уторак, 25. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Законска забрана телесног кажњавања деце и шта психологија (не) каже
Културна политика

Законска забрана телесног кажњавања деце и шта психологија (не) каже

PDF Штампа Ел. пошта
Јован Мирић   
понедељак, 22. децембар 2014.

Пре неколико година сачињен је нацрт закона којим би се забранило телесно кажњавање деце у Србији. Тада су неки психолози у медијима износили своје ставове о томе, а одржан је и један округли сто на ту тему. Потом се неко време није чуло ништа о томе нацрту, да би се недавно поново појавила иста иницијатива. И овога пута јавили су се психолози да кажу своје о телесној казни и о томе нацрту.

Циљ овога прилога састоји се само у томе да кажем каква је релација психологије и закона о забрани телесног кажњавања деце.

Прво, већ постоји закон којим се забрањује злостављање деце. Тај закон под забрану ставља и свако злостављање телесним кажњавањем на тај начин што инкриминише тешко телесно повређивање.

Друго, сада се забрањује свако телесно кажњавање, односно телесно кажњавање од стране свих родитеља према свој деци у свим могућим ситуацијама.

Да ли психологија као наука може да својим научним сазнањима подржи закон који се формулише на овом нивоу општости?

Наравно, не може, не може никако. Научна сазнања, психолошка или нека друга, нису у стању да достигну такав ниво општости. Ни у овом случају ни у неком другом.

Подсетићу читаоце на основно, тј. на то како се формулишу психолошка сазнања, односно психолошки научни закони. Узмимо да ти закони исказују неку релацију између телесне казне и неке последице по дете: последице по ментално здравље, по психички развој или по понашање. У сваком од та три случаја реч је о психолошким варијаблама. И телесна казна је, наравно, психолошка варијабла.

Најпре треба подсетити на то да су психолошки закони статистички по природи, односно такви да се исказују вероватноћама које су мање од 1, процентима који су мањи од 100 и корелацијама које су мање од 1. Закон, међутим, није статистички: он поставља исказ на нивоу 100 % или на нивоу апсолутних 1.

И даље: психолошки научни закони (боље речено: правилности) нужно узимају у обзир следеће, односно ограничавају се на следеће.

1) Варијабилност родитеља. Било која васпитна мера која се нађе у родитељској пракси зависи од бројних особености родитеља. Бројна истраживања указала су на само неке од њих: топлина према детету, доследност у примени васпитне мере, интензитет, емоционални израз са којим је мера примењена, углед који родитељ има, однос са другим родитељем итд.

2) Варијабилност деце. Довољно је да наведемо само узраст и темперамент (или раздражљивост), а могли бисмо навести још и пол и низ других варијабли. Последице мере коју родитељ примењује, дакле, зависи од ових варијабли.

3) Варијабилност ситуација. До сада су психолошка истраживања узимала у обзир мали број ових варијабли: понављање преступа, емоционални тон детета када износи свој преступ и сл. Нису узимала у обзир бројне варијабле које улазе у основни корпус морала: намера или мотив са којим је преступ почињен, однос између природе преступа и природе васпитне мере, величину последице, узраст оштећене особе и сл.

Ово се може казати и на други начин: све што је побројано од 1 до 3 јесу бројни чиниоци од којих зависи да ли ће васпитна мера повезана са горепоменутим последицама. То, пак, значи неколико ствари. Прво, сасвим је могуће да се дете развије у здраву особу, без застоја у развоју и без проблема у понашању а да га родитељи никада нису казнили применом телесне казне. Али и друго је тачно: сасвим је могуће да израсте нормална особа, без застоја у развоју,  без менталних поремећаја и без проблема у понашању. Треће, сасвим је могуће, такође, да настану сметње у развоју, менталном здрављу или понашању код деце родитеља који нису никада применили телесну казну. Наравно – четврто – аналогно важи и за случајеве где јесте примењивана (незлостављајућа) телесна казна. Штавише, знамо да постоје особе у свакој од ових категорија. Уосталом, генерацијама постоје особе нормалног развоја и понашања које су телесно кажњаване.

Међутим, ту не треба да застанемо. Можемо да замислимо родитеља који се одлучио за примену реципрочних казни у васпитању свог детета. То значи да је тај родитељ решио да примени одмерену телесну казну само у случају да његово дете (под одређеним условима узраста, ситуације итд.) удари или телесно повреди друго дете. Нема ту држава и закон шта да каже. Нема ни психологија. Реципрочност је један од основних елемената рационалности, или принципијелности. Забрана телесне казне би, дакле, уклонила сваку рационалност и принципијелност у васпитању, изузев оне рационалности која постоји у дресури (у виду релације средство – циљ).  

Аутор је професор на одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер