понедељак, 24. јануар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија међу уставима > Лажна представа да ћемо усвајањем амандмана бити ближи интеграцији Србије у ЕУ
Србија међу уставима

Лажна представа да ћемо усвајањем амандмана бити ближи интеграцији Србије у ЕУ

PDF Штампа Ел. пошта
Танасије Маринковић   
субота, 01. јануар 2022.

Већ готово пет година Србија се налази у интензивној струковној и академској борби за дефинисање уставних јемстава бољег – независног и стручног – судства.

На референдуму заказаном за 16. јануар 2022. године грађани ће се изјаснити о једном од погледа на то питање – уставним амандманима које је усвојила Народна скупштина.

Подсетимо да критика уставних одредаба о судству траје још од доношења нашег највишег правног акта 2006. године.

Стручна јавност је листом указивала на неусклађеност тих одредаба са начелима владавине права, посебно имајући у виду све слабости наше правне и политичке културе.

Венецијанска комисија изражавала је исте ставове у низу својих мишљења о Србији (2007, 2018. и 2021. године).

Тој критици се временом придружила и ЕУ условљавајућу чланство Србије реформом правосуђа, подразумевајући под њом и промену Устава.

Основни проблем био је и остао тај да својим институционалним решењима Устав Србије допушта утицај политике на судство и спречава успостављање судства као истинске гране власти.

Уставни амандмани садрже несумњиве помаке у односу на важећи устав.

Штавише, њима се окончава реформа правосуђа лажном представом да се уставом успостављају стандарди који ће омогућити истинску владавину права, и у том смислу достојанственији, безбеднији и слободнији живот грађана

Међутим, ти помаци су половични када је реч о наведеном проблему.

Штавише, њима се окончава реформа правосуђа лажном представом да се уставом успостављају стандарди који ће омогућити истинску владавину права, и у том смислу достојанственији, безбеднији и слободнији живот грађана.

Ствара се лажна представа и да смо ближе интеграцији Србије у ЕУ – остварењу услова који су најзахтевнији у преговорима, а то су они из Поглавља 23.

Тим поглављем почињу и окончавају се преговори управо због тога што владавина права није само питање уставних и законских норми, већ и културе која се мукотрпно развија на њиховом темељу.

Остајући при ставовима које смо већ изнели у Данасу (од 9. и 13. септембра 2021. године), овом приликом ћемо изнети нове аргументе којима се потврђују изнете тврдње.

Високи савет судства, орган који постаје искључиво надлежан да бира судије, састављен је од седам судија и четири истакнута правника.

Стручна јавност, укључујући ту Венецијанску комисију и поједине чланове званичне радне групе за израду уставних амандмана, указала је на коруптивност категорије истакнутих правника.

Наиме, политичка пракса избора судија Уставног суда, који такође морају бити истакнути правници, указује на то да судијом постају и правници који не само да нису угледни, већ нису ни познати.

Осим тога, сам начин избора истакнутих правника је коруптиван.

Ако их не изабере Народна скупштина, њих бира петочлана комисија коју чине између осталих председник Уставног суда и председник Врховног суда. Међутим, они не могу бирати чланове Савета јер су том улогом у сукобу интереса.

Наиме, у нашем уставном систему Савет може доћи у ситуацију да одлучује о престанку функције председника Врховног суда и да предлаже реизбор судије (председника) Уставног суда – правосудних функционера који одређују његове чланове.

Када се узме у обзир да важећи устав забрањује сваки утицај на судију у вршењу судијске функције, а да се амандманима забрањује само непримерени утицај, јасно је да се преласком са безусловне на условну забрану релативизује и чак оснажује досадашња политичка пракса ниподаштавања судске власти

Нису само истакнути правници канали могућег политичког утицаја на судство.

Амандманима се конвалидира досадашњи јавни притисак носилаца извршне и законодавне власти на судство који се остварује говором мржње и понижавајућим поступањем према судијама, као и прејудицирањем исхода судских поступака (вид. Цеприсову студију „Одговорност председника Републике за повреду Устава – забрана утицаја на вршење судијске функције“).

Када се узме у обзир да важећи устав забрањује сваки утицај на судију у вршењу судијске функције, а да се амандманима забрањује само непримерени утицај, јасно је да се преласком са безусловне на условну забрану релативизује и чак оснажује досадашња политичка пракса ниподаштавања судске власти.

Насупрот томе, одговарајући на ту наопаку праксу, Цеприсовим пројектом уставних промена наглашава се да ниједан државни орган не може да присвоји власт која је Уставом поверена другом државном органу.

Актом о промени Устава Народна скупштина додатно негира судску власт задржавањем забране политичког деловања судија, иако је званична радна група препоручила брисање те норме.

Венецијанска комисија је, такође, у свим својим мишљењима сугерисала да је довољно забранити судијама да буду чланови политичких странака.

Опредељењем за тако широку забрану законодавна власт ставља до знања да судску функцију не доживљава као једну од три гране државне власти, већ као чиновничку функцију.

Насупрот томе Цеприсовим пројектом се предлаже да се налик другим органима државне власти и судска власт на одговарајући начин уставом дефинише, чиме се она нормативно ојачава, као и да се уставом зајемчи право судија на јавно деловање ради унапређења струке и заштите своје самосталности и независности.

Да би српско судство имало снаге за такав чин неопходно је ојачати га уставом тако да оно почне да размишља о себи као истинској државној власти, и да законодавна и извршна власт почну да прихватају да судство јесте контравласт. Амандманима се то не чини већ се њима одлаже неопходна уставна реформа за наредни неодређени период

Зашто је додатно јачање судске власти уставним нормама важно не само за владавину права у Србији, већ и за њено приближавање ЕУ? У ЕУ судови држава чланица су истовремено и европски судови – они решавају спорове који настају применом права ЕУ.

Та надлежност – једног дана и српских судова – подразумева обавезу да се одбије примена домаћих прописа када су они у супротности са законодавством ЕУ и да се непосредно примене прописи ЕУ.

Да би српско судство имало снаге за такав чин неопходно је ојачати га уставом тако да оно почне да размишља о себи као истинској државној власти, и да законодавна и извршна власт почну да прихватају да судство јесте контравласт. Амандманима се то не чини већ се њима одлаже неопходна уставна реформа за наредни неодређени период.

(Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду)

(Данас)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће на референдуму 16. јануара бити усвојене измене Устава?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер