Не знам шта бих осећао према Александру Вучићу да сам Србин и да живим у Србији. Најважније достигнуће Александра Вучића за мене је у томе што је током његове владавине русофилство у Србији постало мејнстрим.

Обамина економска политика се ни по чему не разликује од деценијске социјалне демагогије у Србији. Проблем незапослености решава се тако што се вештачки креирају радна места на буџету, исто што се овде ради од СФРЈ.

Вучићева реторичка критика Запада и повремено додворавање Русији су најобичнији политички блефови. Њему је јасно да нема избора и да ће морати да испуни све оно што је у Бриселу и Вашингтону обећао и већ добрим делом реализовао

Овакав начин говора о ревизији историје Другог светског рата и традицији антифашизма у Србији у својој основи има заглибљеност у превазиђени југословенски наратив из доба постојања СФРЈ

Ни једна од ових мера није никакав „рат“, али јесте јасан знак да вам је озбиљно стало до свог територијалног интегритета и да сте спремни да се за њега озбиљно заложите. У противном, немојмо да се фолирамо и даље „кувамо жабу“ звану српско јавно мњење. Хајде да лепо учинимо оно што нам ЛДП и Б92 предлажу сво време.

Светска банка је у октобру 2022. објавила да је напредак у смањењу екстремног сиромаштва успорен или негде чак и заустављен, а да су прогнозе за наредних неколико година неизвесне, што је последица кризних догађаја од 2020. 

 Јер, као што је већ добро примећено, Србији није потребна никаква грађанско-ратна подела на нас и њих: „Потребни су јој честити, добронамерни, и слободољубиви људи. А они ће се већ договорити“

Преломни догађај се вероватно одиграо у ноћи између 30. априла и 1. маја када су у плански изведеном убилачком нападу НАТО бомбардера убијени Гадафијев најмлађи син и троје унучади. Од тог тренутка, једна нелегитимна војна интервенција прерасла је у „савршен“ (у смислу „перфектан“, „потпун“) злочин.

Брисел, у неугодној позицији услед пооштравања конкуренције између САД и Кине, покушава да дефиниште „кохерентну стратегију“ за суочавање са Кином. Ипак, док је позиција Урсуле фон дер Лајен и Жозепа Бореља, као и доминантног дела администрације у Бриселу „про-атлантистичка“, то се не може рећи за већи део оних који држе главну реч у обликовању политике ЕУ, а то су политичке и бизнис елите на националним нивоима. Како помирити ове две струје, и како наћи баланс између чини се нужне блискости са Вашингтоном и одржавања економски интензивних односа са Пекингом, питање је од милион долара.

Када бисте једног класичног, или чак једног модерног левичара, оног од пре пола века, ставили у срце дебате савремене левице, лако бисте констатовали да њему ништа не би било јасно. У шуми термина попут оних као што су терф, радфем, LGBTIQ итд. наш левичар би се загледао збуњено