Културна политика | |||
У Србију неће долазити Окфорд и Харвард већ неке образовне верзије "Дел Боја и Роднија", повезане са домаћом влашћу и криминалцима |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 24. јун 2025. | |
Овим казненим мерама које спроводи, укључујући ту и закон који се припрема, режим жели да постигне два циља: уништење државних универзитета и уношење раздора између студената, професора и грађана. Уништење државних универзитета је дугорочни циљ и то је био план и пре студентских протеста. Само што су намеравали да то ураде у тишини, без бурних реакција јавности, што сада више није могуће. Два су разлога за уништење државних универзитета. Један је неолиберална политика уништења свега што је државно, јавно и свима доступно. И за то су, као и за Рио Тинто, добили налог од иностраних центара моћи.
План уништења универзитета укључује неколико мера, а још се не зна за шта ће се све определити. Оно што је извесно, јесте довођење иностраних универзитета, који ће у Србији моћи да раде без акредитације. Ово без акредитације је при том кључно. То значи да такви универзитети могу да се оснују и почну да раде без одговарајућег простора, без професорског кадра, без библиотеке, без опреме. А најављује се и да ће, попут иностраних компанија, бити субвенционисани од стране државе. При том, у Србију неће доћи Оxфорд и Харвард, него Trotter Peckham International, који ће водити нека верзија Дел Боја и Роднија. Након два или три права универзитета на почетку, остало ће бити „универзитети“, за које нико никад није чуо. А њихови власници неће стварно бити странци. Као и у случају „Арапа“, који су покуповали пола наше земље, то ће бити прљави новац из Србије којим ће људи из власти и овдашњи криминалци добити још један начин да опљачкају наше грађане. Друга мера су ваучери за студирање, које студенти могу употребити и на државним и на приватним факултетима. То ће довести до гашења бројних државних факултета, јер је вероватно је да ће многи студенти, у жељи да што безболније дођу до дипломе или да је просто купе, бирати приватне универзитете. А да се запослите у Србији, знање ионако није важно, него партијска и клановска припадност.
Занимљиво је да је модел ваучера за студирање преузет од владе чилеанског диктатора Аугуста Пиночеа. Резултати тамошњег експеримента су показали да је ова пракса довела до укидања бројних државних школа и универзитета и до драстичног повећања јаза између богатих и сиромашних ученика и студената – уместо његовог смањивања, што је био прокламовани циљ. Каква су досадашња искуства за приватним универзитетима у Србији? Чак и ако се у заграду склоне приче о продаји факултетских диплома, извесно је да су допринели девалвацији вредности знања и универзитетског диплома. Само у периоду од 2007. до 2016. године број доктора наука у Србији повећао се 880%. До 2025. године број се вероватно још утростручио. По неким изјавама званичника у плану су и приватно-јавна партнерства на универзитетима. У пракси то би могло да значи, да неко од „контроверзних бизнисмена“, што ће рећи, криминалаца, може да инвестира у факултет и да онда сваког месеца испитује професоре, не колико су људи образовали и какав је квалитет наставе, него колико су новца њему зарадили. У плану је и неколико мера за гашење аутономије онога што буде остало од државних универзитета. Прво је увођење такозваног СПИРИ програма, односно система за припрему, извршење, рачуноводство и извештавање. Иза ове љупке скраћенице крије се, у ствари, укидање жиро-рачуна високошколских установа, тако да ништа од прихода које факултети буду сами остварили од разних пројеката и студентских школарина неће остајати њима. И на крају, ту је и идеја да ректоре и декане више не бирају сами државни факултети и универзитети, него да то ради Министарство просвете. То значи да ће држава, односно партија бирати партијске послушнике, чији би задатак био да заводе ред на факултетима и чиме би аутономија универзитета била потпуно угашена.
