Коме су одзвонила звона у Црној Гори

Ђукановићев сукоб са Српском православном црквом није обрачун љубитеља западне демократије са мрачним утицајима са истока који коче напредак Црне Горе, како он то жели да прикаже Западу, већ одговор корумпираног вође који губи тло под ногама и који би остатак живота могао да проведе у затвору.

Намера црногорског председника Мила Ђукановића да искористи устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија Мићовића за политички театар у коме ће се приказати као бранитељ Црне Горе од великосрпске агресије је пропала. Церемонија је обављена како традиција налаже у манастиру Светог Петра Цетињског, где је пре њега устоличено четрдесет митрополита црногорско-приморских Српске православне цркве.

Ђукановић је претходног дана стигао на Цетиње, сликао се са грађанима који су му прилазили и касније изјавио да не верује да ће епископ Јоаникије бити устоличен у манастиру Светог Петра Цетињског. На Цетиње је дошао надајући се да ће да окупи довољан број присталица које ће да спрече постављење црквеног поглавара.

То се, међутим, није догодило. На Цетињу се окупило неколико стотина противника устоличења и све се завршило кошкањем са полицијом, наизменичним бацањем каменица и сузавца, блокирањем пута и паљењем гума на прилазима граду, од чега се дигао густ, црни дим. Десетак људи је повређено, укључујући и полицајце, а десетак демонстраната је приведено.

Најжешћи завереници, међу којима су били Веселин Вељовић, Ђукановићев саветник за одбрану и безбедност и Предраг Бошковић, некадашњи министар одбране, као и свештеници неканонизоване Црногорске православне цркве окупили су се у Градској кафани. Вељовић, који је шест година био на челу црногорске полиције пре него што је постао Ђукановићев саветник, покушао је потом да изазове полицијску реакцију тако што је гурнуо полицајце који су у кордону штитили прилаз цетињском манастиру, што се види на снимку који је поставио потпредседник владе, Дритан Абазовић.

Црна Гора није осванула крвава, како су то прижељкивали у ДПС-у, али је постало јасно да Ђукановић нема подршку

Вељовић је ухапшен, а „борба“ Ђукановићеве Демократске партије социјалиста (ДПС) се наставила саопштењима у којима је писало да су председник владе Здравко „Кривокапић и Абазовић спремни да запале Црну Гору да би испунили туђе команде“ чији је „циљ да Црна Гора осване 6. септембра крвава“. Црна Гора није осванула крвава, како су то прижељкивали у ДПС-у, али је постало јасно да Ђукановић нема подршку.

Његова реакција је била вређање челника Српске православне цркве, патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија који су на устоличење у цетињски манастир дошли хеликоптером, у пратњи полицајаца, заклоњени од могућих напада.

„Само човјек без достојанства би себи дозволио да на такав начин (…) буде уведен у Цетињски манастир“, рекао је Ђукановић. „Бруталном злоупотребом државних ресурса, прије свега војске и полиције, и потпуно непримјереном употребом силе против мирно окупљених грађана у црногорској Пријестоници Влада Црне Горе обезбиједила је насилну интронизацију митрополита Јоаникија, противно вољи огромне већине грађана Цетиња и значајног броја грађана Црне Горе“, изнео је своју верзију догађаја на Цетињу.

За црногроског председника су звона која су се чула у цетињском манастиру у част устоличења Јоаникија „звона упокојења мисији Српске православне цркве и цетињске митрополије у црногорском пријестоном граду“.

Звона су, заправо, одзвонила његовој владавини. Црногорски председник је све усамљенија политичка фигура и све шупље одзвања његово вајкање о „великосрпској хегемонији“ која се обрушила на Црну Гору, што у Црној Гори али и у Србији понављају само они који од тога имају политичку корист и они који нису обавештени.

Национализам као параван за корупцију

Ђукановић је европски лидер који је најдуже остао на власти, дуже од Александра Лукашенка у Белорусији. Показао се као политички камелеон без премца који уме да се прилагоди околностима брже него други, чак и ако то подразумева потпуну промену политике коју је до тада водио.

