Историјат студентских протеста у Србији (1864-1991)

Да ли због нашег „бунтовничког“ карактера, честих и бројних злоупотреба власти и корупције која је у прошлости, као и данас прожимала све делове друштва тек студентски и грађански протести у Србији имају дугу историју... Некада мирни, а некада насилни, са и без конкретних резултата, увек су били слика времена и својеврсно огледало власти.

Студентски и грађански протести, који трају већ три месеца, а које власт безуспешно покушава да умири и пацифизује „продрмали“ су све темеље нашег друштва

„Пале су од једног броја демонстраната и милиционера псовке и недолични изрази. Један број милиционера испољио је нервозу, несналажење и претерану оштрину“. Ово није извештај из новембра прошле године, са почетка студентског протеста, или опис „молбе“ коју су органи реда летос упутили активистима да уклоне блокада железничких станица „Прокоп“ и „Нови Београд“, негодео поверљивог саопштења, намењеног ЦК СКЈ, који је издат после сукоба између студената и полиције из децембра 1966 године.

Студентски и грађански протести, који трају већ три месеца, а које власт безуспешно покушава да умири и пацифизује „продрмали“ су све темеље нашег друштва. И док се већина диви студентима, њиховој маштовитости, упорности и доброј организацији, а посебно чињеници да немају неко истакнуто вођство, па власт неможе на њих директно да утиче, поставља се питање како ће се све ово завршити и до каквих ће последица довести.

Некада мирни, а некад праћени насиљем и интервенцијом „органа реда“, често без опипљивих резултата или праћени обећањима која су постајала „мртво слово на папиру“ ови протести увек су били слика времена, расположења грађана, али и огледало власти и друштвене реалности

Извесно је, међутим да ова дешавања представљају увод у један нови период  у политичком и друштвеном животу Србије. А таквих догађаја, који су без обзира на свој коначни исход означили неку прекретницу и почетак „новог доба“ у нашој историји било је много. И то не само у протекле две-три године, када их је тешко и набројати, него и много раније, у неким на први поглед мирнијим и „срећнијим“ временима. Некада мирни, а некад праћени насиљем и интервенцијом „органа реда“, често без опипљивих резултата или праћени обећањима која су постајала „мртво слово на папиру“ ови протести увек су били слика времена, расположења грађана, али и огледало власти и друштвене реалности. А оно што им је заједничко њихови предводници готово увек су били – студенти и омладина.

Мада је Кнежевина, а касније Краљевина Србија за европске прилике била сиромашна земља, у којој је већина живела на селу и била неписмена, први „студентски“ протести у њој забележени су већ у другој половини 19 века. И то у време када је, уместо Универзитета ( основан 1905 ) прво постојао Лицеј, а од 1863 и Велика школа.Тако су већ 1864, студенти протествовали против избацивања професора Владимира Јовановића и Стојана Вељковића из тек основане Велике школе, као и против забране Друштва српске словесности. Демонстрације због избацивања професора су одржане и 1871, потом1882 када је прекинута представа „Раблес“ у Народном позоришту што је довело до жестоке реакције жандара, а посебно масовне биле су демонтрације из 1899 и 1903, у време владавине краља Александра. Повод за прве били су злочини над српским становништвом у Старој Србији, али су оне ускоро прерасле у протесте против прилика у краљевини. Студенти су тада усвојили и декларацију у којој је писало: „Великошколска омладина уверена је да је снага једне државе у сразмери са сређеношћу унутрашњих прилика и дубоко жали што је влада у данашњој Србији исувише немоћна“, а Јован Скерић, тада студент завршне године је рекао „да се прво треба ослободити београдских паша, па онда радити на ослобођењу поробљене браће“.

Мада је привреда тада била слабо развијена, осим студентских втај период обележили су и раднички протести, као и побуне социјалног карактера.. Тако је у Београду, који је тада имао једва 50 хиљада становника прва прослава Првог маја одржана још 1893. и то у „Радничкој касини“ у Македонској улици. Тамо се окупило стотињак радника са црвеним тракама и транспарентима. Убрзо их је опколила жандармерија, али се део њих пробио до Топчидера где су обележили тај свој празник. Наредних година раднички штрајкови и првомајски протести били су све масовнији, па је умело да им присуствује и по неколико хиљада људи.