Овај неолиберални процес укидања државног образовања, већ је далеко одмакао у државном здравству. Модел је увек исти. Државним установама ускратите средства, забраните нова запошљавања, не дате им новац за опрему, не обнављате зграде, док они стварно више не могу да грађанима пруже квалитетну услугу. Па онда они кажу: „Ово ништа не ваља“. А власти одговарају: „Јесте. Много је боље приватно“. И онда се отварају безбројне мале и велике приватне клинике. Док их једног дана неколико компанија из Немачке, из Шведске или Пољске све заједно не купи и сав новац одавде одлази у иностранство. То се већ десило са апотекарским системом у Србији. Државне апотеке су свесно и систематски уништене, након чега је уследило отварање безброј приватних апотека. А онда су у Србију дошли апотекарски ланци Бену и Др.Маx и преузели или уништили већину тих приватних апотека. Други разлог за уништење државних универзитета и генерално државног школства је карактеристика овог режима који га одваја од свих других, укључујући и Милошевићев. А то је тотална депрофесионализација – друштво у коме знање више не игра никакву улогу, него само партијска припадност, па је важно да уништите сведоке који би томе могли да се супротставе. Основни канал вертикалне друштвене покретљивости у Србији више није образовање, него клијентелизам. Можете бити најбољи студент било ког факултета, ако нисте члан партије или немате везу по неком другом основу, никада се нећете запослити, а да не говоримо о напредовању на послу. У таквом друштву, квалитетно образовање заиста није битно. Симболи таквог друштва су Милорад Грчић, власник печењаре који је добио да води највећи енергетски систем у земљи и успео је за две године да га уништи и Синиша Мали, стварни премијер у сенци већ неколико последњих Влада Србије, за кога је матични универзитет утврдио да је плагирао свој докторат. Не постоји земља не свету, где би неко за кога је званично утврђено да је плагирао докторат могао да буде министар финансија. А добро би било да се погледају и дипломе Јоргованке Табаковић, Небојше Стефановића, Александра Шапића, Зоране Михајловић, Јелене Триван, Томислава Николић – а низ је бесконачан на нижим нивоима. На сваком руководећем месту у овој земљи увек је руководилац предузећа И установа који је на ту позицију дошао преко политичке партије глупљи и неспособнији од оних којима би требало да руководи. Таквој власти и таквом моделу напредовања у друштву квалитетни универзитет и конкуренција базирана на знању заиста нису потребни. Уништење универзитета је дугорични циљ ових казнених мера, а краткорочни циљ је био да разбије једниство студената, професора и грађана. Па да студенти најпре почну међусобно да се оптужују; да студенти почну да оптужују професоре да су их издали, да професори оптужују студенте да су неодговорни, а грађани оптужују професоре да никада и нису искрено подржавали студенте, него да су мислили само на своје позиције, а да професори оптужују све друге професије да су их оставили на цедилу. А да онај који је за све то крив, стоји са стране и трља руке.
Само изгледа да им план није успео. Велика већина универзитетских професора и даље свим срцем подржава студенте и студенти то разумеју. Хтели су привид наставе и добили су привид наставе. А то што наставе и даље углавном нема, режим ионако не интересује. Једино их занима да својим бирачима јаве да су победили универзитет и да је „обојена револуција“ завршена. Још и само ово: људи се у жару борбе везују за средства, а губе из вида циљ. Блокаде наставе и блокаде факултета су била средства у покушају да се власти приморају да испуне примарне захтеве студената. Показало се да то ипак није могуће без политичке промене, па студенти сада захтевају расписивање ванредних парламентарних избора. Ту се сада прелази из академског у политичко поље, па ће се и средства борбе мењати. Студенти би и даље требало да имају водећу улогу, само што примарно место борбе више није универзитет. Није страшно ако се мењају средства, под условом да се стално циљ држи на уму – а то је да смени ова власт која не дозвољава да одговарају они криви за смрт 16 људи у Новом Саду и која намерава да уништи универзитет у Србији. (говор на трибини Слободног универзитета у Нишу) Аутор је социолог и (ванредни) професор Факултета уметности у Нишу |