O „nacionalnim udžbenicima“ ili pioniri novog doba

Ukoliko se usvoje rešenja predviđena nacrtom izmena Zakona o udžbenicima đaci u osnovnim školama će, iz „identitetskih predmeta“, već od 2026. godine na raspolaganju imati samo jedan udžbenik. Onaj čije će pisanje, štampanje i izdavanje strogo kontrolisati – država.

„Otac se voli puno, majka se voli više, a Tito se voli najviše. Vole se mama i tata, vole se seka i bata, ali ako te ko bude pito, najviše se voli Tito“... Starije generacije, one koje su se školovale u bivšoj SFRJ verovatno se još sećaju ove pesmice iz čitanke za drugi razred osnovne škole. Ona je samo jedan od, možda i naivnijih primera kako se kod mladih naraštaja, još na početku školovanja gradio kult ličnosti. Pionirska zakletva, slika „voljenog predsednika“ koja se smešila sa zida učionice, citati i pesmice iz čitanki posvećene „drugu Titu“, junaci iz NOB-a bliski dečjoj mašti, priče iz života naše radničke klase samo su neke od „sličica“ koje su se usađivale u svest prvaka... Kasnije, u starijim razredima kroz teme iz književnosti, istorije, geografije, pa sve do marksizma koji je bio obavezan predmet u srednjoj školi ove su „vaspitno obrazovne“ metode dobijale nove dimenzije prilagođene uzrastu onih na koje se valjalo delovati. Tako su generacije tada svršenih maturanata bolje znale kako je pas Tigar spasio život Titu u bici na Sutjesci, nego kako je vojvoda Mišić sjajnom taktikom u Kolubarskoj bici već gotov poraz pretvorio u pobedu, bolje su znali biografije sedam sekretara SKOJ-a nego biografije sedam srpskih kraljeva krunisanih u Žiči...

Sa raspadom države devedesetih godina prošlog veka raspala se i ova idilična slika o zajedničkoj prošlosti njenih „naroda i narodnosti“. Školski udžbenici iz „identitetskih“ predmeta i dalje su bili preobimni, po dizajnu i sadržaju monotoni, u njima su se mogli pronaći anahronizmi iz prošlih vremena, ali i primetiti velike promene. Na površinu su, iz duboke senke počele izlaziti gotovo zaboravljeni junaci i teme iz nacionalne istorije, umesto zajedničke spominjala se samo „slavna“ prošlost svog naroda, koji je obično predstavljan kao žrtva i oslobodilac, a „ovi drugi“ kao dželati i agresori. Ipak, valja priznati da su, čak i u tim smutnim vremenima, barem kada je reč o školskim udžbenicima u Srbiji određeni standardi i dalje poštovali. Da li zbog činjenice da su se, zbog zastarelih nastavnih programa teme iz novije prošlosti kratko obrađivale ( obično na kraju osmog razreda osnovne, odnosno četvrtog srednje škole ), zauzetosti države ratom i drugim problemima usled čega ona nije mnogo marila na obrazovanje, ili zbog ozbiljnosti autora udžbenika ovakvih sadržaja, za koje bi se moglo reći da su predstavljale vid „ispiranja mozgova“ mladih generacija bilo je manje nego što bi se iz današnje perspektive moglo očekivati. Ali, osnovni utisak da je „Titovog omladinca“ iz doba SFRJ devedesetih godina na kraju školovanja trebalo da zameni „nacionalno osvešćen“ mladi čovek, ne može se izbeći....

Udžbenici su postali moderniji, sa lepšim dizajnom i više ilustracija u odnosu na one iz devedesetih, ali i sa više materijalnih grešaka i improvizacija nego ranije