Ипак, највећи протест тога времена имао је национални карактер, а одржан је 1908 и то поводом анекције Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске. Ови протести трајали би неколико дана. Обично би почињали испред споменика кнезу Михаилу, а завршавали испред Министарства иностраних дела. Умело је да им присуствује и по 10 хиљада људи, а предводнио их је чувени писац Бранислав Нушић. Протест је почео 8 октобра, чим су београдске новине пренеле вест о анексији: „Иако размак од редакције до споменика није био велики, на том кратком простору зачас се прикупила огромна маса света. Шетачи су напуштали шетњу, трговачка омладина радње и муштерије, а кад је маса стигла пред споменик глумци су напустили пробу и полетели на митниг“, сутрадан је пренела „Политика“.

Ствари су се промениле после Првог светског рата. После огромних жртава и страдања готово четвртине становништва Србије створена је велика држава, у чији састав је ушао највећи део српског али и осталих јужнословенских народа. Али, ни њено стварање, ни развој привреде и градова није решило проблеме социјалног, верског и националног карактера. Чак се чинило да су се они увећали, а утицај Октобарске револуције, корупција, гушење политички слобода и пред крај тог периода јачање нацизма и фашизма нису могли остати без одговора. Тако да су и овај период обележили протести од којих су многи, нажалост, запамћени и по жртвама. А центар побуне, по обичају био је Београдски универзитет.

Међу београдским студентима било је тада различитих фракција, али се чини да су оне левичарске биле најутицајније. Студентски покрет на Београдском универзитету био је снажан, а већина студената бунтовнички  орјентисана, што властима није одговарало, па је долазило до сукоба. Тако је фебруара 1935 године, у згради Универзитета организован протест против упућивања „неподобних“ студената у за њих припремљени логор код Вишеграда. Том приликом у сукобу са полицијом погинуо је студент права Мирко Срзентић. Следеће године, 4 априла, одржане су још масовније демонстрације, а повод је била намера власти да уведе „универзитетску полицију“ која би се обрачунавала са неподобним студенатима. Том приликом дошло је и до сукоба међу студентима различитих орјентација, којом приликом је убијен студент Жарко Мариновић. Њега је, са више удараца ножем убио такође студент, припадник организације ОРЈУНА (Организација југословенских националиста ) која је била блиска властима. Ипак, ови протести су донели одређени резултат јер је ректор поднео оставку, а власти су одустале од увођења универзитетске полиције. Највећи и по последицама најтежи протест одржан је децембра 1939 године. Био су то демонстрације против репресије власти, гужења права студената, за слободу говора и политичког деловања, али и против рата и јачања фашизма у Европи. Одржане су на Славији, а присуствовало им је око 10 хиљада људи. У покушају да спрече долазак студената, којима се прикључио и велики број грађана до Славије, пре самог протеста уследила је брутална интервенција власти, током које су од стране демонстраната коришћене летве и камење, а од стране полиције бојева муниција. Погинуло је чак десеторо људи, а највећи сукоби вођени су у Приштинској улци (данас улица цара Николаја) која је због тога једно време и носила назив Улица 14 децембра.

Осим социјалног, у периоду између два рата било је и протеста националног и верског карактера. Тако је 1932 у Београду одржан велики протест против јачања ревизионизма у Европи. Пет година касније, јула 1937 одржан је протест верског карактера познат као „крвава литија“. Овај протест одржан је због намере владе Милана Стојадиновића да потпише Конкордат са Ватиканом, чему се СПЦ одлучно противила, сматрајући да ће њиме Католичка црква бити стављена у повлашћен положај. Узбуђењу је додатно допринела болест патријарха Варнаве Росића, за кога се тврдило да је отрован. На дан када је у скупштини требало да буде усвојена одлука о склапању конкордата у Саобрној цркви је одржан молебан за патрјархово здравље, коме је присустовао велики број људи. После њега кренуло се у литију, али је већ на почетку Кнез Михаилове улице дошло до жестоком сукоба са жандармеријом: „Како је управа града са више страна добила обавештење да извесни неодговорни елементи намеравају да искористе ову прилику да изазову нереде штетне по јавни поредак и државне интересе, то је господин управник града својом наредбом од 18 јула забранио поворку....“ пренеле су новине званично саопштење власти. У сукобима је било много повређених, Ипак, скупштина је усвојила одлуку о Конкордату, али она због притиска јавности није никада спроведена ( званично потписана ).

