Црква и политика | |||
Митрополит, Његош и Ловћен - Дилема које нема |
субота, 27. јул 2024. | |
У живописном мјесту близу јадранске обале постоји црква-гробница у којој је сахрањен један велики јужнословенски умјетник. Он је био декларисани хришћанин, али је својим генијалним дјелом понекад излазио из оквира црквених канона и очекиваних форми. Па ипак, поред шареноликог стваралачког опуса, остајући дубоко у души вјерником, пожелио је да се сахрани у цркви, гдје и данас почива. Ако мислите да говорим о Његошу, варате се. Ријеч је о Ивану Мештровићу и цркви Пресветог Откупитеља у далматинском Петровом пољу, завичају фамилије Мештровић. Иако оригинална, са израженим елементима синкретизма, ово јесте римокатоличка богомоља у којој се, по умјетниковој завјетној жељи, редовно ”глагоља миса на народном језику”. Сличан умјетнички пут, и исту предсмртну жељу, имао је и Његош, али му је поништена и отета, сплетом смутних историјских околности. У тој отимачини учестовао је и сам покојни мештар Иван (није могуће да није чуо ни знао за противљења толиких умјетника пројекту који му је наручен), али је његова одговорност минимална и посредна. Криви смо ми…
Тренутна јавна препуцавања око ”обнове Његошеве капеле на Ловћену” имају сувишне и нездраве негативне тонове. Једној страни таква тема дјелује попут метеора који ће спржити Црну Гору а њени предлагачи им личе ако не на ванземаљце, онда бар на ван-црногорце (ван-земљаке). Други, рекао бих, овом темом желе да покрену грађане Црне Горе на размишљање, преиспитивање, јавну дискусију и могуће помирење. Шта вам звучи фантастичније? Смртоносни метеор који шаљу ванземљаци? Или помирење? Мени лично ово друго звучи племенито, ма како дјеловало нереално (”А снови најчешће вреде, тек кад с тобом оседе…Кад с тобом остаре…” Ђ. Балашевић). Мој мали допринос покушају да препуцавање и вика пређу у дијалог, гласи: иницијатива за обнову капеле није нова. Она буквално траје од њеног рушења 1972., а претходила јој је широка јавна расправа против изградње маузолеја, и прилично ”глув” став ондашњих власти према исказима те полемике. Углавном, још прије 12 година, 25. јуна 2012.г. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије писао је тадашњем премијеру Црне Горе г. Игору Лукшићу. У том митрополитивом допису, поред осталог, истичу се сљедеће чињенице: Обновљена капела на Ловћену 1925. године А) 1845. године, по свједочењу М. Медаковића Његошевог секретара и Вука Поповића, свештеника из Боке, Његошевог савременика, а и посредних свједочења Љ. Ненадовића, И. Секулић и Ј. Коваљевског, владика Раде се ангажовао око градње цркве на Ловћену, и око редовног богослужења у њој. Лично је положио камен темељац за цркву, и оставио аманет да у њој буде сахрањен, под пријетњом проклетства ако се тако не уради. Не видим други и бољи разлог, од аутентичности свих ових свједочанства, зашто су Црногорци, уз особиту свечаност, и лично присуство књаза Данила и књегиње Даринке, управо то урадили 1855.г. Наиме у данима послије смрти Његошеве, велико невријеме није дозвољавало да се крене на Ловћен, па је Петар Други, привремено био сахрањен у Манастиру, све до те 1855. Ако то није била изричита Његошева жеља, запечаћена пријетњом проклетства, управо онако како преносе бројни хроничари и савременици, накнадно ношење митрополитових остатака на врх ловћенске пустиње, у малу црквицу (капелу) не би се могло ничим разумним објаснити. (За моје схватање, лични одгој и свјетоназор, овдје би требала да стоји једна освештана тачка, послије које не би требало трошити ријечи на било какву дискусију око тога треба ли нам капела или не. Али..) Зато бих додао: О градњи ове Његошеве цркве исцрпно ће писати и Јефто Миловић у ”Историјским записима” из 1951. Он је наиме, у Државном архиву у Задру, наишао на обиље докумената бечке царске администрације у Далмацији, у којој је недвосмислено види како током 1845. Његош гради црквицу на Ловћену, уз велику недоумицу аутора око тога из којих мотива он то ради? У једном од тих извјештаја окружни которски поглавар Габријел Иванчић претпоставља следеће (пазите сад ово!!!): ”Изгледало је да Његош прижељкује да она привуче пажњу удаљених народа да би се они још боље увјерили у његова религиозна осјећања ”. Б) Аустријска оружана дејства током 1916.г. су Његошеву капелу толико оштетила да надлежни његушки свештеник парох Дугодољски Ђуро Пејовић актом бр.9 од 22. октобра 1921. упућеним Цетињском црквеном суду, а у својству члана Комисије за процјену штете, каже да ће се црква ”ако остане у таквом стању, наредне зиме срушити у Копривну валугу” (један од ловћенских топонима)! В) Митроолит Гаврило Дожић је затражио пријем код краља и замолио га да одустане од намјере да на Ловћену подигне споменик-маузолеј рад Ивана Мештровића, што је краљ прихавтио па је намјеру и средства за маузолеј преусмјерио на Авалу да тамо Мештровић подигне споменик Незнаном јунаку (до данас постојећи), а све у духу унапређења српско-хрватских односа у новонасталој држави. А ја бих додао да, колико могу да разумијем оно што је документовано, првобитни Мештровићев маузолеј планиран по наруџбини Карађорђевића, није био лишен религиозне симболике (бар не колико овај из 1972.г.), чак се условно могао сматрати црквом сличном оној у Петровом пољу гдје и сам Мештровић почива, – али је и таква биле превише авангардна за врх СПЦ који је тражио обнову са минималним одступањима од Његошевог оригинала. Г) У том правцу креће се свједочанство инжењера Велише Поповића из Подгорице да је ахритекта Перо Поповић из Београда добио ”строг задатак да обновљена црква буде што је могуће више идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу”. И друго свједочанство В. Поповића да је ”читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као и да је ”нови камен узет из каменолома са мјеста званог Златарица на Ивановим Коритима”. И коначно, Поповић свједочи да је у олтарску апсиду нове цркве уграђена стара плоча – жртвеник , на коме је служена литургија, како у старој тако и у обновљеној цркви Д) Историчар Душан Вуксан, члан Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (јер су његови земни остаци усљед ”рањавања” капеле 1916. пренијете у Цетињски манастир), у својој ”Споменици Петра Другог Петровића Његоша, 1926” каже да је „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе“, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П. П.) и два орла“. Ђ) На Малу Госпођу, 21. септембра 1925, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и шестнаест архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установа тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15.000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. А ја бих додао: Не памти се нити је забиљежен и један глас протеста, а камоли каква барикада или било какав вид отпора, на вјековима слободарском и према сваком окупатору пркосном Цетињу, када је у питању ова манифестација на врху Ловћена, уз началство краља Срба, Хрвата и Словенаца и српског патријарха! Зашто? Па зато што у главама ондашњих Црногораца нема ни помисли о било каквој окупацији. Велика већина учесника и вођа Божићне побуне, касније је затражила и добила помиловање од краља Александра. Не би Црногорци тражили помиловање од окупатора, да су – како нам то данас представљају – Николиног унука доживљавали као таквог. Таквог отпора према Цркви нема на Цетињу никада, ни у наредним приликама када Цетињски манастир посјећује српски патријарх Герман (да устоличи митрополита Данила Дајковића) 1961.г.; ни у јесен 1989.г. када комплетан врх СПЦ врши парастос краљу Николи, краљици Милени, те принцезама Ксенији и Вјери; ни 1990г. када српски патријарх Павле долази да устоличи митрополита Амфилохија, ни 1999.г. када патријарх Павле са другим архијерејима СПЦ баш у Цетињском манастиру долази да завладичи садашњег митрополита Јоаникија, тада као викарног епископа будимљанског (помоћника митрополита Амфилохија). И не само да нема отпора, него су виђени и бирани Цетињани учествовали у овим светковинама. Кад се први пут појавио тај феномен отпора (једног броја грађана) црквеном врху и покушаја ометања богослужења? Тек – 2021. Онда када је претходно, први пут у историји један црногорски владар смијењен путем избора, на миран начин. Ко је организовао и ко је одговоран за (очигледно вјештачко) изазивање тог отпора? Па тај смијењени владар уз своје, разноврсне сараднике. Е) Анти-монархистичка и анти-буржоаска Влада СР Црне Горе 1952.г. обнавља идеју краља Александра о споменику-маузолеју 30 година послије прве исте такве (или веома сличне) иницијативе краљевског дома Карађорђевића. А ја додајем: Из овога се јасно види да појам и идеја капеле као гробног мјеста = православне богомоље јесте идеја Петровића, а да је маузолеј идеја Карађорђевића. Њу су касније преузели овдашњи комунисти. (Као што су преузели ”Бели двор” на Дедињу, Двор на Бледу… и многе друге буржоаске раскоши). Дакле, на нивоу идеја: капела је – Петровића, а маузолеј је – Карађорђевића. Против такве идеје црногорских комуниста свој глас су дигли великани црногорске и југословенске умјетности. Митрополит у свом писму истиче Петра Лубарду и Мирослава Крлежу. А ја