"Косово ће бити позвани и учествоваће на следећем састанку Отвореног Балкана, где ће бити објављен горе-наведени споразум и предложени други облици сарадње, нпр. споразум о храни и енергетици"

Он је већ заузео и преузео све што су јалови антирежимски умови данас у стању да понуде и, истовремено, само је један такав човек у стању да некако можда изведе косовску акробатику, коју су нам као лакмус тест доброг лидерства наметнули наши западни господари

У исто време, уместо да је дошло до динамизирања после 80-их година ХХ века, како су обећавали теоретичари неолиберализма, у пракси се десило потпуно супротно. Годишња стопа раста светске привреде у 70-им годинама износила је 2,4%, у 80-им 1,4%, у 90-им 1,1%, а у првој деценији овог века наступила је глобална економска криза.

 Имајући у виду неспремност две стране да краткорочно поднесу огромне трошкове последичног разбијања глобалних ланаца снадбевања, веома је могуће да обема земљама одговара да барем што више одложе оно што им се чини неизбежним. 

Приштина се обавезала да годину дана неће аплицирати за чланство у медјународним организацијама. То само по себи не би било лоше, да се Београд није обавезао да престане са кампањом отпризнавања и лобирањем код земаља које још увек нису признале “Косово” да то и у будућности не учине. 

Творци наше пропасти, људи који су водили Србију од 2000, увели су неолиберализам на мала врата, а само декларативно се залагали за социјалну правду и економскe слободe.

 Још једном желим да нагласим да Украјина за нас није само суседна држава. То је неотуђиви део наше сопствене историје, културе и духовног простора. Од памтивека, људи који живе на југозападу онога што је историјски била руска земља називали су себе Русима и православним хришћанима

Oвај споразум је понижавајући зато што је председник Америке искористио једну суверену, међународно признату државу, Републику Србију, и једну непризнату мафијашку НАТО творевину, Косово*, као пуке инструменте у својој предизборној кампањи

Можда ће се након смрти Добрице Ћосића створити услови да он не буде више предмет сталних политилкантских и памфлетистичких напада већ ће његово књижевно дело бити предмет нових и објективних анализа.

Госпођа Меркел и, нарочито, министар Вестервеле последњих месеци као да су се трудили да кад год за то постоји прилика доспу још мало соли на живу косовску рану. А то баш и није најпрепоручљивије у земљи у којој постоји узречица „мрзим га ко Немца“.