петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > "Покољ" геноцида над Србима у НДХ
Истина и помирење на ex-YU просторима

"Покољ" геноцида над Србима у НДХ

PDF Штампа Ел. пошта
Предраг Лозо   
недеља, 10. јануар 2021.

Покољавање геноцида (I) 

Једна од тема која се у посљедње вријемe појавила у српском јавном простору, по мом мишљењу не случајно, и не из разлога како се представља, јесте покушај наметања термина „покољ“ за Геноцид над Србима у НДХ. Пошто је таква одлука потекла од удружења Јадовно 1941. из Бање Луке Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, катедре за савремену националну историју са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци и у Источном Сарајеву, као и ЈУ Спомен-подручје Доња Градина изразили су институционални став о овом поступку. Означили су га теоретски неодговарајућим и дискутабилним са становишта интереса Републике Српске. (Комплетан документ можете преузети са ове странице). У њему се, између осталог, наводило: „Уколико би била прихваћена одлука о преименовању геноцида над Србима, тако да из имена, симболички, истиснемо сам термин геноцид, имали бисмо најмање двије негативне посљедице. Прва би била у чињеници да би српски научници изгубили могућност, или је, у најмању руку, озбиљно умањили, да пред међународном јавношћу, свједочећи о процесима из средине двадесетог вијека, а геноцид над Србима у НДХ је у њиховом средишту, покажу изузетно слојевите процесе и међунационалне односе који су повезани и са догађајима у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату и чији карактер директно детерминишу. Друга, која произилизи из ових чињеница, јесте да бисмо само ојачавали међународне и регионалне снаге које протежирају политичку тезу да се на југословенском простору догодио геноцид, онај над бошњачким народом током деведесетих година“.

Институције и стручни појединци који су контактирани из Србије били су углавном мишљења да је поступак преименовања толико неадекватан да га уопште не треба коментарисати, нити му давати пажњу. Реаговање институција РС објавом саопштења на сајту подржао је Музеј жртава геноцида из Београда, а на засједању скупштинског Одобра за дијаспору и Србе у региону предсједник Одбора, такође историчар по струци, изнио је мишљење да се слаже са ставом институција из Републике Српске.

Своје стручне ставове у вези са овим покушајем преименовања који се жели наметнути као одлука (а не иницијатива!) и који је, прије свега, теоријски неоправдан изнио сам у раду у стручном часопису ,,Топола“. Сматрам да начин доношења одлуке и наметања представља реликт неког бесповратног прошлог времена и метода комунистичких режима. Неприхватљива ми дјелује и немогућност преиспитивања било чије одлуке. Сматрам да су такви методи за нашу историографију и јавност, поготово у области нашег националног страдања, неодговарајући. Теоријске ставове изнесене у самом раду, као и спремност и неопходност да се о свему достојанствено и са становишта струке мултидисциплинарно, дакле не само из угла историје и историчара,расправља,не бих овдје понављао и остављам читаоцу да одлучи колико су оправдани. У међувремену појавили су се нови моменти.

Tаман када је међународно признат термин везан за жртве у НДХ ушао у нашу јавну свијест појавио се неко са термином који означава злочин „нижег ранга“ и истискује системски карактер злочина геноцида у други симболички план, те га вриједносно везује за акт који може бити ствар афекта, освете, појединца и сл. 

Народна скупштина Републике Српске 1. јуна 2020. године одбацила је „Резолуцију о поштовању жртава фашистичких режима и покрета“ коју је усвојио Представнички дом Парламентарне скупштине. У 3. тачки закључака НСРС наводило се: „Неприхватљива је било каква квалификација злочина у Другом свјетском рату која не садржи одредницу да је над Србима извршен систематски геноцид. Народна скупштина подсјећа да је истребљење Срба био званичан државни пројекат НДХ“. Изгледало је тада посматрачима да је ова тема напокон добила заслужено јавно мјесто и у институцијама Републике Српске.