додајем: Риста Стијовића, Мешу Селимовића; (скоро наиђох и на једну пјесму Скендера Куленовића у ком је опјеван Ловћен са капелом ”Ничија већ моја” (Тарих за Ловћен)); Миодрага Булатовића, Ивана В. Лалића, Стевана Раичковића, Васка Попу, Душана Костића, Михајла Лалића; архитекту и умјетника Александра Дерока; Глигора Станојевића, сликара и академика Мила Милуновића и многе друге… Капела се у моменту њеног рушења налази у грбу СР Црне Горе; (додао бих- и у грбу ФК Ловћен) а стављена је и под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01 770/1 од 7. јула 1961. од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Ж) Против рушења капеле уредну, и законски предвиђену, тужбу поднијели су митрополит Црногорско-приморски Данило Дајковић и унук краља Николе, кнез Михаило Петровић. Али превагнуло је мишљење самоумишљеног ”теолога, пјесника и философа” Вељка Милатовића који је, залажући се за „аутентичност и изворност“ Његоша, рекао: „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…“ З) СО Цетиње, главни носилац, по наредби са виших инстанци, градње маузолеја и рушења цркве, ипак је 28. јануара 1985. г. донијела одлуку да се капела сагради од камења збаченог са Ловћена, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но пошто је Митрополија, због оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985) „да се за сада не гради“.
И) Ријеч је о најстаријој цркви посвећеној Светом Петру Цетињском, па би то био довољно јак и примаран разлог да се та црква обнови на свом старом мјесту. А ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је (захтјева се у митрополитовом писму) у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније (1925) дограђене ограде). Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи притом искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале елементе из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и котларници зграде Цетињске општине). Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Ово Амфилохијево писмо показује да смо, до недавно, и на ове теме могли да комуницирамо цивилизовано, и да оне нијесу уносиле толики немир међу грађане Црне Горе, како то поједници данас желе да представе. Тврдим да на драматизовање ове теме утичу људи који су некада о њој дискутовали цивилизовано, али су у међувремену остали без политичке власти и моћи, па су спреми да ризикују друштвену стабилност не би ли то све повратили. Наиме, годину дана послије писма Лукшићу, тачно на 200. годишњицу Његошевог рођења 2013.г. митрополит Амфилохије ће писати новом (старом) премијеру Милу Ђукановићу. То писмо почиње ријечима: Добро се сјећам да сте ми негдје прије десетак година, при разговору о повратку Цркве на Ловћен изричито рекли: „…то би требало учинити…“. Подсјећајући Вас на те ријечи, користим прилику да Вам доставим писмо које сам 25. јуна 2012. године упутио ондашњем премијеру, а садашњем министру спољних послова у Влади Црне Горе др Игору Лукшићу, а у вези са овим питањем.
Како се ради о већ публикованој и званичној коресподенцији двије институције, ја овим поводом не ”откривам Америку” у вези чињеница, али подсјећам, да смо, не тако давно, о свему овоме причали без оволиких тензија. Битне тачке митрополитовог писма Лукшићу навео сам како бих тестирао миран сан оних који данас јавно и наводно ”стручно и компететно” одричу сваку помисао о обнови капеле, и који варваризмом и непристојношћу сматрају и најмањи покушај да се о овој, очигледно сложеној теми, демократски и грађански дискутује. Увјерен сам да са Његошевим вјечним починком или бар са нашим спокојем у вези његовог покоја, ствари не стоје како би требало да стоје. Као што сам увјерен да мештар Иван Мештровић сасвим богоугодно почива у хришћанској цркви Пресветог Откупитеља у далматинском Петровом пољу, која је изграђена као породична капела ове породице, неких пола вијека прије маузолеја на Ловћену. Хоћу рећи, није се ње шјор Иван сјетио под крај земаљског житија, него је, као просвећени вјерник и лични пријатељ разних кардинала (ризикујем протестну ноту једне од сусједних земаља, ако бих рекао именом и презименом којих), од почетка знао шта је новозавјетна црква/капела, а шта гранитно-мермерно здање достојно асирских или египатских старозавјетних императора. Али то нијесу знали они међу нама који нијесу дијелили ни Његошева и Мештровићева духовна увјерења, и који су против Његошеве воље, срушили православну богомољу на Ловћену. Оне исту за коју аустријски службеник из 1845.г., са почетка овог текста, мудро претпоставља да је она израз Његошевих ”религиозних осјећања”. (ИН4С) |