Posle petooktobarskih promena i „društvene tranzicije“ dogodile su se i velike promene u obrazovanju. Uvedeni su novi, izborni predmeti veronauka i građansko obrazovanje, pojavila se konkurencija u štampanju udžbenika, nastavni planovi i programi su donekle promenjeni.... Ali, pored pozitivnih to je imalo i neke negativne posledice. Udžbenici su postali moderniji, sa lepšim dizajnom i više ilustracija u odnosu na one iz devedesetih, ali i sa više materijalnih grešaka i improvizacija nego ranije. „Pluralizam“ u štampanju doveo je i do „pluralizma“ u nastavnim sadržajima, pa se tako iz istorije iste nastavne jedinice ( lekcije ) kod različitih izdavača dobijale potpuno drugačije naslove, ili im je menjan redosled, što je kod učenika stvaralo zabludu posebno ukoliko promene školu, a time i udžbenik. Kao što su domove zdravlja počeli da obilaze predstavnici raznih farmaceutskih kuća „ubeđujući“ zdravstvene radnike da se opredele za njihove proizvode, tako su, boreći se za tržište škole „spontano“ posećivali izdavači, nudeći svoje udžbenike, pozivajući na seminare, obuke....Zato su umesto kvaliteta na izbor izdavača često uticali lični interesi. Ni ideologija nije sasvim isključena pa su, u skladu sa težnjom o ulasku u EU u nastavnim sadržajima „nacionalne“ sve više menjale „evropske“ vrednosti. Ni državni vrh nije bio sasvim imun od mešanja u ove teme, pa je ostala upamćena izjava Borisa Tadića izrečena prilikom posete kolegi Ivi Josipoviću u Hrvatskoj da će „Srbija i Hrvatska uskoro napisati zajednički udžbenik istorije“... Ipak, uz sve nedoslednosti i mane čini se da je ovaj period predstavljao kvalitativni pomak unapred, u odnosu na prethodni period.

Dolazak SNS-a na vlast doveo je do pogoršanja materijalnog položaja prosvetnih radnika, pa samim tim i do opadanja kvaliteta obrazovanja 

Dolazak SNS-a na vlast doveo je do pogoršanja materijalnog položaja prosvetnih radnika, pa samim tim i do opadanja kvaliteta obrazovanja jer su mnogi, u potrazi za boljom zaradom nastavnički poziv menjali za druga zanimanja. Pogoršanje materijalnog i statusnog položaja prosvetnih radnika dovelo je do velikog pada interesovanje za ovu profesiju među mladima, pa je postao pravi izazov pronaći nastavnike pojedinih predmeta, posebno prirodnih nauka i stranih jezika. Ali ako izuzmemo ovu „sitnicu“ i pojavu sve većeg broja privatnih fakulteta na kojima se mogla kupiti diploma, bez da novi „akademski građanin“ zna koji smer je završio i koje predmete odslušao, drugih promena barem kada je reč o načinu obrazovanja u osnovnim i srednjim školama nije bilo. Nezainteresovana za ovu oblast SNS je resor obrazovanja uglavnom prepuštala kolegama iz SPS-a, pa se njen upliv čak osećao manje nego u drugim oblastima. Nastavilo se i sa dotadašnjim načinom biranja udžbenika, uz povremene komentare, u početku uglavnom u tabloidima kako nam „decu obrazuju stranci“ ( strani izdavači ), „soroševci“, pa čak i „ustaše“ zbog čega bi u toj oblasti, navodno trebalo uvesti red.

Poslednjih godina ideju o „zavođenju reda“ u ovaj oblasti su od medija, kroz priču o štampanju „nacionalnih udžbenika“ počeli da preuzimaju – nosioci vlasti. Jedan od prvih koji je izašao sa idejom o „uvođenju reda“ u obrazovanje bio je Aleksandar Vulin koji je, pre četiri godine dok se nalazio na mestu ministra policije u skupštini izjavio da „udžbenik istorije mora da napiše država Srbija“. Tako je ostalo zabeleženo da je ovu ideju prvi izneo ne ministar prosvete, nego ministar policije soleći pamet nastavnicima valjda kao „stručno lice“ za pitanja obrazovanja koje bi se to teme i događaji iz prošlosti morale više izučavati. Jedno vreme ova tema, ako se izuzmu pokušaji štampanja „nacionalne čitanke“ nije potencirana da bi nedavno, valjda kao vid odbrane nacionalnih vrednosti od „obojene revolucije“ ponovo dospela u prvi plan.