Tаман када је међународно признат термин везан за жртве у НДХ ушао у нашу јавну свијест појавио се неко са термином који означава злочин „нижег ранга“ и истискује системски карактер злочина геноцида у други симболички план, те га вриједносно везује за акт који може бити ствар афекта, освете, појединца и сл. Зашто онда да се Геноцид над Србима у НДХ преименујеу „покољ? Није спорно да се по угледу на Холокауст размишља о специфичном термину, али он не смије да уноси забуну, да замагљује карактер геноцида и мора да има упоришта у нашим завјетима. А ова ријеч то свакако није. Тај назив морао би доћи из науке и јавности, одоздо, разумијевањем тематике, а не наметањем и перфидним играма како то покушава неки појединац или групација да би покупио неке заслуге, а све без обзира на цијену! Са друге стране, мишљења сам да назив Геноцид над Србима у НДХ има сасвим довољно капацитета да означи процес и на унутрашњем и на међународном плану. Кад то може бити назив Други свјетски рат, Први српски устанак или Одбрамбено-отаџбински рат зашто то не би могао и овај вишечлани назив, који садржи врсту злочина, жртву, али и систем који је тај злочин починио?

У консултацијама са универзитетским професорима српског језика и књижевности, а на основу важећег правописа, јасно је добијено мишљење да је Геноцид над Србима у НДХ, као назив специфичног историјског догађаја, исправно писати великим почетним словом. Са становишта историјске науке он је чак потпунији од рецимо назива Јерменски геноцид (Armenian Genocide) којим су Јермени пронијели своју истину у свијету. Остаје нејасно инсистирање заговорника ове одлуке да то мора бити једна ријеч. Гдје то пише да се називи историјских догађаја и процеса морају именовати једном ријечју и да називи не могу бити вишечлани?

У својим оправдањима овог неуког поступка промотери „покоља“, као доказ да не замагљују геноцид него да га само именују, почели су да користе једну још апсурднију варијанту Покољ, геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској. Па, да ли је то онда поједностављивање, што је био један од првих њихових аргумената?

Садржај  појединих интернет наслова који у себи садрже ријеч покољ показује учесталу употребу која јенедвосмислено далеко од прикладне за Геноцид над Србима у НДХ.

Да се вратимо само један корак уназад. Још од појаве наметања одлуке о „покољу“, предсједник удружења Јадовно 1941, Душан Басташић, ваљда како би је легитимисао, у јавности је у више наступа рекао да је на њој радило неколико историчара прије свих (највише!) Рори Јеоманс из Лондона и Никола Жутић. Контактирао сам лично историчара Јеоманса и замолио га да ми објасни теоретска упоришта овакве одлуке. Рори Јеоманс ми је у писаном обраћању у два наврата апсолутно негирао да има везе са садржајем одлуке. Каже, био је љубазан да само погледа већ готов енглески текст у смислу да ли је коректан превод и да уради ситне језичке корекције! То не значи, каже Јеомнас, да ако је прије радио на енглеској корекцији текста статута новоосноване љевичарске партије Борка Стефановића да има везе са том иницијативом! Дакле, у ствари ријеч је о манипулацији! Такође, Никола Жутић је на конференцији за медије поводом промовисања термина „покољрекао, да је одмах прихватио када га је Басташић назвао и саопштио му, по њему, свечану одлуку! (погледати снимак од 24.00 минута до 24.20 )

Снимак екрана из једног од текстова о „покољу“ на порталу Јадовно 1941. (приступљено 5.11.2020).

