субота, 02. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Пионирска студија о украјинским организацијама у НДХ - Павелић је подигао десницу и узвикнуо: „Слава Украјини!“
Истина и помирење на ex-YU просторима

Пионирска студија о украјинским организацијама у НДХ - Павелић је подигао десницу и узвикнуо: „Слава Украјини!“

PDF Штампа Ел. пошта
Владика Јован (Ћулибрк)   
уторак, 07. јун 2022.

 Пионирска студија Јурија Радченка о Украјинској легији и украјинским организацијама у НДХ у најугледнијем свјетском часопису за проучавање холокауста

Десетога априла ове године загребачки је “Јутарњи лист” описао како се ”десет минута прије десет сати навечер 9. ожујка, у средишту Вараждина, пред стамбеном зградом паркирала плава Волга”.

Избјегличка породица која је из Волге изашла и потом се у граду сретно ситуирала, за Вараждин би очекивано била само додир с далеким ратом и још даљом Украјином, из које су у вараждински крај придошлице некад можда доспијевале бирократском руком К&К администрације и остајале у Вараждину – запамћене или не – али сигурно нису бивале дијелом неке опште историје.

Украјинци с територије НДХ су под вођством оног крила Организације украјинских националиста коју је водио пуковник Андреј Атанасович Мелник (ОУН-М) већ љета 1941. године организовали Украјинску легију као своје оружано крило, које је крајем августа имало око 1.200 добровољаца

Но, град Вараждин је септембра 1941. године одјекивао од украјинског језика и маршевских пјесама Украјинског сичевог пјешадијског пука – краткотрајне украјинске формације која се борила у саставу аустро-угарске војске на Источном фронту у Првом свјетском рату, а ”локално хрватско становништво било је пријатељски настројено према украјинским добровољцима”.

Наиме – као што то детаљно обрађује Јуриј Радченко, у овом тренутку и сам избјеглица из свог Харкова, иначе директор харковског Центра за међуетничке односе у Источној Европи – у свом тексту у посљедњем броју најугледнијег свјетског часописа за питања холокауста „Yad Vashem Studies“ – Украјинци с територије НДХ су под вођством оног крила Организације украјинских националиста коју је водио пуковник Андреј Атанасович Мелник (ОУН-М) већ љета 1941. године организовали Украјинску легију као своје оружано крило, које је крајем августа имало око 1.200 добровољаца.

”Пријављују се сељаци, радници, припадници интелигенције; млади људи и искушани ‘стари борци’ [ветерани збивања од 1914. до 1921.]”, наводи Родченко Jевхена Мациаха (Ievhen Matsiakh), чији су му ратни и поратни списи главни, а чини се и најпоузданији извор.

У тренутку када настаје Украјинска легија, ”првих дана августа”, како Радченко наводи у украјинском листу ”Наступ”, ”не мање од тридесет високошколаца и студената из Загреба” већ се бори на Источном фронту у 369. појачаној пјешадијској пуковнији НДХ – чији је 2. батаљон иначе формиран у Вараждину; иначе, исти ”Наступ” рећи ће октобра 1941. да су у 369. пуковнији Украјинци из Босне, и ту долазимо до једног битног недостатка Радченковог текста, насловљеног ”Поглавник… подиже своју херојску десницу у част Украјине: сарадња усташа и мелниковаца у геноциду у Независној Држави Хрватској, 1941-1945” („Yad Vashem Studies“ 49:2/2021, стр. 93-128).

Ако знамо да је, рецимо, 20. септембра 1944. године око двије стотине Украјинаца из славонских села Липовљани и Нова Субоцка одведено у Јасеновац, да су партизани дијелили летке на украјинском позивајући Украјинце да иступе из формација Сила осовине и да су били склони да Украјинце још у раном раздобљу НОР-а прихвате у партизанске јединице, слика се додатно усложњава

Радченко, наиме, осим неколико опаски о ”Украјинцима из Босне”, и понешто више о козацима добјеглим пред Октобарском револуцијом у Краљевину СХС, не говори много о поријеклу украјинске популације у НДХ, остављајући утисак како су сви Украјинци били – као козаци – избјеглице из своје отаџбине пред комунистичким прогоном и како и формирање Украјинске легије има за свој једини циљ ослобађање Украјине под оболом Трећег Рајха и повратак у отаџбину.

Не говори се ни ријечи о Украјинцима који су отприје живјели на територијама на којима је настала НДХ, а осим поменутог спомена, потпуно се прешућују велике заједнице углавном гркокатолика Украјинаца насељене у Босни и Херцеговини по доласку Аустро-Угарске и анексији.

Тиме се поједностављује слика о односу Украјинаца и НДХ коју Радченко даје, јер не бива јасно какав је однос пред-револуционарне украјинске популације у НДХ према дјелатности ОУН-М. Колико је она била асимилована и намјеравала да остане, а колико је жељела повратак у Украјину? Колико је било учешће те популације у оружаним формацијама – њемачким, НДХ или украјинским? Колико је било учешће Украјинаца у југословенским покретима отпора?

Ако знамо да је, рецимо, 20. септембра 1944. године око двије стотине Украјинаца из славонских села Липовљани и Нова Субоцка одведено у Јасеновац, да су партизани дијелили летке на украјинском позивајући Украјинце да иступе из формација Сила осовине и да су били склони да Украјинце још у раном раздобљу НОР-а прихвате у партизанске јединице, слика се додатно усложњава.

