О „националним уџбеницима“ или пионири новог доба

Уколико се усвоје решења предвиђена нацртом измена Закона о уџбеницима ђаци у основним школама ће, из „идентитетских предмета“, већ од 2026. године на располагању имати само један уџбеник. Онај чије ће писање, штампање и издавање строго контролисати – држава.

„Отац се воли пуно, мајка се воли више, а Тито се воли највише. Воле се мама и тата, воле се сека и бата, али ако те ко буде пито, највише се воли Тито“... Старије генерације, оне које су се школовале у бившој СФРЈ вероватно се још сећају ове песмице из читанке за други разред основне школе. Она је само један од, можда и наивнијих примера како се код младих нараштаја, још на почетку школовања градио култ личности. Пионирска заклетва, слика „вољеног председника“ која се смешила са зида учионице, цитати и песмице из читанки посвећене „другу Титу“, јунаци из НОБ-а блиски дечјој машти, приче из живота наше радничке класе само су неке од „сличица“ које су се усађивале у свест првака... Касније, у старијим разредима кроз теме из књижевности, историје, географије, па све до марксизма који је био обавезан предмет у средњој школи ове су „васпитно образовне“ методе добијале нове димензије прилагођене узрасту оних на које се ваљало деловати. Тако су генерације тада свршених матураната боље знале како је пас Тигар спасио живот Титу у бици на Сутјесци, него како је војвода Мишић сјајном тактиком у Колубарској бици већ готов пораз претворио у победу, боље су знали биографије седам секретара СКОЈ-а него биографије седам српских краљева крунисаних у Жичи...

Са распадом државе деведесетих година прошлог века распала се и ова идилична слика о заједничкој прошлости њених „народа и народности“. Школски уџбеници из „идентитетских“ предмета и даље су били преобимни, по дизајну и садржају монотони, у њима су се могли пронаћи анахронизми из прошлих времена, али и приметити велике промене. На површину су, из дубоке сенке почеле излазити готово заборављени јунаци и теме из националне историје, уместо заједничке спомињала се само „славна“ прошлост свог народа, који је обично представљан као жртва и ослободилац, а „ови други“ као џелати и агресори. Ипак, ваља признати да су, чак и у тим смутним временима, барем када је реч о школским уџбеницима у Србији одређени стандарди и даље поштовали. Да ли због чињенице да су се, због застарелих наставних програма теме из новије прошлости кратко обрађивале ( обично на крају осмог разреда основне, односно четвртог средње школе ), заузетости државе ратом и другим проблемима услед чега она није много марила на образовање, или због озбиљности аутора уџбеника оваквих садржаја, за које би се могло рећи да су представљале вид „испирања мозгова“ младих генерација било је мање него што би се из данашње перспективе могло очекивати. Али, основни утисак да је „Титовог омладинца“ из доба СФРЈ деведесетих година на крају школовања требало да замени „национално освешћен“ млади човек, не може се избећи....

Уџбеници су постали модернији, са лепшим дизајном и више илустрација у односу на оне из деведесетих, али и са више материјалних грешака и импровизација него раније

После петооктобарских промена и „друштвене транзиције“ догодиле су се и велике промене у образовању. Уведени су нови, изборни предмети веронаука и грађанско образовање, појавила се конкуренција у штампању уџбеника, наставни планови и програми су донекле промењени.... Али, поред позитивних то је имало и неке негативне последице. Уџбеници су постали модернији, са лепшим дизајном и више илустрација у односу на оне из деведесетих, али и са више материјалних грешака и импровизација него раније. „Плурализам“ у штампању довео је и до „плурализма“ у наставним садржајима, па се тако из историје исте наставне јединице ( лекције ) код различитих издавача добијале потпуно другачије наслове, или им је мењан редослед, што је код ученика стварало заблуду посебно уколико промене школу, а тиме и уџбеник. Као што су домове здравља почели да обилазе представници разних фармацеутских кућа „убеђујући“ здравствене раднике да се определе за њихове производе, тако су, борећи се за тржиште школе „спонтано“ посећивали издавачи, нудећи своје уџбенике, позивајући на семинаре, обуке....Зато су уместо квалитета на избор издавача често утицали лични интереси. Ни идеологија није сасвим искључена па су, у складу са тежњом о уласку у ЕУ у наставним садржајима „националне“ све више мењале „европске“ вредности. Ни државни врх није био сасвим имун од мешања у ове теме, па је остала упамћена изјава Бориса Тадића изречена приликом посете колеги Иви Јосиповићу у Хрватској да ће „Србија и Хрватска ускоро написати заједнички уџбеник историје“... Ипак, уз све недоследности и мане чини се да је овај период представљао квалитативни помак унапред, у односу на претходни период.

Долазак СНС-а на власт довео је до погоршања материјалног положаја просветних радника, па самим тим и до опадања квалитета образовања 

Долазак СНС-а на власт довео је до погоршања материјалног положаја просветних радника, па самим тим и до опадања квалитета образовања јер су многи, у потрази за бољом зарадом наставнички позив мењали за друга занимања. Погоршање материјалног и статусног положаја просветних радника довело је до великог пада интересовање за ову професију међу младима, па је постао прави изазов пронаћи наставнике појединих предмета, посебно природних наука и страних језика. Али ако изузмемо ову „ситницу“ и појаву све већег броја приватних факултета на којима се могла купити диплома, без да нови „академски грађанин“ зна који смер је завршио и које предмете одслушао, других промена барем када је реч о начину образовања у основним и средњим школама није било. Незаинтересована за ову област СНС је ресор образовања углавном препуштала колегама из СПС-а, па се њен уплив чак осећао мање него у другим областима. Наставило се и са дотадашњим начином бирања уџбеника, уз повремене коментаре, у почетку углавном у таблоидима како нам „децу образују странци“ ( страни издавачи ), „сорошевци“, па чак и „усташе“ због чега би у тој области, наводно требало увести ред.