Од самог почетка јасно се видјело да нешто постоји у позадини, јер се испод одлуке о „покољу“ није потписао нико именом и презименом, а касније су се појавила неколика присвајања оних који би да „преузму заслугу“. Ја се тиме не бих поносио. Послије је кренула организована кампања у добро познатом удбашком маниру по којој је свако ко није за „покољ“ издајник и страни плаћеник, те како се ето неко залаже да се Србима не дозволи оно што је дозвољено Јеврејима или Јерменима! Једноставно, они за назив сопственог страдња нису узели ријечи које умањују степен злочина и уносе забуну као што је то урађено са „покољем“. Такође, ова ријеч нема упориште из угла српских завјета, а ни дубину која жртви даје смисленост. Дакле, да ли нас „покољавање“ геноцида са великим П учи да је дозвољено кривотворити чињенице, манипулисати и износити то чак на међународни ниво и очекивати за то вјероватно неку награду или заслугу?

Недуго послије јавио се још један приједлог на интернету у којем се каже да би геноцид у НДХ можда требало назвати поклање. Неки други приједлози прије тога су били става да је, можда, бољи израз истребљење или сатирање и тако даље у недоглед. Истраживач Владимир Умељић још одавно у стручним радовима, упорно и дослиједно, али без агресивности својствене „покољавању“, користи и сугерише термин србоцид. Недавно је предложено и геноцидни покољ. Ускоро ће доћи и неко нови са другим приједлогом. Људи то раде вјероватно са најбољом намјером, али је резултат другачији. И да се ,,изабере један термин“ он би мораo проћи дуг пут озбиљне научне расправе како би се усталио, а то је процес који је великим протоком времена унапријед осуђен на неуспјех или половичан резултат. Да ли ће нам све ово својеврсно играње на слово, на слово помоћи?

Да ли би онда за пар година неко са стране могао питати наведени музеј да ли има документацију за жртве покоља у Ници или Бечу како су окарактерисани ти недавни терористички акти? Да ли су ови догађаји у истом реду величина са Геноцидом над Србима у НДХ који за нас има готово библијски карактер?

Једна од теза групације која промовише термин „покољ“ је и та да то није преименовање него именовање нечег што нема име. А како онда сви знамо о чему говоримо? Знамо ли на шта се тачно мисли када се каже Геноцид над Србима у НДХ? Да ли је преименовање или именовање у питању видимо ако погледамо сљедећи примјер. Тамо гдје се на сајту удружења Јадовно 1941. некада налазио „Календар геноцида“ сада се налази „Календар Покоља“, а „Атлас геноцида“ преименован је у ,,Атлас Покоља“! Како би се звао Музеј жртава геноцида да се прихвати покољавање? Звао би се ,,Музеј жртава Покоља”! Дакле, да ли је ријеч о преименовању? Колико је ријеч о апсурдној ситуацији може се закључити када се постави питање како на примјер написати „покољ“ са великим п да се разликује од појединачног чина покоља ако се користи рецимо у наслову гдје се пишу сва велика слова? Да ли би онда за пар година неко са стране могао питати наведени музеј да ли има документацију за жртве покоља у Ници или Бечу како су окарактерисани ти недавни терористички акти? Да ли су ови догађаји у истом реду величина са Геноцидом над Србима у НДХ који за нас има готово библијски карактер?

