Познајући овај основни Вучићев медијски и политички метод, нема никакве дилеме да антируска писања Курира и Информера представљају управо његов лични интерес и став. Прилично је индикативно што су ова „ексклузивна открића“ Курира заправо старе и отрцане другосрбијанске оптужбе, које од 2008. понављају Ненад Чанак, ЛДП и поједини плаћени западни лобисти.

Сви су сагласни да оно мало гласача није знало шта ради у тренутку гласања па сада општинска власт треба да буде идентична републичкој, са малим измена и допунама а све са циљем да на „престо“ не заседну „ратни хушкачи“.

Ове реченице можда још неком и лепо звуче и пружају наду, али већ се показало како то у пракси изгледа, и да се многе мере опет своде на цеђење суве дреновине порезима од грађана, занатлија и малих предузећа и укидање већине права запослених.

Протећи ће још много воде док не испливају конкретни докази да се Хрватска и Република Српска могу наслањати једна на другу као пријатељске и партнерске стране, али у првој посјети хрватског предсједника Бањалуци у овом тренутку треба видјети и факте који охрабрују.

Наравно да има земаља у којима је олакшано отпуштање, а постоје добре могућности за запошљавање и обезбеђена је социјална сигурност током незапослености. Али је Србија далеко од тих земаља и Србија не може својим незапосленима омогућити онај ниво социјалне и егзистенцијалне сигурности. 

Највећи проблем Србије и јесте у томе што има разорено друштво, а било би логично да се представник невладине организације залаже за стварање што снажнијег друштва као основне претпоставке за успостављање стабилног политичког и државног система.

Ако другу Оланду некако успе да наметне Европској унији перестројку, то ће само убрзати крах уједињене Европе – стимулисање раста БДП на рачун нагомилавања дугова, довешће до брзе експанзије дужничке пирамиде, потреса на берзама и дефинитивне смрти европске валуте.

Амбиција једног министра да се обрачуна са једним дневним новинама доћи ће главе већини српских медија и већини српских главних уредника. Драконске милионске казне које прописује Предлог закона напросто не остављају могућност нормалног бављења новинарством у овој земљи.

Не преврће се само Нобел у гробу када види шта се данас дешава са његовом наградом. Исти случај је сигурно са Бетовеном и Шилером чија се „Ода радости“, са својим завршним стиховима „Сви ће људи браћа бити“, изводи као химне те и такве (расистичке) Европе.

Од свих грешака које се могу приписати овој влади, та је највећа – претерана обећања. Влада је далеко од реализације прокламованог. Она није нашла решење тешке загонетке актуелне светске кризе, али једно је успела – избегла је слом, панику, масовнија банкротства.