Да Хамнеи заиста држи узде политичке и верске моћи у Ирану потврдила је и његова изјава: „Ирански врховни верски вођа Ајатолах Али Хамнеи објавио је на свом Твитер налогу да гласање на председничким изборима представља гласање о поверењу у Исламској Републици".

Критиковао сам признавање независности Косова јер је било преурањено и условљено великим притиском тадашње америчке администрације. Данас две трећине међународне заједнице не признаје Косово.

Серија успеха сиријске војске у 2013. години су резултат темељне и систематске промене стратегије Асадових генерала. Крајем 2012. године, многи аналитичари су очекивали релативно брзи пад Алепа и Дамаска и следствени „одлазак са власти“ сиријског председника Башара ел-Асада и његове БААС партије.

Да су резултати мерило, ова влада би била сведена на најмањи кабинет на свету, а огромна већина министара би морала да оде због неуспеха или статирања – од министара спољних послова и инфраструктуре, преко пољопривреде, урбанизма, енергетике, здравства...

Искључење Рафсанџанија дозвољава врховном вођи да избегне несигурност избора у којима иранска јавност поново постаје снажна. Јасно, врховни лидер жели да избегне врсту узбуђења коју би Рафсанџани покренуо да је наставио да даје јавне изјаве.

Озбиљни аналитичари политике Беле куће указују да је Обами ова превремена награда нека врста „камена око врата“. Додатно га обавезује да испуни обећања с којима је дошао до Овалне собе. Ове наше мало шта обавезује да испуњавају обећања, њима су „руке одвезане“, а камен су нама окачили око врата.

Због свега тога, протести у Турској више су део Occupy покрета, него што би били слични "Арапском пролећу". Occupy покрет је и настао на темељима онога што су у Београду показали маркетиншки стручњаци.

Та потреба да НАТО погреши, чак да се распадне, јесте чудна јер уопште не почива на идеји шта би то друго било боље од НАТО. Многи не могу да схвате колико је јака диктатура у Србији, која је вођена једним ноторним психопатом који презире властити народ. Многи не увиђају везу између Сребренице и Рачка.

Све сличности можда су само случајне. Барем 15 дана колико траје првенство света у кошарци и грађани Србије могу да се осећају као да су велики и моћни, какви су били на геополитичкој и кошаркашкој позорници током Хладног рата.

Заиста, ако су од „социјалиста“ остали само Вулин и они попут њега, социјализам јесте увелико нереалан, јер су они његова очигледна негација и сурогат.