Последњих година идеју о „завођењу реда“ у овај области су од медија, кроз причу о штампању „националних уџбеника“ почели да преузимају – носиоци власти. Један од првих који је изашао са идејом о „увођењу реда“ у образовање био је Александар Вулин који је, пре четири године док се налазио на месту министра полиције у скупштини изјавио да „уџбеник историје мора да напише држава Србија“. Тако је остало забележено да је ову идеју први изнео не министар просвете, него министар полиције солећи памет наставницима ваљда као „стручно лице“ за питања образовања које би се то теме и догађаји из прошлости морале више изучавати. Једно време ова тема, ако се изузму покушаји штампања „националне читанке“ није потенцирана да би недавно, ваљда као вид одбране националних вредности од „обојене револуције“ поново доспела у први план.

Тако је Министарство просвете, овог пролећа направило нацрт измене Закона о уџбеницима који је био на јавној расправи до 4 јуна, после чега би требало да буде покренута процедура за његовим усвајањем. Нацртом имена Закона о уџбеницима предвиђена је израда „уџбеника од националног интереса“ за ученике основних школа и то за тзв „идентитетске“ предмете – српски језик, свет око нас, природу и друштво, историју, географију, музичку културу и ликовну културу. „Уџбеник од националног интереса може бити прописан и за предмете у средњем образовању и васпитању на основу одлуке коју доноси Влада“ пише између осталог у нацрту закона, којим се, поред националног предвиђа и израда уџбеника од „посебног“ интереса за припаднике мањина. Нацртом је такође предвиђено да тај уџбеник припреми издавач који се налази у државном власништву, односно Завод за уџбенике, а да га штампа такође нека од две штампарије у државном власништву. Планирано је да јавни издавач најкасније 15 дана од доношења ове одлуке распише јавни позив за избор чланова ауторског тима који ће чинити „лица са интегритетом и ауторитетом у области у којој су изабрани, као и да именује рецензентску комисију водећи рачуна о њиховој стручности и релевантном искуству“.... Тако штампани уџбеник биће обавезан за све школе на територији Србије, а уџбеници приватних издавача биће постепено брисани из регистра... Предвиђено је да ове измене ступе на снагу од школске 2026/2027 године и то најпре за ученике првог и петог разреда, а прелазак на нове уџбенике биће организован у фазама до школске 2029/2030 године када ће бити уведени за ученике четвртог и осмог разреда. Тако ће, уколико ова иницијатива буде усвојена за пет година из свих „идентитетских“ предмета важити само тзв „национални уџбеник“...

Стручна јавност у решењима представника власти види покушај актуелне власти да, кроз селективан приступ темама из прошлости, књижевности, уметности... обликује свест младих генерација на начин који њој највише одговара

Наравно, представници власти, укључујући и министра просвете Станковића, као и бившег премијера Вучевића „на сва уста“ хвале ову иницијативу видећи у њој начин да се у „образовање уведе ред“, а деца науче „правим вредностима“ и изграде национални идентитет. Стручна јавност, међутим већином има другачије мишљење... Они у овим решењима виде покушај актуелне власти да, кроз селективан приступ темама из прошлости, књижевности, уметности ..обликује свест младих генерација на начин који њој највише одговара. Студентски и грађански протести, који још трају показали су да већи део младе генерације има убеђења, вредности и погледе супротне од оних које власт промовише као пожељан облик понашања и размишљања, због чега их је потребно „преваспитати“. Један део тог посла, можда не главни, али свакако важан требало би да припадне образовању. Зато се поново покрећу приче о „страним издавачима“, „унутрашњим и спољним непријатељима“ и другим противницима Србије и српског народа који као средство борбе против своје земље користе – уџбенике.

Поставља се, осим тога и питање да ли је држава, предлагањем ових измена признала и – сопствену немоћ. Јер, ни један уџбеник, било државног, било приватних издавача не може бити у употреби док га не одобри релевантна установа - Завод за унапређење образовања и васпитања, односно док одлуку о томе не потпише министар просвете. Значи ли то, да су они до сада давали сагласност за нешто што није било у националном интересу?

Тако уместо да се бави суштинским проблемима образовања, побољшањем наставних програма, растерећивањем градива, отклањањем недостатака у уџбеницима, модернизацијом наставе и побољшањем материјалног положаја просветних радника држава намеће „подобне“ издаваче, бира ауторе уџбеника и прописује пожељне теме за предмете које је сама одабрала. Другим речима, укида стечена права и на „мала врата“ уводи цензуру у образовање. Остаје да се види хоће ли то бити још један неуспешан покушај „увођења реда“ у ову област или ће нова законска решења створити и нове „пионире“ и „омладинце“ нашег времена.. Само што ће, уместо црвених марама и „титовки“ са звездом петокраком ови „пионири“ имати нешто тамније униформе.  

(НСПМ)