Од савесног члана Савеза комуниста Југославије постао је савезник Слободана Милошевића коме је потом окренуо леђа, био је против независности Црне Горе, а онда је постао најстраснији поборник одвајања од Србије, звао је Русе да инвестирају, а потом је постао жестоки критичар Русије и окренуо се Сједињеним Америчким Државама. Остао је доследан једино у жељи да остане на власти.

Са трона нису успеле да га скину афере у које су били укључени његови најближи сарадници и породица зато што је цео државни апарат држао у својим рукама. Његов политички пад почео је оног тренутка када је покушао да потисне Српску православну цркву из Црне Горе и створи Црногорску православну цркву.

Српска православна црква је почела да смета Ђукановићу оног тренутка када се више није уклапала у његову идеју о идентитету црногорске државе

Српска православна црква је почела да смета Ђукановићу оног тренутка када се више није уклапала у његову идеју о идентитету црногорске државе. Као и сви лидери који су водили нове државе након распада бивше Југославије и црногорски председник игра на карту национализма. За то је било потребно створити црногорски језик, мењањем стандардног језика који је до тада био у употреби и црногорску цркву.

Постојећи идентитети нису одговарали његовој политичкој оријентацији па је одлучио да их промени. То је довело до дубоког раскола чије су последице данас очигледне. Ујдурма око новог идентитета Црногораца требало је да Ђукановића устоличи као утемељитеља нације, али је пре свега служила да се скрене пажња са непотизма и корупције који су обележили његову владавину и постали њен симбол.

У ове сврхе је требало да послужи и Закон о верским слободама који је 26. децембра 2019. године изгласала парламентарна већина из редова ДПС-а. Српска православна црква је према овом закону била обавезна да докаже власништво над својом имовином у Црној Гори која ће јој у противном бити одузета.

У ове сврхе је требало да послужи и Закон о верским слободама који је 26. децембра 2019. године изгласала парламентарна већина из редова ДПС-а. Српска православна црква је према овом закону била обавезна да докаже власништво над својом имовином у Црној Гори која ће јој у противном бити одузета

Ова дискриминаторна мера односила се само на Српску православну цркву, не и на друге верске заједнице у Црној Гори, са којима је црногорска влада склопила посебне споразуме. Одговор на овај закон су биле огромне протестне литије током зиме 2020. године које су на улице црногорских градова извеле десетине хиљада демонстраната. Предводио их је врх црногорске митрополије, на челу са митрополитом Амфилохијем и епископом Јоаникијем.

Показало се да је већина православних верника уз Српску православну цркву. На последњем попису из 2011. године, 72 одсто становништва се изјаснило као православно, 19 одсто као муслиманско, а 3 одсто као католичко. Православци се изјашњавају или као Црногорци (45 одсто), или као Срби (28,7 одсто), али већина оних који се изјашњавају као Црногорци су верници Српске православне цркве.

Ђукановићев сукоб са СПЦ није обрачун љубитеља западне демократије са "мрачним утицајима са истока који коче напредак Црне Горе", како он то жели да прикаже Западу, већ одговор корумпираног вође који губи тло под ногама и који би остатак живота могао да проведе у затвору

Ови протести су се претворили у политичко изјашњавање становника Црне Горе који су изгубили поверење у институције државе и систем који је продубио јаз између оних који немају ништа и Ђукановићеве елите која има све. Показало се да је црква институција у коју се верује. Овакав развој ситуације је изненадио Ђукановића и довео до пораза његове већине на парламентарним изборима 31. августа прошле године.

То је означило историјску прекретницу јер је у Црној Гори то први пут да до смене власти дође демократским путем. Ђукановић, који је и даље председник Црне Горе, од тада покушава да на сваки начин подрије владу, а догађаји на Цетињу, за које су страни посматрачи приметили да имају карактер државног удара, још једном показују да је његов рецепт за опстанак на власти продубљивање сукоба међу Црногорцима.

Ђукановићев сукоб са Српском православном црквом није обрачун љубитеља западне демократије са мрачним утицајима са истока који коче напредак Црне Горе, како он то жели да прикаже Западу, већ одговор корумпираног вође који губи тло под ногама и који би остатак живота могао да проведе у затвору.

(Данас)