Једна од метода ове мале групације је да када се негдје у литератури, или изјавама, помене покољ у смислу појединачног злочина на неком локалитету они кажу ево, видите покољ, то је то. Наравно да су се у оквиру Геноцида над Србима у НДХ дешавали покољи, али геноцид је много више. У обзир се, дакле, не узима појединачност овог степена злочина који је мањи у односу на системски карактер злочина геноцида. У својој књизи ,,Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991...“ Смиља Аврамов у поглављу ,,Разлика између геноцида и других масовних злочина“ прави својеврсну хијерархију и поређење злочина. Она пореди однос рата или злочина против мира са геноцидом, затим геноцида и масакра (француска ријеч, синоним за покољ), геноцида и злочина против човјечности и ратног злочина, те геноцида и Холокауста. Дакле, уколико је неко хтио да узима ново име оно свакако није требало доћи из низа већ употребљених појмова рангирања злочина, гдје се геноцид враћа на нижи степен злочина и гдје му се одузима системски карактер. Смиља Аврамов, између осталог, наводи: ,,Кроз читаву историју, у ратовима и у миру, у револуцијама и контрареволуцијама, у периодима затегнутости, долазило је до масакра. Постоје, међутим, појмовне разлике између ове две категорије. Геноцид је унапред планирана и добро припремљена акција, с одређеном намером и дугорочним циљевима, док је масакр спонтани акт, тренутна операција која произилази из датог тренутка и чији су циљеви ограничени. У случају геноцида убиства су израз датог профила државе и организације друштва. Иза њих стоји специфична политичка оријентација владајућих слојева или појединих друштвених група. Насупрот томе, масакри су несистематско тренутно и спорадично насиље“... Да ли је оно што се десило Србима у НДХ несистемско тренутно и спорадично насиље, без дугогодишње идеолошке припреме, и да ли се то државно системско насиље догађало баш кроз читаву историју? Наравно да није. А за кога јесте? Пошто се на сајту удружења Јадовно 1941. појављују текстови о Смиљи Аврамов вјерујемо да тамо о њој не влада мишљење као о страном плаћенику или домаћем издајнику. 

Да је у „покољавању“ геноцида све могуће показује нам и примјер гдје се једна ријеч злоупотребљава и из књиге покојног академика Екмечића. Наиме, он је у својој књизи ,,Дуго кретање између клања и орања“ ријеч покољ употријебио на почетку једне реченице и као такву је написао почетним великим словом. За г. Басташића то је крунски доказ. Чега? У свом раду против прихватња термина „покољ“ навео сам да је академик Екмечић користио и синтагму „хрватски геноцид“. Да ли то онда значи, ако неко користи двије или више ријечи за означавање геноцида, да треба сумњати у његову искрену намјеру и стручне квалификације? У једном од текстова који промовишу „покољ“ чак се покушало, дневнополитички и из контекста, извући дио из излагања Александра Вучића у Сремској Митровици како би се поступак „покољавања“ легитимизовао. Жао ми је, али то у стручној расправи о карактеру злочина и није неки аргумент. Бар не би требао да буде. То, да ли је неко нешто рекао или је његова изјава провучена кроз некакав контекст уопште није од пресудног значаја. Они, склони манипулацијама сигурно не воле што је то тако. Заиста тешко је навести све примјере манипулације које се у „покољавању“ геноцида користе. За тако нешто је потребна обимна студија.

Додавањем тзв. испред НДХ, што је било својствено послијератној историографији у Југославији, релативизује се систем починиоца злочина и његова распрострањеност на широко друштво што је једно од главних обиљежја геноцида у Независној Држави Хрватској

Погледајмо затим недавни случај афере око подметања Иве Голдштајна и другосрбијанске групације која га је подржала у настојању да се од неодобравања откупа његове књиге о Јасеновцу за библиотеке у Србији промовише наводна цензура. Мишљења сам да је Министарство културе и информисања Владе Србије поступило потпуно исправно с обзиром на, како на садржај књиге тако и на раније изнесене ставове Голдштајна о Србима и страдању.  Поготово памтимо неке од  његових изјава везаних за геноцидност Републике Српске и сл. Зашто би Србија финансијски подстицала издаваштво таквих аутора из Хрватске? Наиме, у  једном од саопштења министарства везаним за овај случај користио се и термин „покољ и то у сљедећим формулацијама:,,…Колико књига српских историчара које се баве темама геноцида над српским народом у НДХ…И да поновимо, и Голдштајнов српски издавач и сам Голдштајн и љубитељи његовог погледа на историју Покоља у тзв. НДХ и… Имајући у виду трагична и трауматична искуства српског народа изазвана Покољем и геноцидом у тзв. НДХ...“.Дакле, аутор овога текста не зна о чему тачно пише и збуњује читаоца, јер је и он сам вјероватно збуњен убацивањем термина покољ у јавни дискурс. Из наведеног текста се не зна да ли је само геноцид, да ли је само покољ, да ли је покољ исто што и геноцид или је покољ и геноцид (значи двије различите категорије), да ли је тзв. НДХ, а ако је тако да ли је онда по промотерима покоља и тзв. геноцид итд.? Додавањем тзв. испред НДХ, што је било својствено послијератној историографији у Југославији, релативизује се систем починиоца злочина и његова распрострањеност на широко друштво што је једно од главних обиљежја геноцида у Независној Држави Хрватској. Штетно и са веома мало знања! То је продукт уметања термина „покољ“ не мјесту које му не припада  у јавни простор под кринком патриотизма. Коме је то у интересу кад већину жратва још нисмо ни пописали и када, нажалост, још много треба да радимо да бисмо сачували памћење на њих?

Такође, дубоко сам увјерен да наши Новомученици Јасеновачки, Пребиловачки, Дракулићки и други не могу по српским завјетима бити жртве „покоља“! То не могу бити ни наши преци хероји који су се томе злу успротивили и подигли устанак српског народа јуна 1941. године.

Такође, дубоко сам увјерен да наши Новомученици Јасеновачки, Пребиловачки, Дракулићки и други не могу по српским завјетима бити жртве „покоља“! То не могу бити ни наши преци хероји који су се томе злу успротивили и подигли устанак српског народа јуна 1941. године. Можемо ли се наших најближих умрлих сјећати само у тренутку њихове смрти? Можемо ли Новомученике Српске Јасеновачке и друге „замрзнути“ у бруталном чину убиства или их се сјећамо као комплетних људских личности живих душа? Како би се преименовање у ,,покољ” одразило на то? Коме је то у интересу?

О томе како “покољавање” геноцида репрезентује неке друге процесе писаћемо у другом дијелу овог текста.

Покољавање геноцида (II)

У првом дијелу текста видјели смо само неке апсурдности и нелогичности коришћења термина “покољ” за Геноцид над Србима у НДХ. Како се то одразило у јавности?

„Покољавање“ геноцида репрезентује различите процесе. На основу разговора и контаката са десетинама историчара, интелектуалаца и јавних националних радника у посљедње двије године апсолутно је јасно да убједљива већина оних са којима сам се сусретао о „покољавању“ има изразито негативно мишљење. Такође, уопште није спорно да су појединци прихватили овај маневар преименовања из најбоље и најискреније намјере разумијевања злочина, артикулације трауме и жеље за превазилажењем дугогодишњег непризнавања, релативизовања и негирања Геноцида над Србима у НДХ. Али бојим се да су у том свом ставу, опет кажем из најбоље намјере, превидјели да се овдје процес одвија органски у више фаза. Прво се појављује ријеч која замјењује термин геноцид у јавној свијести, а онда ће то непријатељи српских настојања, након њеног потпуног истискивања и промјене парадигме у некој од завршних фаза које слиједе, рећи па ево и ви сами геноцид називате покољем. Погледајмо, рецимо, шта се десило у тексту професора Слободана Антонића ,,Стари Брод – култура сећања на Покољ 1941–1945“. Наравно, немам ни потребу ни жељу да сумњам у најискреније намјере за проношење истине и борбу за глас о српском страдању од стране професора Антонића. У поменутом тексту говори се о нашем дуго запостављаном стратишту на Дрини. Учинимо само један кратак експеримент, претражимо аутоматски текст ријечима геноцид и покољ. И шта добијемо? Ријеч покољ појављује се шест пута, док се ријеч геноцид јавља у два случаја: „Овако се, као што ради Бајровић, заправо пише кад се спрема нови покољ. Томе суштински и служи фантазма о 'геноциду у Сребреници', као и бескрајни наратив о Републици Српској као 'геноцидној творевини'“. Дакле, у читавом тексту ријеч геноцид је повезана искључиво са Сребреницом и Републиком Српском, тј. тамо гдје јој није мјесто у контексту деведесетих година. И поред тога ми треба да за укупност злочина у НДХ, од којих је злочин у Старом Броду само један у низу, користимо термин ,,покољ”? Када се то поткрало добронамјерном професору Антонићу шта очекивати кад дође у руке оних који ће то злоупотријебити? И сам Антонић је рекао да је у почетку био против поменутог термина. Зато ме и јесте изненадило што се ухватио у ту замку по принципу дај шта даш. Мишљења сам да ово нису ствари које се рјешавају на тај начин. То наравно не значи да сада треба лијепити етикете професору Антонићу због размимоилажења ставова, али у исто вријеме тражим разумијевање и са друге стране, да се људи који су против „покољавања“ не проглашавају другосрбијанцима, издајницима, нерадницима и сл. То није српски! Мислим да о томе треба водити рачуна и не дозволити себи луксуз да се из удобности београдских кабинета онима који су опстали у средишту почињеног геноцида, због подметања и манипулација од стране појединаца, приписује оно против чега се боре сваки дан. Молим вас не насједајте на то.

