Немилосрдна медијска средства имају веома мало времена да сазру пре него што објаве неуспех. То значи да је много мање тајни због толико присутног цурења информација.

Та потреба да НАТО погреши, чак да се распадне, јесте чудна јер уопште не почива на идеји шта би то друго било боље од НАТО. Многи не могу да схвате колико је јака диктатура у Србији, која је вођена једним ноторним психопатом који презире властити народ. Многи не увиђају везу између Сребренице и Рачка.

Овај дијалог активне и пасивне љевице више подсјећа на покушај да се успава и разводни одлучност и спремност за праве промјене, какве још увијек пропагира „Сириза“, а све у лику комплимната али и очинских савјета „љевичарског велана“ о „добром владању послије избора“.

Више војник него политичар, више државник него дипломата, краљ Александар Карађорђевић је сложен избор између државног јединства и политичких слобода 1929. године лако решио у корист првог. Цена овог корака била је висока.

Господин Лафонтен је на парламентарном сајту немачке Партије левице рекао да ће се канцелар Ангела Меркел “пробудити из свог самозадовољног дремежа“ тек онда када се земље које су у невољи уједине како би је приморале на промене у кризној политици – и то на рачун Немачке.

Тадић је изгубио копчу с народом, затворио се у цитаделу и окружио дворском камарилом, која узима огроман новац да му смишља реченице и позе у којима ће га сликати. Преузео је на себе посао за који није способан, он би да буде и председник, и премијер, и министар, и баба Ванга.

Наиме, израелски авиони и не морају да улазе у ваздушни простор Сирије да би извели бомбардовање. Сиријцима недостаје ракетни пво систем дугог домета који би могао да угрози израелске јуришне авионе.

Неки представници опозиције последњих дана призивају насиље на улицама, предвиђају пад владе на улицама. Мислим да нису свесни шта говоре. Грађани знају ко су они. Упркос жељама да стекну нови идентитет, увек избије стари начин мишљења – екстреман и радикалан.

Овде треба истаћи да Русија у Румунији после 1990. г. практично није имала никакав програм јавне дипломатије, што се врло јасно осећа. Непостојање интересовања за румунско-руске односе у епохи посткомунизма је било узајамно – како на државном нивоу, тако и на нивоу обичних грађана. 

И раније, након обиласка Војводине, рецимо, наш васпитач Јелко, у извештају о положају националних мањина, оптуживао је Србију за „међуетничке инциденте у покрајини“. У међувремену је пластично појаснио „аутизам Србије“ као ситуацију једнаку оној „када би муж, да напакости жени, одсекао себи ону ствар“.