Начело „дељивости републике“ у Статуту АПВ

Предлогом новог статута Војводине се противно Уставу и општем начелу модерног друштва подваљује раскидни услов који производи дејство против јединства Републике Србије на територији АПВ. Парадоксално, то начело феудалног партикуларизма се подваљује у име некаквих „европских принципа и вредности“ који треба јавности да звуче модерно.

Unité indivisibilité de la république liberté égalité fraternité ou la mort  (Начела модерног друштва прокламована у Француској револуцији).

Предлог статута АПВ већ у члану 1. ст. 2 садржи повреду јединствености Републике Србије, иако је сепаратистичка воља писца Предлога статута замаскирана афирмативном формулацијом, да се Власи не досете:

„АП Војводина је неодвојиви део Републике Србије у којој се негују европски принципи и вредности.“

A contra, ако се у Р. Србији не буду „неговали европски принципи и вредности“, АПВ ће постати њен одвојиви део?

Европске принципе и вредности смо видели на нашем сопственом примеру - када је већина европских земаља „признала“ самосталност лажне државе на територији јужне српске Покрајине. Што се тиче објективног права, чл. 1. ст. 2 је противан члану 8. Устава Р. Србије, који се тиче територије и границе државе. Из Устава није могуће извести никакве „европске принципе и вредности“. Неуставном одредбом Предлога статута се начелно мења јединственост Републике Србије - измена се врши у форми подзаконског акта у правно немогућој форми, иако чл. 8. ст. 2 за то изричито прописује поступак предвиђен за промену Устава.

Уосталом, односи са страним државама и међународним организацијама (биле оне европске или не) у надлежности су Републике Србије, а не једне њене Покрајине. Суверена држава је субјект међународног права и она је овлашћена да ступа у међународне односе.

Наведена формулација је јасно постављена тако да у материјалном смислу и на начелном нивоу уводи правно непостојеће „европске принципе и вредности“ као услов јединства АПВ са Р. Србијом. Еволутивно, ови противуставни „европски принципи и вредности“ не могу се тумачити другачије него као воља творца Предлога статута да у њега унесе раскидни услов уставног јединства Р. Србије, и то подзаконским актом.

Оваквог решења нема чак ни у историји комунистичког Уставног права Југославије. Чак ни Корхецовим статутом није у овој мери покушано начелно супротстављање недељивости републике. Не постоји никакав „европски принцип“, нити „европска вредност“ која упућује на ово. Напротив, модерно друштво у Европи, артикулисано Француском револуцијом, установило је, прокламовало и брижљиво неговало своја четири основна начела. Једно од тих начела је недељивост националне Републике, наведено одмах после начела јединства! 

До сада, прикривени сепаратизам такозваних аутономаша представљао се пред јавношћу као „регионализација“. Како је „регионализација“ Украјине угрозила интересе њихових евроатлантских сениора, та флоскула им је постала штетна а Русији корисна. Уместо да је и даље користе, они бркају правни и политички појам децентрализације, а историјско оснивање Војводине и комунистичко октроисање САПВ намерно бркају са правном природом установљења права грађана на покрајинску аутономију у правној држави демократски донетим Уставом из 2006. године. Најновији специјалитет им је да Пасторовим статутом подвале Републици начело дељивости као специфичну форму њеног јединства.

Конфузија, партикуларизам, расцепканости, замена теза, контрадикторност и нејединство правног поретка нису обележја модерног друштва. Све то су чиниоци феудалног поретка у који илегална европска регија упорно хоће да врати нашу Војводину. Отуд није чудо што се њена бирократија Декларацијом од десети травња 2013. године отворено позвала на само њој знана „историјска права“, чиме је недвосмислено открила своју назадну природу.