Зашто митрополит Јустин више није могао да ћути?

\Митрополит жички Јустин отворено је стао на страну студената и упозорио власт да “моћ није дата ради насиља, него ради служења“. Шта је то требало архијереју познатом по томе да се клони сукоба.

Званична биографија постоји, наравно. Али постоји и оно што се о њему говори: није грамзив нити похлепан, године епископске службе нису га промениле и није гладан моћи – напротив. Воли да пеца и прави дуборезе, не тражи јавну пажњу, нити сукобе. Амбиција га не гони.

Шта му је то требало

Па шта му је онда требало да потпише писмо, као један од шесторице архијереја Српске православне цркве који су  – као својеврсни одговор на већ чувени текст митрополита крушевачког Давида, у којем се помињу српске усташе и Лубјанка – стали у одбрану студената? Наиме, митрополит Јустин је једини од потписника чија се епархија налази у Србији.

Шта му је затим требало да напише  још једно писмо – које би, по тону и садржају, могло да послужи као пример јавне комуникације, аутентичне бриге за људе и заједницу – у којем позива власт да штити народ, подсећајући је “да моћ није дата ради насиља, него ради служења, да злоупотреба силе не може донети мир – може само продубити ране и оставити ожиљак који дуго не зараста”.

И да не буде забуне и учитавања, на крају дода: “Подсећамо да су недавна хапшења и пребијања ране о којима говоримо. А свима онима који невини страдају дајемо молитвену подршку да опстану и истрају на путу истине.”

Узгред, управо је овим својим обраћањима митрополит Јустин показао да је и епископска моћ дата ради служења.

„Црква није само грађевина“

Коначно, шта му је требало да – по свему судећи – да благослов свештенику Милићу Драговићу да говори на протестном скупу у Ужицу где се  окупљенима обратио и следећим речима: „За праведну борбу потребни су сви – сви који праведно мисле и желе добро овом граду и Србији. (…) Ја као свештеник верујем да би Црква требало да има јаснији глас, али желим да вас уверим, да будете сигурни да Црква није само грађевина, већ и тело Христово. У Цркви често говоримо да ће правда небеска бити таква да ће свако примити по својим делима. Бог никада није био против земаљске правде – ако је неко крив, треба да прими казну. Не зато што га не волимо, већ да би се поправио и био бољи.“

Дуго је, захваљујући томе што је режим Александра Вучића отровао јавну сферу, свако ко би дигао глас против неправде или се залагао за промену био помало сумњив. Тражио се његов лични интерес, скривена намера или макар одговор на оно познато питање: чији је, зашто баш сада, зашто баш то.

Постоји само једно објашњење зашто је човек попут митрополита Јустина био скоро па принуђен да реагује. Једноставно је – савест му налаже. Или, ако бисмо ишли даље, Бог у Којег верују и вера коју живи.

Како живети са собом

Јер, можда је удобно бити на страни најмоћнијих, али треба и са собом живети.

Пише Хана Арент да сваки човек у себи води унутрашњи дијалог. Замислите: крадете, варате, својим одлукама убијате невине. То значи да је ваш саговорник – цео живот – убица и лопов. Замислите још нешто: подржавате такве, било речју, било ћутањем. И сами постајете насилник. И док вас има, разговарате са насилником.

Ко би то још себи пожелео?

(Време)