Наравно, Радченко – слично бројним другим ауторима који се дохватају теме холокауста у Југославији или Југославије у Другом свјетском рату уопште – има очигледних рупа у знању и доста нефамилијарности с помјесном историјом, поготово што такве недостатке имају и књиге које су његов главни извор у овом погледу, Im Schatten des Weltkriegs Александера Корба (Alexander Korb) и енглески превод књиге La via di conventi Пина Адриана и Ђорђа Цинголанија (Pino Adriano и Giorgio Cingolani). Свакако је у том погледу боља књига Алексеја Тимофејева о четницима, такође употребљена овде, али ће у овом погледу ова студија свакако наићи на критике.

Усташка и украјинска штампа су се надметале у међусобним похвалама, а када је делегација ОУН посјетила Павелића 12. августа 1941. године, он ју је увјеравао да Украјинци нису гости у НДХ, него браћа

Но, не само што у главним цртама Радченков рад не може бити доведен у сумњу, него је он поред своје јединствене теме указао на до сада скоро некориштене изворе за историју Другог свјетског рата у Југославији – украјинске архиве, архиве украјинских организација, украјинску штампу у својој земљи и дијаспори, као и на радове украјинских повјесничара, од којих се најмање један изравно односи на Јасеновац, а не налази се чак ни у детаљној библиографији Јована Мирковића из 2000. године.

Како год било, Радченко минуциозно разлаже како однос НДХ и украјинских организација, тако и лични однос Павелића и пуковника Мелника: ОУН и усташе су основани исте године, а ОУН-ов идеолог Михаило Колодзинскиј је био отпослан као изасланик у усташки логор у Италији још 1933. године.

Двојица лидера су имали редовну и топлу преписку, која се није прекидала све до краја рата, иако је Украјинац већ 1942. године признавао да су у нацистичкој Новој Европи Украјинци у различитој категорији од НДХ, схвативши да Нијемцима ни на памет не пада да организују Украјину као самосталну државу

Усташка и украјинска штампа су се надметале у међусобним похвалама, а када је делегација ОУН посјетила Павелића 12. августа 1941. године, он ју је увјеравао да Украјинци нису гости у НДХ, него браћа: ”Он се поносио, рекао је, дугом сарадњом усташа и ОУН-а, и потпуно отворено је изразио своје увјерење да ће Нијемци организовати украјинску државност као што су то урадили са НДХ. На растанку, Поглавник је подигао своју десницу, како је то 13. септембра извијестио ’Наступ’ и први пут се унутар хрватске суверене државе чуо украјински националистички поздрав: ‘Слава Украјини!”’

Када је дошло до раскола у Организацији украјинских националиста, Павелић се након одређеног времена између злогласнијег Бандере и пуковника Мелника одлучио за овог другог, односно умјесто ОУН-Б изабрао је ОУН- М: ”Павелић и Мелник, штавише, били су иста генерација и истог образовања, што је могло да опредијели наклоност усташког вође. Чињеница да је Мелникова фракција била склонија колаборацији с Нијемцима од бандерита могла је такође да игра улогу у Павелићевом опредељењу за Мелника”, каже Радченко.

Двојица лидера су имали редовну и топлу преписку, која се није прекидала све до краја рата, иако је Украјинац већ 1942. године признавао да су у нацистичкој Новој Европи Украјинци у различитој категорији од НДХ, схвативши да Нијемцима ни на памет не пада да организују Украјину као самосталну државу.

Ипак, штампа ОУН-М ”хвали усташе, њихове вође и политику НДХ, укључујући прогон и истребљење Јевреја”; стога је видљиво, како каже Радченко, да су ”усташе и ОУН, касније ОУН-М од 1933. до 1945. године били не само партије са сличним идеолошким и политичким циљевима и идеалима, него и најискренији и најинтимнији партнери у ‘политичкој борби”’ која је, од 1941. године укључивала и геноцид

Док украјински извори тврде да ”Украјинска легија није учествовала у хрватским масакрима Срба”, и да се ”ова јединица према Србима односила онолико коректно колико је то било могуће”, што је потешко повјеровати ако су легионари заклетву положили у Поткозарју децембра 1941. године, о злочинима над Јеврејима они ћуте: антисемитизам је био дубоко запрт у идеологији ОУН-а у свим његовим издањима па тако и у идеологији Украјинске легије и тешко би било схватити да у ”Содоми и Гомори” коју је описао Мациакх, Јевреји уопште завређују спомена – што због малог броја Јевреја које су Украјинци могли срести у Југославији, што због тога што Јевреји као полуљуди и њихова судбина нису ни били вриједни ауторове пажње.

Ипак, штампа ОУН-М ”хвали усташе, њихове вође и политику НДХ, укључујући прогон и истребљење Јевреја”; стога је видљиво, како каже Радченко, да су ”усташе и ОУН, касније ОУН-М од 1933. до 1945. године били не само партије са сличним идеолошким и политичким циљевима и идеалима, него и најискренији и најинтимнији партнери у ‘политичкој борби”’ која је, од 1941. године укључивала и геноцид.

Јурију Радченку припада част да је то први детаљно проучио и образложио.

(Епископ Пакрачко-славонски)

(НСПМ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер