што се показало успешним

Референдумским изјашњавањем ученика, после пет недеља окончана је блокада Пете београдске гимназије.

Власт је успела да победи своју омладину и њихове наставнике и по ко зна који пут покаже да најбоље игра на терену претњи, уцена, разједињености и мањка солидарности друштва да се стане на пут појавама које додатно угрожавају ионако разорен домаћи образовни систем.

Да се разумемо, није Данка Нешовић једина особа која не би требало да буде руководилац образовне установе нити је актуелни министар једино лоше кадровско решење на челу Министарства просвете. Али су свако из свог домена, уз здушну подршку режима који их је ту поставио, одрадили посао због кога су доведени и показали „кругу двојке“, али и свима који су подигли глас у жељи да се очува Пета гимназија – ко је газда.

О томе да ли је уопште требало улазити у блокаду после бурне претходне школске године илузорно је у овом тренутку дебатовати.

Да је власт таман и хтела да угаси једну од најугледнијих средњх школа лако би јој пошло за руком.

Да ли ико верује да би је петиције и неколико протеста бивших и садашњих ђака и малобројних грађана у томе спречиле? Наравно да не. Да је, како тврди, хтела да брине о образовно-васпитном процесу, просветна власт би одмах на почетку блокаде пристала на дијалог и сменила актуелну в.д. директорку. У крајњем случају могла је у старту да успостави наставу на даљину или да ђаке размести по другим школама.

Уместо тога се определила за тактику исцрпљивања, инаћења и кажњавања што се показало успешним. Верујемо да нема човека у Србији који сматра да особа попут Данке Нешовић треба да води школу. Међутим, различита гледишта о томе има ли блокада смисла довеле су до подела и несугласица међу ученицима, њиховим родитељима и наставницима, непотребног конфронтирања и прозивки ко су ћаци и родитељи 2.0, а ко истински брине за углед и будућност Пете.

Ускраћивањем плата које су зарадили пре него што је обустављена настава (а већ једном су кроз то прошли) наставници су месец дана остали без прихода. И нико се на то није осврнуо.

Много пута смо на овом месту констатовали да школа не може да се бори сама против проблема који захтевају ангажовање целог друштва. Ни колектив Пете, чак и да је био јединствен, није имао шансу.

Као што погубним потезима власти нису успеле да се одупру многе друге школе широм Србије.

Режим можда јесте успео да угуши побуну по школама и тако привремено створи привид да образовни систем функционише несметано, али није угасио пламен отпора који су покренули млади против којих се толико бори.

Весна Андрић

(Данас)