Сви ови протести, и социјални и национални на крају су се, чини се „слили“ у један – велике демонстрације одржане 27 марта 1941 против потписивања Пакта о приступању Краљевине Југославије „Тројном савезу“. Њима је, уз оне већ чувене пароле „Боље рат, него пакт“ и „Боље гроб, него роб“ било присутно више десетина хиљада људи. Мада су то били протести целог народа, који је том приликом (данашњим речником својеврсним „пленумом“) исказао своје миошљење о Хитлеровом новом поретку, али и стању у држави ) главну реч на њима је, као и много пута раније водила омладина. Само десетак дана касније, Београд је засут теписима бомби, а рат је, са свим својим ужасима почео...

Говорило се да ће у социјализму сви бити срећни и задовољни. Ипак, „пут у бескласно комунистичко друштво“ како се тада тај „прелазни период“ називао није могао да прође без проблема и трзавица. Зато је, и после Другог светског рата, у оној „титовој“ Југославији , у сенци грандиозних парада, прослава и митинга ипак било протеста и демонстрација. Најпознатији међу њима свакако је студентски протест из 1968 године. Али, пре ових студентских демонстрација одржана су два протеста о којима се мање зна: из фебруара 1962 и децембра 1966 године. 

Додуше, поводи за ове протесте били су „међународног карактера“. Тако је повод за догађаје из фебруара 1962 било убисто Патриса Лумумбе, вође за ослобођење од колонијалне власти НР Конго и првог премијера те велике земље, Лумумбу је убила тамошња војна хунта уз свесрдну помоћ Белгије, чији је Конго била дугогодишња колонија. Зато је на Тргу Маркса и Енгелса ( данапњи Трг Николе Пашића ) одржан велики митинг против „колонијализма и империјализма“ коме је присуствовало око 20 хиљада људи. После тога група од две-три хиљаде углавном студената и омладине кренула је према Белгијској амбасади у Улици пролетерских бригада ( данапња Крунска ). Тамо су их дочекали ватрогасци са шмрковима и полиција, па је дошло до жестоког сукоба. Запаљен је један службени аутомобил, а демонстранти су упали у просторије амбасаде: „Под притиском све већег броја студената сужавао се простор између њих и милиционера. Да би их одбили ватрогасци су користили шмркове. Били су мокри као мишеви. То је изазвао још већи револт студената. Покушали су да исеку ватрогасно црево. Врло брзо прорадиле су мотке али и пендреци. Демолиран је паркирани аутомобил, затим и преврнут. Кроз прозоре амбасаде почели су да лете папири и инвентар“ сећао се Томислав Петернек који је, као млади фоторепортер извештавао са овог скупа.

Протест одржан четири године касније – децембра 1966 био је мотивисан сличним идеалима, а повод су били злочини америчке војске у Вијетнаму.Ипак, власти је заболело што су се на њему чули и гласови против неправди и злоупотреба у тадашњој Југославији, а критикована је и спољња политика СФРЈ за коју је говорено да је млака у осуди злочина. Зато је одржан протес на Филолошком факултету у тамошњој сали хероја, коме су поред студената и професора присуствовале и многе јавне личности. Том приликом је говорио и Дпброца Ћосић који је рекао „Слобода је услов постојања људске заједнице. Нажалост земља прве револуције потапа своју заставу у блато вијетнамског бојишта“. После тог скупа група од око хиљаду, углавном млађих људи је кренула према америчкој читаоници и Кнез Михаиловој улици. Тамо их је дочекала полиција. Чуле су се тешке речи и скандирање од стране омладине на рачун органа реда, па је уследила прилично брутална интервенција „народне милиције“ која је користила и коњицу. Било је повређених, а осим демонстраната страдали су и случајни пролазници.