Tako je Ministarstvo prosvete, ovog proleća napravilo nacrt izmene Zakona o udžbenicima koji je bio na javnoj raspravi do 4 juna, posle čega bi trebalo da bude pokrenuta procedura za njegovim usvajanjem. Nacrtom imena Zakona o udžbenicima predviđena je izrada „udžbenika od nacionalnog interesa“ za učenike osnovnih škola i to za tzv „identitetske“ predmete – srpski jezik, svet oko nas, prirodu i društvo, istoriju, geografiju, muzičku kulturu i likovnu kulturu. „Udžbenik od nacionalnog interesa može biti propisan i za predmete u srednjem obrazovanju i vaspitanju na osnovu odluke koju donosi Vlada“ piše između ostalog u nacrtu zakona, kojim se, pored nacionalnog predviđa i izrada udžbenika od „posebnog“ interesa za pripadnike manjina. Nacrtom je takođe predviđeno da taj udžbenik pripremi izdavač koji se nalazi u državnom vlasništvu, odnosno Zavod za udžbenike, a da ga štampa takođe neka od dve štamparije u državnom vlasništvu. Planirano je da javni izdavač najkasnije 15 dana od donošenja ove odluke raspiše javni poziv za izbor članova autorskog tima koji će činiti „lica sa integritetom i autoritetom u oblasti u kojoj su izabrani, kao i da imenuje recenzentsku komisiju vodeći računa o njihovoj stručnosti i relevantnom iskustvu“.... Tako štampani udžbenik biće obavezan za sve škole na teritoriji Srbije, a udžbenici privatnih izdavača biće postepeno brisani iz registra... Predviđeno je da ove izmene stupe na snagu od školske 2026/2027 godine i to najpre za učenike prvog i petog razreda, a prelazak na nove udžbenike biće organizovan u fazama do školske 2029/2030 godine kada će biti uvedeni za učenike četvrtog i osmog razreda. Tako će, ukoliko ova inicijativa bude usvojena za pet godina iz svih „identitetskih“ predmeta važiti samo tzv „nacionalni udžbenik“...

Stručna javnost u rešenjima predstavnika vlasti vidi pokušaj aktuelne vlasti da, kroz selektivan pristup temama iz prošlosti, književnosti, umetnosti... oblikuje svest mladih generacija na način koji njoj najviše odgovara

Naravno, predstavnici vlasti, uključujući i ministra prosvete Stankovića, kao i bivšeg premijera Vučevića „na sva usta“ hvale ovu inicijativu videći u njoj način da se u „obrazovanje uvede red“, a deca nauče „pravim vrednostima“ i izgrade nacionalni identitet. Stručna javnost, međutim većinom ima drugačije mišljenje... Oni u ovim rešenjima vide pokušaj aktuelne vlasti da, kroz selektivan pristup temama iz prošlosti, književnosti, umetnosti ..oblikuje svest mladih generacija na način koji njoj najviše odgovara. Studentski i građanski protesti, koji još traju pokazali su da veći deo mlade generacije ima ubeđenja, vrednosti i poglede suprotne od onih koje vlast promoviše kao poželjan oblik ponašanja i razmišljanja, zbog čega ih je potrebno „prevaspitati“. Jedan deo tog posla, možda ne glavni, ali svakako važan trebalo bi da pripadne obrazovanju. Zato se ponovo pokreću priče o „stranim izdavačima“, „unutrašnjim i spoljnim neprijateljima“ i drugim protivnicima Srbije i srpskog naroda koji kao sredstvo borbe protiv svoje zemlje koriste – udžbenike.

Postavlja se, osim toga i pitanje da li je država, predlaganjem ovih izmena priznala i – sopstvenu nemoć. Jer, ni jedan udžbenik, bilo državnog, bilo privatnih izdavača ne može biti u upotrebi dok ga ne odobri relevantna ustanova - Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, odnosno dok odluku o tome ne potpiše ministar prosvete. Znači li to, da su oni do sada davali saglasnost za nešto što nije bilo u nacionalnom interesu?

Tako umesto da se bavi suštinskim problemima obrazovanja, poboljšanjem nastavnih programa, rasterećivanjem gradiva, otklanjanjem nedostataka u udžbenicima, modernizacijom nastave i poboljšanjem materijalnog položaja prosvetnih radnika država nameće „podobne“ izdavače, bira autore udžbenika i propisuje poželjne teme za predmete koje je sama odabrala. Drugim rečima, ukida stečena prava i na „mala vrata“ uvodi cenzuru u obrazovanje. Ostaje da se vidi hoće li to biti još jedan neuspešan pokušaj „uvođenja reda“ u ovu oblast ili će nova zakonska rešenja stvoriti i nove „pionire“ i „omladince“ našeg vremena.. Samo što će, umesto crvenih marama i „titovki“ sa zvezdom petokrakom ovi „pioniri“ imati nešto tamnije uniforme.  

(NSPM)