Хоћемо ли можда по нечијем науму због „покоља“ ретроактвино мијењати оснивачке документе Републике Српске у којима се наводи да је настала на искуству геноцида и тамо гдје је он над Србима извршен?

Преко „покоља се ради управо то, а манифестује се и низом других изражених процеса. Наиме, „угледајући се“ на стање у Београду и другосрбијанштину круга двојке, самопорицање и аутошовинизам и у дијелу културних и других институција у Србији, неко их оптужбама покушава произвести у институцијама Републике Српске које се баве овом темом. Апсурдно је да људе који су у званичне ставове институција, законе и службене акте о култури и политици памћења, школске програме, уџбенике, наставу на факултетима и у јавни дискурс у Републици Српској увели ставове српског становишта и друге тезе Екмечића, Видовића, владике Атанасија, Ломпара, Ковића, Антонића, али и Милана Васића, Драгише Д. Васића, Драге Мастиловића, Горана Латиновића, те који по њима функционишу сваки дан, неко означава као издајнике, стране плаћенике или аутошовинисте! Људе чији су ђедови, очеви, браћа, кумови и пријатељи страдали у НДХ, али и животе и херојства уградили у темеље Републике Српске, како нам се геноцид не би поновио, прогласити издајницима, а све то како би се неко из НВО сектора приказао као „велики Србин“ у јавности. Куда то води? Хоћемо ли можда по нечијем науму због „покоља ретроактвино мијењати оснивачке документе Републике Српске у којима се наводи да је настала на искуству геноцида и тамо гдје је он над Србима извршен?

Оснивачки документи данашње Републике Српске - изводи из Службеног гласника

Такође, рад удружења које предводи „покољавање“ у српски јавни простор унио је једну веома перфидно пласирану тезу, а то је да су историчари и српске институције и потомци жртава на супротним странама. Која то НВО има монопол на заступање гласа жртава када на простору који је заузимала НДХ нема готово ниједне породице која нема чланове страдале у геноциду? Коме је у интересу представити струку и институције Републике Српске и Србије као супротстављене гласу жртава? Зашто се, између осталог, било гдје гдје се почео градити и назирати макар мали знак система у овим областима наилазило на нападе и опструкцију из истих кругова? Немам намјеру да спорим резултате и значај српских НВО-а, па ни удружења Јадовно 1941. у овим областима све док се држе улоге свога сектора у друштву и култури те политици памћења и док не почну плански да производе подјеле.