Круна свих ових догађаја ипак су биле студентске демонстрације из 1968 године. За разлику од прва два протеста у њима су доминирале домаће теме – односно борба против „црвене буржоазије“, неједнакости и неправди у друштву, економске кризе, као и залагање за слободу говора и мишљења. Почело је сукобом са „акцјашима“ у Радничком универзитету, наставило се протестима у Студентском граду, кулминацију имало у чувеном сукобу код надвожњака на Новом Београду и блокади Универзитета која је после тога уследила. Завршило се чувеним Титовим говором ( прво такво обраћање које је преносила телевизија ) његовом констатацијом да су „студенти у праву“ и обећањима која су углавном остала „мртво слово на папиру“. Ипак, мада од обећања углавном није било ништа, а вође протеста су се после суочиле и са репресијом „дух“ овог догађаја још деценијама је наставио да живи, а бити „шездесетосмаш“ била је посебна привилегија одабраних.

И док су протести шездесетих углавном били социјалног карактера и за основу имали тежњу за праведнијим светом у духу вере у социјализам, две деценије касније почели су да дувају неки други ветрови. Распад земље и система се већ назирао, национални проблеми за које се наивно веровало да су „решени“ поново су избили у први план, па су и протести тог времена били националног карактера. Први такав „протест“ уствари је била сахрана Александра Ранковића, који је изненада умро августа 1983 године. Било је то време кад су на Косову почели немири и исељавања српског становништва и кад су многи били незадовољни уставом из 1974, за који се веровало да је Србију ставио у неравноправан положај у односу на остале републике. У тој атмосвери Ранковић је доживљаван као симбол борбе за јаку државу и жртву настојања за њено растурање. Зато је на његову сахрану, мада одржану у време годишњих одмора дошао велики број људи ( по неким, претераним тврдњама и више од 50 хиљада ), а том приликом чуле су се и различите пароле и скандирања: „Сахрани је присуствовао велики број људи. Иако се маса света на почетку понашала дисциплиновано и коректно, већ са првим говором почело је узвикивање парола, аплаудирање и скандирање кад би покојник био поменут у позитивном смислу. Кад би, пак Ранковић био поменут у негативном контексту наставило би се звиждање и негодовање. Сахрана је била прилика за јавно експонирање људи са великосрпском националистичком, као и са бирократско-етатистичком орјентацијом“, писало је у поверљивој информацији са овог скупа.

Крајем осамедесетих, а посебно у време уздизања Слободана Милошевића на власт митинзи и различити скупови ређали су се један за другим

То је, показаће се био само почетак... Крајем осамедесетих, а посебно у време уздизања Слободана Милошевића на власт митинзи и различити скупови ређали су се један за другим. Остало је забележено да су у том периоду студенти још два пута покренули велика окупљања, својим спонтаним поласком из Студентског града. Додуше мотиви су били различити. Први пут марта 1989 године, као реакција на скуп у Цанкарјевом дому у Љубљани на којем су учесници дали подршку албанским рударима који су протествовали у руднику Стари трг у Трепчи. Иритирани говорима словеначког руководства студенти су ујутру кренули из Студентског града према Народној скупштини где су им се прикључили средњошколци, радници...Протест коме је присуствовао велики број људи завршен је говором Слободана Милошевића и оном већ чувеном реченицом „А сад сви на своје радне задатке..“

 Други пут, студенти су спонтано кренули из Студентског града две године касније, ноћ после насилно угушених демонстрација од 9 марта 1991 и изласка тенкова на улице Београда. Мада их је на Бранковом мосту дочекао кордон полиције ипак су стигли до Теразијске чесме где је наредних дана одржана чувена „Плишана револуција“. Тамо су се чуле поруке које су актуелне и данас, о томе да проблеме треба решавати мирним путем, кроз сарадњу са другим, у демократској и уређеној држави... Власти су њихове захтеве формално испуниле, али њихове поруке нису послушале.... Ускоро је почео рат са свим својим последицама које се, нажалост и данас осећају.