Моје хапшење показује колико су војвођански индипендисти снажни, али и колико је централна власт у Србији неспособна. Као и сви сецесионисти, и ови војвођански највећу суровост показују у обрачуну с „непријатељем у сопственим редовима“

Проширење које би обухватило Холандију, па и шире, чини се да је технички изведиво простим продужењем балтичких кракова Северног тока, уз нешто модернизовања садашње северноевропске инфраструктуре и уз преусмерење једног од гасовода. Међутим, политичке импликације би ипак могле да буду препрека.

Хвала вам, Срби, што водите рачуна о гробовима хероја из Другог светског рата - Руса, Украјинаца, Белоруса, Татара... После рата многе улице југословенских градова носиле су имена војних команданата Црвене армије. Затим су улице преименоване. Али, људи памте.

Нису ни само банке, ни политичари једини који се суочавају са презиром – чак је и монархија на удару. Краљ Хуан Карлос, који је некада био толико цењен због своје улоге код прелаза у демократију, био је принуђен да се извињава због тога што је на врхунцу кризе у 2012 г. отишао у лов на слонове.

Од таквих не очекујеш сувисли одговор на питање "зашто". Један пристојан урлик био би сасвим довољан. Њих, међутим, подржава и опслужује пристојна интелектуална логистика, од све бизарнијег серкла НСП мислилаца па до црквеног врха. Њих не мори "мука са речима" – само мука са смислом.

Званично саопштење званичника братства на енглеском језику у штампи избегло је теорију завере, фокусирајући се на осуду инцидента и на изражавању симпатија и солидарности.

Не мислим да спасавамо власт. Само немам права да лажем било кога предлажући му сурогат живота у лепом ЛДП у несрећној Србији која се распада. Не желимо без борбе да омогућимо повратак оних који у дивљању криминалаца, у дресовима и без њих, са беџом или без њега, траже своју последњу шансу.

На жалост, решење косовског питања није ни близу што се види на основу ових психолошких притисака и пропагандних пробних балона који само служе да тестирају вољу Србије и спремност да се брани њен територијални интегритет.

Било би занимљиво да сазнамо коју мизику слуша Александар Вучић док пише своје говоре и ауторске текстове, али једно је сигурно морао би да поради на метафорама јер су се од превелике употребе добрано излизале или да промени саветнички тим који му осмишљава његово „ауторско“ дело јер је упао у опасну замку понављања и самоцитирања.

Озбиљне државе своју прошлост не унижавају, већ од ње уче и према том науку се и владају. Можда мењају идеологије и државна уређења, али  сопствену историју не одбацују. Прихватају је таква каква јесте.