Погледајмо сада „случај“ Горана Латиновића који је професор на Катедри за савремену националну историју и проректор за научноистраживачки рад на Универзитету у Бањој Луци. Професор Латиновић, као млад доктор историјских наука, на Одсјек за историју, на дипломске и постдипломске студије, први пут je увео теме и предмете из области историје Републике Српске. Урадио је то када су се многи томе подсмијавали и противили, неки напомињући „неопходну“ временску дистанцу и слично, а неки и из оног разлога „да нам не би ко замјерио“. Такође, ко је икада био у контакту са професором Латиновићем или на неком његовом предавању, а чланова академске заједнице има много који могу потврдити или демантовати, зна какво је његово становиште о значају разумијевања и памћења Геноцида над Србима у НДХ и колико он на то ставља акценат. Да не напомињемо сада посебно све друге референце Горана Латиновића попут учешћа у реформи образовања, промјени наставног плана и програма гдје се посебно водило бриге да се по први пут озбиљно појаве теме о геноциду у НДХ, али и о Одбрамбено-отаџбинском рату, а све у жељи да се системски супротстави наметању хашког историјског наратива и српског осјећаја кривице. Треба се само сјетити напада из Федерације на уџбенике чији је професор Латиновић рецензент, а аутор његов колега Драгиша Д. Васић. (Нападе из Федерације на уџбенике погледајте овдје и овдје). Они су, узгред буди речено, недавно оспоравани и од г. Басташића. Треба рећи да су реформу планова и програма историчари из Републике Српске радили под великим притисцима странаца на које нису пристали. То наравно не значи да уџбеници не могу бити још бољи и да у наредном периоду важним националним темама не треба дати још више простора и времена у наставном плану и програму, као и самом предмету историје. Напредак који је засада постигнут кључан је за пробијање баријере.

О спречавању изучавања и настојањима негирања геноцида професор Латиновић се више пута јавно оглашавао (види овдје) и, између осталог, закључио: „Спречавати изучавање геноцида над Србима у НДХ, спречавати преношење знања будућим нараштајима, значи лишити их имунитета, угрозити њихов биолошки и духовни опстанак. Нема никакве сумње да ће непријатељи Републике Српске наставити да раде на њеном урушавању, али ће бити поражавујуће и трагично ако савезнике у тој работи буду налазили међу појединцима и групама у Републици Српској“. Читалац се о ставовима проф. Латиновића може упознати и из недавно објављеног текстагдје је навео: ,,Иницијатива Римокатоличке цркве да хрватског првосвештеника надбискупа Степинца прогласи светим човјеком може се тумачити само као бестидни покушај негирања сопственог учешћа у једном од најтежих злочина у људској историји“. Међутим, професор је, гле чуда и „дрскости“, изнио свој став и о штетности настојања промовисања термина „покољ“. Недуго затим на основу тога је у тексту Душана Басташића, на порталу Јадовно, малтене проглашен као неко ко ради против истине о српском страдању и неко ко ради за туђе интересе, јер је био на семинару у Јад Вашему, у Израелу, и сликао се поред Зида плача! Па, и сам господин Басташић је био у Јад Вашему, а чак је и аутору овог текста више пута сугерисао да треба посјетити и усавршавати се у тој установи.

Снимак екрана са портала Јадовно 1941.

Изгледа да је неком постало спорно да се историчари усавршавају у најпрестижнијим институцијама у свијету и на основу тога проносе истину о нашем страдању, не копирајући било кога него знајући специфичности страдања и културе сопственог народа. Такође, то је постало спорно онима који су у Јад Вашему већ били. Aко ишта можете научити у Јад Вашему то је, без дилеме, да је страдање сопственог народа приоритет рада и истраживања!

У складу са својим маниром прилагођавања и преправљања свега што му одговара као средство, Басташић је у свом тексту професору Латиновићу оспоравање термина „покољ“ подметнуо као негирање геноцида! Шта тек рећи онда о салви коментара и увреда који су се након текста појавили на фејсбук страници удружења Јадовно 1941. и који су професору Латиновићу поручили: ,,да је душа продана, све за мало пара, да је врбован, усташа, ништарија, ђубре и да негира геноцид, да га треба екскомуницирати, те како му се неће знати за гроб“?! Дакле, циљ је испуњен, унијети атмосферу линча и неслогешто се константно ради и скренути фокус са суштинских ствари везаних за Геноцид над Србима у НДХ на бројеве, препуцавање о имену и произвести пету колону,јер ето треба стријељати ради деликта вербалног и ако неко има другачије мишљење о „покољу“. За то се користи „покољавање“ геноцида и због тога га као појаву треба разобличити до краја. Допустио бих себи да сугеришем јавно професору Латиновићу, иако је он свој одговор већ дао (овдје), да један од одговора на постављено питање у наслову оптужујућег текста „Професоре зашто оспоравате Покољ?“ може бити Зато што у јавној свијести оспорава и замагљује Геноцид над Србима у НДХ и уноси забуну, као и неслогу.

Можда је требало упитати господина Басташића и да ли се удружење Јадовно 1941. адекватно на свом сајту огласило када је хрватским настојањима и подметањима у адиминистрацији фејсбука укинут профил српског историчара Марка Јанковића и страница спомен-подручја Доња Градина, мјеста нашег највећег стратишта и светишта у равни са Косовом, како рече владика Атанасије? Није ваљда да је апсолутно неслагање стручних људи из ове установе са термином „покољ“ разлог да се не осуди овакав поступак од стране представника удружења, као што је то на сву срећу громогласно урадила цјелокупна српска јавност? Такође, могло би се поставити питање зашто је на страници удружења вађењем коментара из контекста означен историчар Борис Радаковић? То је једини историчар који се годинама упорно бори против подметања о бијелим тракама у Приједору и који свакодневно пише и демонтира мит о богумилима и бошњаштву Босне средњег вијека. Њега редовно нападају и пријете му из Федерације, а слике су му освануле и на профилу код Нихада Аличковића из антидејтон групе и сличних. Да ли је то довољан разлог за сврставање у ред нападача комшија и за нови позив на линч зато што се не слаже са термином „покољ“?

Покољавањем“ геноцида и опсјенама везаним за то жели се унијети раздор између Републике Српске и Србије. Ако су надлежне институције и струка Републике Српске јасно рекле своје мишљење о наметању термина „покољ“, и спремне су као и прије да свој став образложе и о томе расправљају снагом аргумената на јединственом националном плану, зашто неко ,,покољавањегеноцида покушава наметнути преко Београда. Каква се порука тиме шаље? Да ли је то порука да се притисак из Београда мора отрпјети или да се од Републике Српске и Бање Луке, као њеног главног града и једног од српских центара, жели направити провинција која нема право на сопствено мишљење и дјеловање институција? Такво вријеме је прошло у најтежим ратним данима блокаде на Дрини. Да ли је промотерима ,,покоља“ јасно да данас нема мјеста за такве поступке и да ли, као што рече уважени професор Ковић, нешто ,,још није довољно добро схваћено у Београду, али на срећу јесте у Бањалуци“? Уз дужно поштовање Београду спас је у јединству и узајамном поштовању и уважавању српских центара и у њиховом заједничком раду, како се показало много пута до сада, а не у производњи сукоба, подјела и наметања одозго. Између националних историчара из Републике Српске и Србије нема разлике осим што су први добро упознали начин и методе рада г. Басташића, а други их тек упознају...

Вјероватно ме и након овог текста могу очекивати бројне манипулације и етикете у распону од домаћег издајника до страног плаћеника, јер се ето не слажем са термином ,,покољ“. Спреман сам на то, јер ми пут свој знамо као што је написао мој земљак, велики српски пјесник, Алекса Шантић. Исто као што су и наши преци вијековима опстали на вјетрометини спремни смо да и у убудуће на ствари које нису добре одговоримо као и до сада ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога.

(Аутор је историчар)

Видети још: Горан Латиновић: "Покољ" или "геноцид" - о једној вештачкој и штетној дилеми

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер